ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Борисов нови страх којим ће ломити Србију

Они – та беда од политичких и друштвених елита – данас славе своју веру да су, заједно са Бриселом, победили Србе. Ето то славе.

Кандидатура је велики успех, и то је лепо, једнако колико је у петак поподне било лепо гледати раднике на дизалици како дуж Бранковог моста каче заставице Србије и Европске уније. Ако се већ питате шта је ту лепо, не брзајте, нека се слика комплетира. Лепо је дакле то што је раднике, док су радили своје, обезбеђивала полиција. Та полиција тајни је квалитет слике, који је једнако недостајао у кадру док смо гледали Бориса како народу из Брисела саопштава благовест; који је недостајао Ивици док је забављао Брисел својим скривеним талентима; колико и слици Боже Ђелића, препланулог од завлачења северноафричких бедуина, кад је зграбио Јоргованку Табаковић честитајући јој тренутак раскида са мрачним вековима српске неевропске историје.

Полицајци су на тим сликама фалили само зато што су главни актери у тој чистој цивилној варијанти изгледали бесловесно као пијанци који су продали очеву кућу. Тек са кљуновима који штите раднике показало се да Борис, Ивица и Божа тачно знају шта су урадили – и то је тај тајни квалитет који је недостајао – они су потпуно свесни свог учинка из претходних дана а оправдано сумњају и да је тога свесно и много грађана, који би због тога што знају могли постати веома нервозни и насилни према грешним радницима који каче заставице. (И моја теза ће да стоји само ако ме не дематује Јелена Триван тврдећи да је полиција чувала раднике да би спречила да хиљаде жутих присталица похрле на мост и поскидају заставице ЕУ за успомену потомству на овај историјски дан.)

Елем, знам ја да није лепо људима кварити славље, али они не знају да није лепо ни славити на гробу – посебно не оном који су сами ископали – па опет славе. И зато ћу почети описом гроба. Пре него што пређем на ствар, хајде да измеримо шта су то Борис и друштво урадили.

Замислимо – теоретски наравно – да су 2008. године признали Косово и иселили или побили тамошње Србе, и да више ничим преко тога нису плаћали кандатуру. Да је то нешто могло тако и да су то урадили, опет би данас било више Србије него што је има сад. То, наравно, не значи како жалим што још ономад нису предали Косово за кандидатуру, већ хоћу да кажем како је та математика „Косово за ЕУ“ можда и важила те 2008. године, али данас не важи. Јер, ако важи, нека Борис данас проба да им понуди Косово (које је сачувао), а да они њему скину кандидатуру – што би била трговина озбиљног човека, мада човека у великом проблему – па да види да ли би пристали. Не би зато што Косово за ЕУ не важи, посебно не сад, пошто је Борис дао целу Србију.

Наравно, док сте у Бриселу гледали Бориса и Ван Ромпаја, верујем да сте свашта помишљали. Али – да се разумемо – то није био чин натуралне размене двојице глупака, већ два вешта трговца. Та двојица трговали су у маниру савремених банкстера – обојица су трговали тако да им оно што су један од другог добили и припада, а да им оно што су један другом дали никад није припадало.

ЖИГ НА СРБИЈУ Кренимо од Ван Ромпаја, двоструког слављеника који је на конференцији за новинаре објавио како је поново изабран на место првог човека ЕУ. Хајде што је то изгледало као да је сам изабрао себе (зар није?), хајде што је деловао као неки бледуњави Црни Гуја у улози средњовековног чувара краљевог печата који је пробуразио краља и сео на престо, али чак ни такав не би сам изашао пред народ да му то саопшти, него би ваљда послао новог чувара печата.

Шта је дакле Ван Ромпај добио кандидатуром? Оно чиме се Тадић данас поноси и због чега наговара Србију да слави с њим само је прост чин жигосања стоке, која на извесном месту на свом стражњем делу, уместо сопствене длаке, има жиг са жутим звездицама. Отуда је кандидатура верификација поседа и ништа више од тога. Она је ствар по којој се Србија, ако се ноћу изгуби, може поново пронаћи и препознати, за надати се пре него што побегне са поседа или сама почне да тражи неко решење за себе. Она је и порука за неког руског чобанина, ако је пронађе негде на ливади, која му казује коме се та Србија има вратити пре вечери.

Истовремено, кандидатура је и уже за које се иста та Србија, која је умела да се јогуни у својој историји, има водити. И већ отуда се види да је Србији та ствар из Брисела требала таман колико свакој крави у животу требају жиг и уже. Наравно, та ствар је требала Ван Ромпају и екипи, и Борисова нада састоји се у томе да ће Срби умети да буду толико захвални, па да ту ствар цене макар онолико колико је ван Ромпај срећан због ње.

Ако вам Борис с почетка ове трговине делује као губитник, варате се. Није џабе дао Србију, и није јој без неке користи ставио уже и жиг на осмуђену задњицу. Добио је нови проседе за своје бављење политиком, и то у тренутку када је онај претходни изгубио и већ дуго времена шлајфовао у месту. Заклео се на верност сопственим животом, и они му тек сада верују, јер он у својој политичкој каријери после овога не може да буде ништа друго него стопостотна марионета Брисела. Чак и кад би хтео да буде нешто друго, чак и кад би ЕУ у неком чуду прогутала земља, увек ће остати то.

И после овога што је Борис урадио за ЕУ – Тома Николић може хладно да убије оног свог сина коме је дао име Косово, чак ни тада неће Бриселу бити пожељнији од Бориса. И, колико год да је Србија данас нигде, Борис је на територији коју може да сматра својом. Преостаје му још да је утврди, да подигне ограду и обезбеди је. А то значи да њега нико више неће морати да тера да закуца последњи ексер у Косово. Закуцаће га сам јер је то њему потребно. Нико више неће морати да га изокола пита хоће ли мењати устав и избацити преамбулу јер ће њему бити најпотебније да то промени, избаци и очисти. Нико више неће имати дилему хоће ли – као неки гологузи краљ неке бедне колоније – предати све своје ресурсе, него колико ће му за њих дати они којима требају више него њему. А даће му колико буду желели да му дају, ако уопште буду желели.

Све смо то отприлике имали на свој начин и до сада, али кандидатура и славље које је прати показују жив интерес и одушевљен пристанак наше политичке и друштвене елите да предају своју земљу као колонију у замену за то да колонијом вечну управљају у име господара. Наравно, срећна околност за Србију биће управо то што ће кандидатура имати свој пуни смисао, који сам описао у претходном делу такста, само под условом да Борисови обнове свој мандат, и свако одступање од тога смањиће и квалитет и значење кандидатуре. Зато њихово славље има смисла: они – та зарозана беда од политичких и друштвених елита – данас славе своју веру да су, заједно са Бриселом, победили Србе. Ето то славе, не што су преварили Србе, већ што су поново нашли батину којом ће им пред изборе запретити само ако се усуде да гласају против њих.

ИМА ЛИ РЕШЕЊА Отуда је кандидатура – посебно добијена на овај начин и за ову цену – нови квалитет. Узалудне су биле наде Томе Николића да ће његова лојалност Бриселу бити награђена макар тиме што се ови неће мешати у следеће изборе. Не само да ће се мешати већ су се умешали, и то једнако жестоко као 2008. године.

Да ли то значи како ће Борис добити изборе? Не значи, али значи како је освојио један важан пункт за њихово освајање. Шта је са осталима? Идемо редом. Прво, нисам сигуран да је баш цео западни свет сигуран у то да је феноменална идеја да Србија постане колонија Немачке, која је уз то доживљава као природног непријатеља, посебно ако се зна где се на крају стигло пошто је 80-их година 19. века доспела у сличан однос са Аустријом. Друго, ако Путин у понедељак буде имао мање проблема него што их има данас, стратегија руског немешања у српске изборе пре би могла да буде напуштена него настављена.

Треће је, међутим, најважније и зове се народ. Чак и ако га сретнете на неком од Борисових славља, тај народ веома добро зна и да су га његове елите издале и да су га продале, заједно са његовом историјом и његовом децом. Али исти тај народ се плаши Борисових страних пријатеља. Јер жути га на свој начин својом кандидатуром уверавају како ће са жутима умрети несрећан и гладан, а без жутих на мукама, удављен сопственим страхом. Наравно, тај страх не види се ни у једном истраживању јавног мњења, он се нигде не рангира јер је неизрецив, таман колико је присутан.

Док је веровао да се Брисел неће мешати, Тома је имао стратегију која је смањивала народни страх тако што је народу поручивао како ће се Борисови страни пријатељи према понашати исто и кад напредњаци буду на власти. Али кандидатуром је та стратегија потрошена, и то му је пре неколико дана леп објаснио Михаел Ерке из „Фридриха Ебарта“, један од наважнијих Немаца у Београду, када је рекао да је за њих Тома непознаница, мачка у џаку, а они то не воле.

То значи како верујем да ће изборе решити не само способност опозиције да се удружи или барем да сарађује него и способност сваког понаособ од напредњака преко деесесоваца до радикала и Двери да том истом народу – важно је рећи: уплашенијем с кандидатуром него без ње (и ту је њен најважнији домет) – отклоне страх, да му кажу да не треба да се плаши и макар да без Бориса неће изгубити ништа што већ није или неће изгубити с њим. Када том истом народу Аца и Тома кажу да ће га запослити, то може да буде лепо, али им се не верује као што се данас не верује економском обећању било које странке, свеједно да ли је лаж или истина. Када том народу Коштуница нуди своју озбиљну стратешку визију, народ је још не може видети јер се у страху паметне ствари не виде; када му Двери поручују да су они нови, онима без страха то јесте аргумент да гласају, али уплашеној већини то је само је нови страх.

Како ће они народ уверити да не треба да се плаши? Прво, тако што ће сами престати да се плаше. Друго, тако што ће му крвљу потписати да ће му дати правду и објаснити је до детаља. И то не само због тога што је народ жедан правде – а жедан је – него зато што правду смеју да деле само они који се правде не плаше. Тај страх, који јој је натоварио на леђа, највећи је Борисов смртни грех пред Србијом. Али тај страх, ако га не препозна, сутра би могао да буде и грех опозиције.

Жељко Цвијановић

оригинални текст овде

Подаци

This entry was posted on 3. марта 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: