ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Књига о Милутину“ – Данко Поповић

ШТА ЈЕ ТО КУЛАК

   Да л’ прође две пуне године од ослобођења, не могу ти тачно рећи – лаје псето и салеће, оће да откине. Ко ли је сабајле?
.
   Видидер, Милутине, ово није ни на твора, ни на лисицу, ово је ко на неку војску – моја Живана се загледа у ме, текнуло је нешто.
.
   Коју војску сад, рат је прошо? – приђем прозору и погледам, а не видим, снег витла, те ја огрнем гуњ па изађем у авлију.  Кад, имам шта видети – Бора Јуриш дошо мојој кући. Стоји у авлији са још неколико људи, наоружани.
.
   Шта је ово, Боро, кака је ово тевабија, јесу ли ови овде через тебе, или через мене?! То је через кукуруза и через шенице – каже Бора – мора да се одузима, чича Милутине.
.
   Да се одузима, јакако! Де год је више, па и да није баш више, него да се може умањити, али сви да трпимо – не могу ја вас учити, ви сте, кажем, устали за једнакос да се бијете, немој да се догоди да неко тамо има више и боље него што му је потребно на овој оскудици. Него, Боро, немојте стајати на том кијамету, прво у кућу свратите, како је и ред, па онда да послујемо. Он не теде, видим ја да се постиђује, па ми чисто криво; док беше за време окупације, он мало-мало, па га ето, са својима, онда ми је кућа због њега могла изгорети, а сад му, у миру, неугодно у кућу да наврати. Све забашурује мој позив.
.
   Код нас, чича Милутине, вели, и министри једу ко и народ, ништа боље – још он прича ко што је у рату причо, ко да сам ја дете, ко да се ја нисам наслушао прича у ратовима; једно се у рату прича, друго се у миру догађа, тако је од како је гавран поцрнео.
.
   Из твоји уста у божје уши, Боро – кажем, а не смем рећи да му не верујем. Млого се они љуте кад им се не верује.
.
   Морам да ти погледам кош и амбар, да видим имаш ли какви вишкова, чича Милутине! – узврпољио се Бора Јуриш, све нешто устрану гледа; не може му ни бити пријатно, познајемо се.
.
   Па добро, Боро, зар ти мени не верујеш, зар је дотле дошло? – питам га, а не смем га упитати како баш он да ми дође, зар немадоше којег другог, мање славног и јуначког, за тај коморџијски посао. Зар је због тога Бора оставио своје богословске школе и цркву и зар је због тога он своје име променио – а звао се Боривоје Гарашић, рекао сам ти, док није постао Бора Јуриш, мада ја не знам зашто се није могао борити и под оним пређашњим именом, под којим су се борили и његови стари, богами, ништа лошије од њега. Кажем му, криво ми – зар ће своју славу и јунаштво сад по амбарима и кошевима да утроши. Идем за њим, а он загледа у амбар, под тумбаше, па у кош. И опет пита: Да немаш дегод жита сакривеног?
.
   Чујеш, Боро, да мене није когод потказао да сам жито сакрио? – питам га, шта знам, има сад ове деце што потказују. Ето, Жику Скочајића пријавио син да је жито сакрио. Тако је време наступило, деца оће да напредују, а то се понајбоље постиже кад рођеног оца пријавиш, шта се може, деца су деца.
.
   Није те нико потказао, чича Милутине, вели ми Бора, него је у житу сад оскудица и глад је на све стране.
.
   Шта је ту је, Боро, узми што имам, а ја ником не могу жито дуговати пре него што се погодимо да му испоручим, а поготову не могу дуговати жито које немам.
.
   Богами, чича Милутине, ту ти ја не могу помоћи, ко не измири задужење, мораће у апс, ово је сад борба против кулака.
.
   А шта ти је то кулак? – питам га, јер човек који треба и мора у апсу да лежи и, може бити на робију да иде треба да зна шта је и ко је. Ја, Боро, подоста памтим, а доста сам и од наши стари слушо, казивало се и препричавало се, било је свакојаки људи, имали смо свакојаког добра и зла, било је разне части и доброте, а ни у погане се није оскудевало, ама за тог кулака никад ни чуо нисам.
.
   Кулак, то ти код Руса значи домаћин – објашњава ми он, видим ја да ни њему није право, постиђује се, али од морања тврђег града нема.
.
   Добро, Боро – питам га – зашто ја теби жито не би предао, за кога да га кријем, да ми није потребно да раним браве сину за свадбу, да га не чувам унучад да раним? Он само ману главом, не одговори. Ваљда је њему и теже него мени. Срамота човека. Нисмо ми под овом капом небеском од јуче. На истом се гробљу сарањују и моји и његови више од двеста година; живели смо како доликује, а њему сад запало да преврће по мојим зградама, да тражи оно што зна да не може наћи. Ал ето, он мора што мора. Чисто ми га жао. За овакве послове није требало одређивати Бору Јуриша, нити икога од људи овдашњи, не треба да се замера комшија са комшијом, не може бити корисно за народ и државу ако се растуре комшилуци и пријатељства; није пред добро ако се у томе оскудева; за таке послове требало је доводити друге људе, однекуд са стране, из други крајева, а најподеснији би били Турци, Немци, Мађари, Бугари, ил Руси, брате, ти кулаци су њини, они су са њима дервили.
.
   У том лупи капија. Богами, јаче него обично. Знам ко је – Василије ко би други.
.
   Бора Јуриш се као трже. Не би му право. Познаје он Василија, а ово што се догађа и није баш за неки шеретлук.
.
   Е па, Милутине, ти немађ жита – ужурба се Бора Јуриш. Ти ћеш морати у апс.
.
   Кажем ти, синовче, тако ми рече, да ћу морати у апс зато што немам жита. И жури се, а у Василија и не погледа.
.
   Ја не верујем. Како да идем у апс и зашто, синовче! Није апс мала ствар. То и деца знају. Млого је то велика увреда. Рачунам, није никакој власти препоручљиво да цвели свој народ. Не верујем му, богами – нисам никуд из куће излазио па и не знам шта се у народу ради.
.
   Е па, Боро – довикује Василије, не да измаћи Бори Јуришу – ти ћеш далеко догурати; ако овако наставиш, имаћемо ми Шумадинци свог министра.
.
   Мени неугодно, богати. Како то мислиш, Василије, зар онај који нам амбаре преврће и који нас апси да нам буде министар? Зар тако ми да имамо свог човека?
.
   А Василије се цери и показује за Бором Јуришем. Наки це, вели, најбоље да напредује.
.
   Ја стојим и мислим: боже, Бора је мојој кући долазио док су њега и његове прогањали… да л’ је могуће да се вако брзо људи мењају?
.
   Василије ко да чита моје мисли. Милутине, вели, ми отпадосмо ко тринесто прасе. Док су куће гореле и главе летеле – гледа Василије све тамо куд оде Бора Јуриш – док се без нас није могло, они су нас у звезде ковали, а сад смо ми девета рупа на свирали. Све он тако, а ја се мислим: да л’ они то својом памећу нешто мисле, ил оће да личе на Русију и њине комунисте; дал’ они то тако морају, ил не знају како би друкчије.
.
   Ајде, Василије, у кућу – зове га Живана. А он ће мени: Ајдемо Крстиној кући да им се у жалости нађемо.
.
   Којој жалости, којем Крсти?
.
   Крсти Тијовићу, пресвиснуо јутрос.
.
   Чекај, бре, Василије, зашто је пресвиснуо?
.
   Е па, кад те рођена унука поткаже, шта ћеш него да пресвиснес.
.
   Потказала га за жито, ко и Жику Скочајића син? – питам.
.
   Није за жито, за друго. Крста грдио влас, а унука га пријавила. Крсту позвали, саслушали га у варошици па га пустили. Он се вратио кући, и пресвиснуо, јутрос га нашли ладног.
.
   Нећу да му идем – кажем. Није Крсти било теже него мени. Њега је, барем имао ко да изда, мене ни да изда нема ко. Камо среће да ми је син жив и да имам унуку, па нека ме потказује. Кад је тако време дошло да унуцима користи ако своје дедове издају, ако им је и то нека рачуница – па нек издају.
.
   Ал опет, није ми мило што унучице тако ласно потказују своје дедове, није то у реду, нешто није како треба ил са дедовима ил са унучади. Не верујем да је то добро ни за свет који треба да се ослања на унучад која дедове потказују; то не може бити нека лепота и сигурација.
.
.
Данко Поповић
Књига о Милутину
Advertisements

Information

This entry was posted on 25. фебруара 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: