ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Блејачи

Министар полиције Ивица Дачић је у Бриселу, на састанку организације пријатељи Европе, пред читавим скупом запевао. Изабрао је пему Халида Бешлића. Шетао се самоуверено по бини. Шмекерски извијао обрве на даме у публици, пишу извештачи овог спектакуларног догађаја, а врхунац је био кад је пустио публику да отпева део песме. Невероватно. Министар полиције који пева пред странцима.

Наставља се бламирање наших политичара медиокритета. Пре десетак година министри Питић ,Динкић и Влаховић су, после преговора са Светском банком и ММФ-ом, на вечери која је била организована за банкаре бирократе, узели гитаре и почели, на опште запрепашћење страних гостију, да свирају и певају. Хтели су да инпресионирају оне који су испрограмирани да буду хладни, прорачунати и недодирљиви. То је била потпуна глупост. Али, то нико није смео да каже тим надуваним балавцима, који су добили на поклон да се играју са државом, то је најблаже објашњење онога што су урадили, који су,без икаквог искуства и знања, непризнати, похлепни, примитивни, полудели када су се докопали власти.

Слично се понашао и Милошевић. Причао ми је 1993. године главни амерички човек за Балкан, на приватној вечери у Женеви, били смо заједно са мојим пословним пријатељем из Париза, да је Милошевић, са којим је имао безброј сусрета, све људе са којима је разговарао делио на оне који су више или мање кретени. Када сам господина питао – „ Извините, немојте да се љутите, али ме интересује, као је Вас класификовао?“. „ Ја сам добро прошао – сврстан сам у оне који су мање кретени!“

Наводим још један пример, кога се многи од вас сећају. Реч је о једној емисији на Тв Пинк, када су били у студију Чанак Ненад, први човек покрајине Војводине, Батић др Владан, министар правде и Протић Ст.Милан, амбасадор у САД. Та емисија улази у антолологију српске политичке глупости. Наиме, победници октобарске контрареволуције, заузевши државне функције директно са улице, бестијно и бахато су се спрдали са својим коалиционим колегом магистром Илић Велимиром, кога су исмејавали до суза јер је хтео, ако треба да се жртвује за Србију, да –нагна – тај израз је употребљен, дакле, да нагна БАБУ –тако су назвали државног секретара САД, Мерлин Олбрајт, која је, наводно, бацила око на ђилкоша из Чачка. Државни функционери Србије су се ваљали од смеха. Умирали су од смеха! Понављали су безброј пута – да нагна бабу!

Господо другови, пријатељи, комшије, рођаци, браћо и сестре, грађани и грађанке, због такво политичког олоша ми пропадамо. Због таквих скотова на власти се ми данас налазимо овде. Због таквих битанги и вуцибатина се пристојни Срби стиде по свету. То су те сподобе које нас брукају и бламирају. То смејање, спрдање, зајебавање, подјебавање, попрцкавање, шибицарење и муљање наше политичке братије нас је упропастила. Та националан стратегија, коју сам већ раније дефинисао као стратегија – КО ГА ЈЕБЕ, довела нас је до ове данашње трагедије. На сва велика национална питања – шта да радимо? Које је најбоље решење за нашу државу и нашу нацију, српска неспособна, поткупљива, лења и провинцијална квазиелита је у глас одговарала – ко га јебе!

Најважније им је било да опљачкају државу и своје сународнике, да вршећи власт, лече своју болесну сујету, да извршавају налоге који су им наметнули, јер су уцењени, јер сви имају неке афере, јер могу свакога тренутка да буду ухапшени, па су максимално кооперативни, послушни и слушају своје газде. Најважније је да се удруже и да сломе, сруше, униште, компромитују, оговарају свакога ко мисли другачије од њих, који неће да мисли логиком дебелог црева, који не може да пузи, који не љуби скуте, који је васпитан, образован, културан, радан и поштен. Такви њима не требају. Политички олош се удружују да униште све оне који су бољи од њих, јер се плаше конкуренције, јер су јајаре, скотови, гмазови и протуве које живе паразитирајући на доброти и наивности нашег народа.

Назвати државног секретара САД бабом коју треба да нагна неки локални ђилкош је лудост незрелих људи који не знају шта је политика,који не знају шта је држава, који не схватају своју историјску улогу и који носе неизлечив комплекс провинције. Провинцијализам кога не могу да се ослободе. Провинцијализам који их чини, без обзира што носе Арманијева одела, папцима, мекушцима, гњидама и клошарима. Назвати државног секретара погрдним називима и спрдати се са тим, могу само они који никада ништа нису створили у животу и који не знају како политика функционише.

Проблем српских политичара је у томе што они лично схватају политику. Тако не разумеју да личне разлике између њих и њихових политичких партнера из света немају никакве везе са односима између држава. То што ти знаш да певаш, свираш, играш или што си висок, леп и скупо обучен, то ти не даје никакву предност у односу на твоје политичке саговорнике које представљају Велике силе. Српски политичари то нису ни до данас разумели. Српски политичари хоће да фасцинирају своје саговорнике. Хоће да им се лично допадну и да покажу сва своја умећа. То је недипломатско понашање. То је неваспитано и нападно понашање. Представници државе су чиновници својих држава и њихови односи морају да буду строго у дипломатском кодексу понашања. Нажалост, наши политичари не могу да се обуздају. Не могу да се дисциплинују и понашају се као да су пуштени са ланца. Понашају се као дилетанти и медиокритети. Странци их гледају као будале. Странци не разумеју српске политичаре.

Знам из поузданих пословних извора да Дик Чејни, тадашњи потпредседник САД, није хтео да пружи руку Борису Тадићу, да му је пришао на великом растојању и да је рекао „ Да ли је то предсеник Србије који држи руке у џеповима док разговара са нашим дипломатама и удара их стално по рамену?“

Знам од мојих пријатеља из Вашингтона да су се представници ДОС-а свађали пред странцима, да су оговарали један другога, да су их странци мирили и да су прљави веш српске политике износили пред те окрутне крсташе. Знам да су на прговорима у Вашингтону, седећи за столом насупрот својих домаћина, наши министри из Ђинђићеве владе разговарали на енглеском и договарали се како да отпочну преговоре. Знам да је мој италијански пријатељ и партнер, угледни банкар, Паоло Петицоли рекао за наше постпетооктобарске министре – „Млади су, носе скупоцена одела, солидно говоре језик, али их ја ништа не разумем“.

Српске политичаре ни ја не разумем. Говоримо истим матерњим језиком, али ми се не разумемо.Не разумемо се јер заступамо два различита и супротна погледа на свет. Ми смо читаву светлосну годину удаљени једни од других и тај јаз је непремостив.

Ако желимо да спасимо Србију, требају нам нови српски политичари. Нови концепт и нови људи. Не требају нам блејачи који ће нас брукати по свету. Требају нам људи који већ живе у том свету и који знају кучни ред. Знају да се понашају. Који нису искомплексирани и који се не стиде што припадају нашем народу. Треба нам етички кодекс написан о понашању политичара. То је начин да се српски политичари држе под контролом да не би правили глупости. Српске политичаре демократска јавност мора да држи под контролом. Постоје велике опасности да брзо полуде када дођу на власт. Слободни медији, учестали избори, демократске институције и економско мерење резултата њихове владавине, то је једини начин да се спрече махинације и преваре у политици. То је једини начин да се заустави успостављање баналног тоталитаризма у друштву које се распало.

Бранко Драгаш

изворни текст овде

Подаци

This entry was posted on 4. марта 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: