ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Избор духовника

Реците ми, молим Вас, како да пронађем духовног оца.  Олга

Драга Олга!

Од свих свештеника које познајеш треба да изабереш онога чији ти савети и поуке највише помажу у духовном животу. Треба се исповедати само код тог свештеника, молити за њега, слушати га, молити Бога да ти се преко њега открије Воља Божија. Не жури да назовеш тог свештеника духовним оцем пре него сто боље увидиш како ће он руководити тобом – тек тад на њему заустави свој избор (уколико ће ти његово руководство помагати у спасењу твоје душе). Духовник треба да буде строг према својим духовним чедима, довољно искусан и он сам би требало да има духовника или старца који би руководио његовим животом. Он мора да има довољно времена да одговара на твоја питања и да једном или два пута месечно чује твоју исповест. Духовник не треба да буде формалиста и треба да саветује строго, али с љубављу. Ако не можеш да нађеш таквог свештеника онда се исповедај код разних свештеника, и моли Бога да ти укаже на духовника. Распитај се код познаника да ли они знају за неког доброг духовника у околини. Немој да будеш лења, отпутуј негде уколико ти кажу да тамо има неки добар свештеник. Буди опрезна! Духовник не мора обавезно да буде чудотворац – он треба да буде скроман, смирен, тих. Данас има много “лажних стараца”, много младих јеромонаха, који стављају на рамена стада “бремена непријатна”. Моли се Мајци Божијој, читај Јој сваки дан молебни канон, моли се усрдно да те не остави без духовног руководиоца, јер је у твом узрасту без духовног руководства лако погинути, иди с вером и Господ ће ти сигурно послати духовника! Нека те Бог чува!

Прот. Аркадиј Сатов

Извор: Манастир Лепавина

.

КАКО САМ СРЕО СВОГ ДУХОВНИКА

Људи имају различите ставове по питању потребе за духовним учитељем. Једни, читајући јутарње правило из молитвеника, проналазе у њему молитву за духовног оца и постављају себи питање «кога да помињем?». Други осећају потребу да имају духовног руководиоца из сопственог, често компликованог искуства. Замолили смо разне људе да нам испричају како је дошло до сусрета измедју њих и њихових духовника.

Марија, мајка шесторо деце:

– Крстила сам се у 18 години. Крстио ме је отац Валентин Асмус, кога уопште нисам познавала. Рекао је да не би требало да се причешћујем ређе од једном месечно и да би било добро ако бих се редовно исповедала. Одлучила сам да треба под хитно да нађем духовника. Само питање је било где. Мучило ме је још једно питање: како да одем код неког непознатог свештеника, шта да му причам, а још треба да узмем благослов од њега и да му целивам руку. Све то ме је плашило. Почела сам тада да одлазим у Кузњец скоро сваки дан – студирала сам тада на МДУ. Месец се ближио крају, требало је да се причестим, а ја не само да се нисам учврстила у вери, већ су почеле да ме муче и страшне сумње, па скоро и такве да никаквог Бога нема и да ништа од тога није истина. Буквално сам се некако одвукла у цркву, исповедила сам се и причестила, при чему сам дошла на исповест код тог истог оца Валентина, али дуго нисам могла ништа да кажем. Поново је пролазило време и поново су ме мучила следећа питања: како даље да живим, кога да нађем ко би ме руководио? И у току тих страдања сам дошла на једно предавање на унивезитету и видела да је једна од сала пуна и да је у њој човек у раси. Био је то сам почетак 90-их година и људи у раси се нису могли тако често видети на универзитету. Показало се да је то било предавање које је држао отац Борис Ничипоров.

image

Слушајући га, добила сам одговоре на своја питања. И тада сам помислила: “Сад или никад …Морам да се натерам да приђем том непознатом свештенику”. За то ми је био потребан велики напор, који чини ми се никад нисам имала у животу. Пришла сам му и рекла да имам потребу да с њим поразговарам. Он ме је саслушао и ја сам почела да одлазим код њега. Он ми је много помогао. У то време ми је било тешко и због тога што ми је мајка умрла годину дана пре тога. Имала сам потребу да му испричам све што ми је било на души. А отац Борис је био весео и диван човек. Касније ми је причао да се тада веома бринуо за моје душевно здравље. Иако сам и даље имала неке бесмислене мисли, научила сам се да живим са њима. Почела сам да певам у хору и полако да схватам шта се дешава у цркви. Отац Борис је сматрао да жена обавезно треба да се уда, и да грчевито везивање за духовника настаје због женске усамљености. Често ми је говорио да треба да размишљам о томе да имам добру породицу, децу, и да треба да молим Бога за то, и да ће ми Он сигурно послати неког доброг човека. И тако се и десило. Када сам се удала почео је сасвим другачији живот. Муж и ја смо много ређе одлазили код њега. Када сам већ била трудна са другим дететом, отац ми је пришао после службе и рекао: “Шта си Машењка хтела са мном да разговараш?”. А ја нисам имала никаквих проблема и нисам имала ништа да га питам. И он би ми рекао: “То је зато што имаш доброг мужа”.

Проблеми о којима је требало да разговарам са свештеником су се појавили кроз отприлике годину дана. Схватила сам да немам потребу да се редовно исповедам код оца Бориса. Он као да ме је пустио да сама “пливам”. Муж и ја смо се трудили да једном у пола године долазимо код оца Бориса, али се из неког разлога дешавало да је он или одсутан или да нема времена да с нама разговара. У почетку ми је то тешко падало, а потом сам схватила да вероватно тако треба да буде: раније ме је буквално спасио од очајања, а сада је потребан неком другом.

Углавном смо одлазили у једну цркву у Кропоткинској улици, где сам најпре морала да “вучем” свога супруга, а потом је одлазио самостално. Он је одувек сматрао да је нормално да човек одлази у цркву која му је најближа и да се исповеда свештенику који је у њој. Сматрао је, а и ја сам се с њим слагала, да није потребно са свештеником разматрати чак и важна животна питања, уколико она нису повезана са духовним животом.

Имали смо период када смо престали да сматрамо да некога треба да зовемо својим духовним оцем, али је то истовремено био период мучења – у коју цркву и код ког свештеника да идемо? Тај период је трајао неколико година. Потом ми је неко од пријатеља рекао да се недалеко од наше куће налази црква Покрова Пресвете Богородице, у којој је настојатељ био отац Валентин Асмус, свештеник који ме је крстио. Отишла сам у ту цркву и ту и остала, а и мој муж је такође почео да иде у њу. Данас заједно одлазимо код оца Валентина и саветујемо се са њим око важних питања. Али се ја прибојавам да оца Валентина зовем тим великим речима – “духовни отац”. Данас просто живим и радујем се што наша породица одлази у једну цркву, што имамо могућност да се исповедамо код једног свештеника, који познаје нашу породицу и види нашу децу.

image
Вјачеслав, фотограф:

– Тражио сам живог Бога. Задобивши доста модрица на том путу, спознао сам свог Бога у Христу Господу. Али како да Му приђем? Схватио сам да је најбоље од свега да идем тим путем поред некога ко такође иде њиме. И први мој долазак у цркву у трагању за проводником се показао и последњим у смислу тих трагања. Свештеник је саслушао причу о мојем странствовању и рекао ми једноставне речи: “Верујем у ваше спасење”. Те речи су за мене постале мото. Као што се извидник пробија из непријатељске позадине и долази до својих, а они га пре никада нису видели а треба међусобно да се споразуму. Он треба да изговори неку лозинку како би они схватили да је њихов. И у мом случају су то биле речи покајања, љубави верности Христу. А као одговор сам чуо те речи духовника.

Уверен сам да је најбољи начин да пронађемо духовника да све препустимо Богу. Када сам схватио да је лутање у духовним просторима Васељене незахвална ствар, препустио сам се Ономе према Коме сам ишао, и тада се практично појавио мој будући духовник. Јер ко је духовник у ствари? Он представља лик Оца Небеског.

Протојереј Леонид Царевски, настојатељ цркве Казанске иконе Мајке Божије у селу Пучково:

– Крстио ме је један предиван свештник, који је живео далеко од моје куће. У прво време сам одлазио код њега, али ме је неколико месеци после крштења један човек одједном упитао: “Да ли имаш духовног оца?”. У то време сам почео да одлазим у друге цркве чисто из радозналости. Ишао сам на исповест код разних свештеника. Али се сећам да сам се после тог питања забринуо да треба да нађем духовног оца. И одједном сам схватио да су ми користиле све исповести код разних свештеника. Тада сам почео да се молим Господу да ми пошаље духовног оца. И посматрао сам разне свештенике. Исповести код неких од њих су за мене биле посебно утешне. Један од таквих свештеника је био и протојереј Александар Шаргунов из цркве посвећене икони Мајке Божије “Свих тужних Радост” на Ординки. Његове проповеди су ме надахњивале и усмеравале у животу. Било је неколико случајева када сам баш од њега добио најважније благослове. Негде годину дана после првог сусрета са њим, упитао сам га да му будем духовно чедо. Одговорио је: “Добро, помолићемо се заједно”. И ево, заједно смо већ 18 година иако се последњих година ретко виђамо.

image

По мом схватању нема неке посебне разлике између речи “духовник” и “духовни отац”. Уколико се дају одређености, оне могу да буду тачне у смислу речи, а у животу је сасвим другачије.

Сама Црква нас саветује да имамо духовног оца, јер чак и у јутарњем правилу постоји одговарајућа молитва. Али ја познајем људе који помињу неколико свештеника, и то оних који су посебно утицали на њихов живот. Када човек има такво настројење – нека свештеник реши све моје проблеме, – он најчешће ништа ни не решава јер ако је човек окренут самом себи, веома је тешко решити његове проблеме. Отац Александар ме је увек учио одговорности.

Поверење је веома важна ствар. Дешава се да дође до неспоразума са духовником из неког разлога. И постоје људи који одмах побегну и говоре: отац ме ништа не разуме! Рецимо схватио си да нешто није како треба и то треба заједно размотрити. Уопштено говорећи, у духовном животу нису важна осећања духовног чеда или оца, већ истинске врлине – љубав, трпљење, смирење, послушање. Познати су ми случајеви када је духовник слао човека код другог свештеника.

У погледу послушања такође има изопачености. Шта значи “одрицање од сопствене воље”? Једно је монах у манастиру а друго мирјанин у свету. Најчешће се дешава следеће: верници читају патерик и почињу да замишљају да могу да имају такво послушање какво је тамо описано. А послушање треба да буде из љубави. Јер духовник није старац (то је реткост), и да би се од духовног чеда захтевало апсолутно послушање он треба да буде уверен у то да тачно зна Божију вољу. Потребно је узајамно послушање, узајамна љубав. Божија воља је у томе да исту тражимо! Понекад човек жели да сазна Божију вољу по неким питањима која се уопште не односе на њу. Постоје неутралне ствари које ће се решити овако или онако, ништа се због тога неће променити. Важно је да ли ћеш урадити добро или зло.

Данас је распрострањено мишљење да се за било које дело узима благослов. Мислим да је то правилно. Свештенички благослов је неки минимум, али и сам човек треба да се помоли да његово дело буде по Божијој вољи.

И духовник и његова чеда треба да испитују Божију вољу. Уз Христа су били дванаесторица Апостола, Његови најближи ученици, па затим 70 ученика – други круг апостола и потом велики број не тако блиских ученика. Тачно таква је ситуација и у парохији: постоје људи којима свештеници посвећују више пажње, постоји нека средња варијанта и постоје они који долазе у цркву, али ретко кад нешто питају и то им је довољно. И поред свега сви ти односи су такође духовнички.

Николај, старешина цркве:

– Нисам специјално тражио духовника, уопштено говорећи у цркву сам ретко ишао, али дешавало се тако да сам увек долазио на исповест код оца Константина Кобељева, свештеника у цркви Светог Николаја у Бирјуљеву. Потом сам управо заузимањем оца Константина почео чешће да одлазим у цркву и пожелео сам да управо он постане мој духовник. Нисам имао храбрости да му то кажем, али сам се молио за њега као за духовног оца.

image

Био ми је веома важан његов удео у мом животу. Осећао сам његову љубав према Богу и ближњем и то ме је веома привлачило. Он је веома брижан свештеник и ја сам желео да му помогнем у његовој бризи за све који су око њега. Рано сам изгубио оца и одувек сам желео да имам тако некога. И у оцу Константину сам нашао онога кога сам можда чак и несвесно тражио. Ја њему у потпуности верујем. Ми понекад желимо да видимо свештеника као прозорљивца, како би нам он рекао шта и где да радимо. Али такав однос према духовнику је опасан за њега, неразуман и неувиђаван, јер је свештеницима такође потребна наша помоћ и то не само молитвена.

Владислав, ТВ режисер:

– Све озбиљне поступке у свом животу сам урадио са благословом духовног оца. Први свештеник с којим су ме пријатељи упознали је постао мој духовни отац. Свог правог оца практично нисам знао и зато ми је појава човека коме је стало до мене била веома важна.

Много тога, например, не бих одлучио да урадим да нисам имао благослов. Тако сам например престао да пушим. Пушио сам од 14 година и молио сам Бога да ме избави од тога, али се то никако није дешавало. И тада ми је свештеник рекао: “Почиње Велики Пост, прву недеље поста немој да пушиш”. Одговорио сам му: “О чему ви то кад знате да то не могу”. Тада ми је рекао: “До Причешћа ти не дозвољавам …”. Прве недеље нисам пушио, причестио сам се и после сам поново почео да пушим. Отац ме је кроз неко време упитао: “Пушиш ли?”, И ја сам морао да признам да пушим. И тада је он рекао: “Забрањујем ти пушење заувек!” И прекрстио ме је. Уплашио сам се да це ми живот бити веома страшан. После тога се нешто десило, и кроз неко време сам одједном схватио да могу да не пушим и да сам слободан. Било је то пре 12 година.

Слична ситуација је била и са избором моје садашње професије. Могу да кажем да ми је често било непријатно и тешко да слушам то што ми је отац говорио и то је код мене изазивало бунт. Али када сам се савлађивао и слушао, показивало се да сам добијао много више него што сам се бојао да ћу изгубити. Свештеник наравно није пророк, али као духовно искуснији човек он предлаже неке оријентире, на основу којих ти чиниш прави избор. Да немам духовног оца ја се не бих померио с места због тежине својих грехова. Уверен сам да се његовим молитвама покривају многи моји греси, њихово бреме се лакше носи и на крају крајева се савлађују. Када имаш духовног оца схваташ да ниси сам.

Наталија Николајевна Соколова, попадија, 5 деце, 15 унучади, 10 праунучади:

– Како наћи духовника? Духовник није печурка да би се проналазио. Бог шаље духовнике. А народ се много хвата за оно спољашње. Духовник је онај коме откриваш своју душу. Једном у животу сам разговарала са оцем Митрофаном (Серебрјанским). Било је то у новембру 1945 године. Требало је да одлучим шта да урадим: мајка није хтела да ме пусти да се удам у Гребнево. А цело моје срце је било тамо и сва моја љубав – мој будући супруг отац Владимир. А мајка је рекла: “Не, зар ћерка професора из Москве да иде у село? …Заборави на Гребнево! ..”. И ја сам отишла код оца Митрофана. Одлучила сам да идем у манастир уколико не одем у Гребнево. А отац Митрофан је рекао: “Што се пре удаш, то боље. Не бој се, бићеш срећна”. А потом ми је предсказао да ће ми Господ узети неколико деце, али ће ми доста и остати. Потом ми је много говорио о будућности: “Наступиће друга времена. Улицама Москве ће пролазити литије, звона ће звонити..:”. “Оче, која звона? Све звонаре су уништене!”. Нисам тада никоме могла то да кажем јер сам се бојала да ако кажем да ће рећи да је сишао с ума. Испричала сам то само свом оцу и Волођи. И све сам тада записала. Тако се и десило: и звона су зазвонила и Господ ми је узео двоје деце. Не могу да кажем да сам имала духовног оца. Али сам имала свог оца, Николаја Евграфовича Пестова. Моји родитељи су били духовна чеда оца Сергеја Мечева. Отац ми је увек одговарао на сва духовна питања која су ми се појављивала током детињства. Иако се сећам да сам са 12-13 година имала искушења о којима нисам могла да причам ни свом оцу, и све сам чекала када ће нам доћи свештеник како би му се исповедила.

image

Прави духовник треба да саслуша и заволи своје духовно чедо. Уколико он види да се човек каје за своје грехе и тражи пут ка Богу, онда се и он више залаже. А своје грехе можеш да исповедиш било ком свештенику као што се и прљава кошуља може однети у било коју перионицу. Моји синови-свештеници су ми говорили да им је најтеже кад људи почну да их питају: “Оче посаветујте ме да ли да се удам за овог човека или не?..”. Како они могу да знају каква је њихова ситуација. Као да су они прозорљиви. А многи то желе да свештеници све одлуче за њих.

image

”Ко је духовник, духовни отац?”, “Како се они могу наћи?”, “Како се постаје нечије духовно чедо?” – са оваквим и сличним питањима смо се обратили протојереју Владимиру Воробјеву, настојатељу цркве посвећене светом Николају у Кузњецу.

Да ли и у чему постоји разлика између духовника и духовног оца?

– По том питању нема јасних одредјености. Обично се духовником назива свештеник код кога се човек редовно исповеда. Али притом није обавезно да је тај духовник његов духовни отац. Једна ствар је исповедати, а друга узети на себе подвиг руковођења одређеним човеком. Када каземо “отац”, онда имамо у виду да нам је неко дао живот. Дешава се да је човек из неверја пришао ка вери под утицајем неког изузетног пастира. Пастир га је поучавао истинама вере, крстио, па постоји чак и датум духовног рођења. И потом је човек остао код тог свештеника као код свог духовног руководиоца. Ето таквог пастира православни човек може да назове својим духовним оцем. Духовни отац је свештеник, који је у животу свог духовног чеда из неког разлога заузео посебно место, због чега се његов живот кардинално изменио, И очигледно да је Господ преко њега даровао том духовном чеду посебну благодат. Тај свештеник је примио на срце и заволео своје духовно чедо и даље њиме руководи и учествује у његовом животу. Имати таквог оца, који те воли, моли се непрекидно за тебе, страда заједно са тобом, преживљава твоја искушења, узима на себе бригу о теби, – је велики Божији дар. Желели бисмо да свако има таквог духовног оца, али у стварности тешко да је то тако. Уосталом као што је случај и са рођеним оцем. Наравно, добро је када се деца васпитавају у комплетним породицама, у којима постоје и отац и мајка. Али у животу то није увек тако. Да би се у животу појавио духовни отац треба то веома желети и молити од Бога тај дар, који је за човека можда важнији од свега, јер представља најдиректнији и најпоузданији пут спасења.

Уколико човек то жели и тежи ка томе, онда се Господ обично одазива на такве усрдне молитве. Могу из свог искуства да кажем да Господ милостиво одговара на наше усрдне молбе.

Човек не постаје духовно чедо формално. Да би неко био духовно чедо, треба да има одређено настројење душе и спремност за одговарајући однос са пастирем. Какви су ти односи? То је као прво дубоко, и потпуно поверење. Као друго, љубав Христа ради. Свештеник је човек који је добио благодатни дар ношења Христовог лика, и он представља живу Христову икону. Наравно и иконе су различите, па тако постоји стара, предивна, мање лепа, а дешава се да је некад и сасвим обична, папирна. Тако и свештеници могу бити различити. Медјутим и поред свега према свештенику се треба односити као према икони и волети га Христа ради. Однос према њему као човеку је такође присутан у душама његових чеда, али он треба да буде другостепен. Уколико се он надје на првом месту, онда се показује да свештеник не приводи ка Христу, већ Га собом заклања. А “уместо Христа” на грчком значи “антихрист”. Свештеник тада постаје мали антихрист. То је веома велики проблем за духовно чедо и духовна трагедија за самог свештеника, карактеристична за лажне старце и лажно духовништво, јер је свештеничко служење управо у томе да приводи људе ка Христу.

Треће, неопходно је послушање свом духовном оцу. Послушање је када човек одбацује своју вољу и потчињава је вољи духовног оца. И то не зато што жели да буде роб или неслободан, већ зато што жели да се научи подвигу самоодрицања и савлађивања своје страсне воље. Најбољи начин за то је да се у почетку одбаци своја воља као мало дете које слуша мајку ради тога да би научило да хода, једе, да се облачи, чита итд. Тако је и у духовном животу послушање почетна фаза. Човек треба да има жељу да слуша и да то заиста и чини. Свог духовног оца је могуће непослушати само у једном случају – уколико он почне да говори нешто што противуречи савести. Добри пастир вас неће приморавати да идете против своје савести, јер она представља Божији глас у човековој души.
И постоји још и четврта ствар. Духовно чедо треба да се смири и да се не гневи на духовног оца. Уколико се оно гневи на духовног оца, то значи да оно није његов духовни син. Да би се васпитавало своје духовно чедо треба бити строг. И за ту строгост духовно чедо треба да захваљује свом духовном оцу а не да се вређа, нити да ропће, и да се смућује онда када му духовни отац говори оно што му се не свиђа.

Из свега набројаног се види да је веома мало људи који се не само називају духовним чедима већ су то и на самом делу. Мало је и правих духовних отаца.

Истински духовни оци су наравно били старци. Старац је духовник-подвижник који је достигао савршенство у овом животу и који је добио посебне благодатне дарове, а пре свега дар спознавања Божије воље. Старац је такав духовник преко кога се открива Божија воља. Господ открива старцу Своју вољу због чистоте његове душе, ума, живота. Сви знају за примере таквих стараца. То је био преподобни Серафим или оптински старци, старац Варнава из Гетсиманског скита и други. Старчев савет је најпоузданији начин спознаје Божије воље. Али Божија воља се може пројављивати и кроз духовног оца, који притом није старац. Уколико се он буде молио за вас и ви се будете молили, онда ће вам Господ преко њега пројавити Своју вољу, уколико је Богу то угодно.

Добро је уколико човек има духовника од детињства и уколико њихови односи напредују до односа између духовног оца и чеда. Али то није увек тако. Дешава се да се духовник појављује када човек има неке веома тешке проблеме, када страда и тада почиње да тражи и да се моли и налази себи духовног оца.

У старој цркви (а тај обичај је и данас сачуван у Грчкој) се сматрало да духовник може да буде само искусни свештеник. Због тога је он пролазио специјалну хиротезију: епископ би полагао на њега руке и читао посебне молитве за посвећење у духовника. Таквом свештенику би се давала повеља, и само тада је он могао да исповеда. Наравно, у изузетним случајевима, као што је случај смртне опасности, исповест је могао да изврши било који свештеник. У Русији тај обичај није задржан, јер тамо никада није постојао довољан број свештеника. У историји Русије је увек велику улогу играо фактор веома велике територије. Например, на територији Грчке, где живи 9-10 милиона људи, постоји хиљаде манастира и велики број парохија. А у Русији је чак пре револуције било хиљаду манастира на целу земљу, без обзира на то што се територија Русије не може упоредити са територијом Грчке. Данас се на територији Русије налази нешто мало мање од 600 манастира и 12 хиљада цркава. То је веома мало. И зато оно што у Грчкој представља норму, код нас не може да буде норма. Иако наравно истинску исповест човека треба да врши искусни духовник.

У Русији су постојале традиције, повезане са духовништвом, или тачније са “организацијом односа” духовника и чеда. Они су после револуције прекинути. Код нас је пре револуције постојао територијални принцип парохија. Црквени живот се регламентирао не само у црквеним канонима, већ и по неким административним државним мерама, јер Црква није имала позицију државне установе. Епархија се делила на парохије према територијалној припадности. Границе парохија су биле прецизне. У цркви је вођено оно што се данас назива регистрацијом грађанских стања, то јест црква је вршила функције матичног уреда. Уместо потврде о рођењу постојала је потврда о крштењу, уместо потврде о браку – потврда о венчању, уместо потврде о смрти – потврда о опелу. На посао је сваке године требало доносити извештај о томе да се човек исповедио и причестио. И зато се радило на томе да се људи обавезно крсте, венчају и исповедају у својој парохији код свог парохијског свештеника. Тако је било у XIX веку. Наравно то је Цркви нанело много штете. Данас на срећу таквих “правила” нема.

Човек треба да буде апсолутно слободан у избору духовника. Ако вам је дете болесно треба да тражите доброг лекара а не да одете код првог који наиђе. Тако ће мајка своме детету тражити доброг духовника, уколико га воли и брине о његовом духовном животу.
У методама трагања за духовником такође нема строгог регламента. Дух дише где хоће.

Уколико човек никако не може да нађе духовника, не говори ли то о његовој незрелости, слободољубивости, високим захтевима или о још нечему?

– Такав човек најчешће није заинтересован за то.

Људи данас долазе код свештеника са најразличитијим питањима, и то не само духовним и црквеним. Уколико се свештеник суочи са проблемом који му није познат, може ли он да препоручи специјалисту или другог свештеника?

– Наравно. Чак и искусни свештеник веома често говори: посаветуј се са тим човеком. То је нормално. Рецимо, уколико сте се разболели, он ће вас послати код лекара. Уколико се треба посаветовати по питању школе, онда се може разговарати са педагогом. Свештенику је потребно смирење у већем степену него његовом чеду, то јест смирено прихватање свог пастирства.

Извор: Милосердие.ру

Превод са руског: др Радмила Максимовић

Advertisements

Information

This entry was posted on 28. фебруара 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: