Созерцање

Ава Јустин (Поповић)

У философији Светих Отаца реч созерцање – ή θεωρία – има онтолошко-етички и гносеолошки смисао. Она значи: молитвено-благодатно усредсређивање душе на надумним тајнама, којима изобилује не само Тројично Божанство него и сама човекова личност, као и суштина богоздане твари. У созерцању личност подвижника вере живи изнад чула, изнад категорије времена и простора, осећа живу, присну везу са горњим светом и храни се откривењима, у којима се налази оно „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође“ (1 Кор. 2, 9).

У српском језику нема речи која би адекватно, или бар. приближно адекватно, одговарала грчкој речи: ή θεωρία. Описано би се могло превести као: духовно гледање, проматрање, удубљивање. Али је најзгодније задржати се на црквенословенској и руској речи: созерцаније, созерцање, јер најпотпуније изражава смисао грчке речи: ή θεωρία.

Своје огромно благодатно искуство, стечено у стању созерцања, Свети Исак се труди да изрази речима, уколико људске речи могу обухватити и изразити надумне истине верског искуства, и да тиме донекле објасни шта значи созерцање. По њему, созерцање је осећање божанских тајни, сакривених у стварима и њиховим узроцима. Созерцање се састоји у финој делатности ума -έν τη λεπτή έργασίοι τοϋ νοϋ -, и у божанском размишљању, као и у борављењу у молитви. Оно просветљује разумни део душе.

Понекад се од молитве јави созерцање, и оно прекида молитву уста, те онај који се моли постаје созерцањем тело без духа и прелази у усхићење. Тако се стање назива молитвеним созерцањем. И у овом молитвеном созерцању постоји мера и разликовање дарова, јер ум још није закорачио онамо где већ нема молитве, у такво стање које је више молитве – ύψηλότερον αυτής.

Помоћу доброг, благодатног живљења подвижник вере долази до созерцања. Почетак се састоји у овоме: човек се убеђује у Божије промишљање о људима, просветљује се љубављу према Творцу и диви се устројству разумних бића и великом Божјем старању о њима. Од тога настаје у њему наслађивање Богом, пламћење љубави према Богу, љубави која спаљује душевне и телесне страсти. Затим се као вином опија божанском љубављу; мисао је његова у усхићењу; срце му је плен Божји; понекад се не сећа да ли носи тело на себи и да ли је у овом свету. – Такав је почетак духовног созерцања у човеку, и у исто време почетак свих откривења уму. Помоћу созерцања ум расте и диже се откривењима која превазилазе људску природу. Једном речју: човеку се саопштавају сва божанска созерцавања и духовна откровења, која светитељи при мају у овом свету, и сви дарови и откривења које само природа може познати у овом животу.

Врлина разума смирава душу, очишћује је од грубих мисли, да се не би страсно бавила њима, него да би се кретала у свом созерцању. Ово је созерцање приближује првобитној природи ума, и назива се невештаственим созерцањем -θεωρία αυλος -. Ово созерцање је духовна врлина, јер диже разум над земаљским, приближује га првобитном созерцању Духа – τη πρωτη θεωρια του Πνευματος – и усретсређује разум на Богу и на созерцању неисказане славе, и одваја разум од овога света и од осећаја света. Духовно живљење је делатност без учешћа чула. Описали су га Свети Оци. Чим га умови светитеља усвоје, вештаствено созерцање и грубост тела престају, и созерцање постаје духовним.

Разне су врсте молитве, вели Свети Исак, али све имају један циљ: чисту молитву. Иза чисте молитве настаје усхићење – εκπληξι -, а не молитва, јер престаје све што је молитвено и настаје неко созерцање и ум се не моли молитвом. Једно је молитва, а друго – созерцање у молитви, иако се међусобно условљавају. Молитва је сејање, а созерцање – сабирање руковети, при чему жетелац путем неисказаног виђења постаје изнад себе, као шхо је из голог, ситног зрневља, што је посејао, изненада израсло пред њим тако дивно класје. У том стању созерцања ум прелази своје границе и улази у ону област.

Прерађен молитвом и осталим подвизима, ум достиже чистоту, и онда зна да божански созерцава Бога, не човечански. Ко чува срце своје од страсти, созерцава Господа у сваком тренутку. Ко непрестано бди над својом душом, срце му се весели откровењима. Ко созерцање ума свог сабира унутра у себи, созерцава зору Духа. Ко је омрзнуо сваку расејаност ума, созерцава Господа унутра у срцу свом. Гле, небо је унутра у теби. Ако будеш чист, видећеш у себи Анђеле и светлост њихову, а са њима и у њима и Господа њиховог. Душа доброг човека.сија јаче од сунца, и сваког се тренутка весели созерцањем откровења.

Када човек после многих подвига еванђелских пронађе у себи боголики центар свога бића, он тим самим проналази и центар надкосмичког Божанства у овом видљивом свету, савлађује време и гледа себе из вечности. И види себе надвременским и надпросторним, бесмртним и вечним. У основи својој, истинско самопознање је и истинско богопознање. Најкраћи пут између себе и Бога човек носи у боголикој природи своје душе. Ту је и најкраће растојање између човека и Бога. Сви путеви човекови ка Богу могу завршити беспућем, само овај несумњиво одводи Богу. У својој философији Свети Исак нарочито истиче огромну важност самопознања. Ко се удостоји да види себе самог, вели он, бољи је од онога који се удостоји да види Анђела.

Да би могао видети душу своју у себи, човек мора најпре да облагодати срце своје. Прљаве и помрачене душе не могу да виде ни себе саме, ни једна другу. То ће постићи, ако се очисте и врате у првобитно стање. Ко жели да види Господа у себи, напреже се да непрестаним богомислијем очисти своје срце; и тако ће при светлости очију разума свог вазда гледати Господа. Што бива са рибом која је изашла из воде, то бива и са умом који је изашао из богомислија. Човеку чисте душе духовна област је унутра у њему самом; сунце што сија у њему јесте светлост Свете Тројице; ваздух што дишу житељи ове области јесте Утешитељ Дух Свети; а њихов живот и радост и весеље јесте Христос, светлост од светлости Очеве. Такав је човек стално весео од созерцања душе своје, и диви се лепоти својој – εν τω κάλλει έάυτοΰ θαυμάζει – која је стварно сто пута сјајнија од сунца. То је царство Божје, које је, по речи Господњој, сакривено унутра у нама (Лк. 17, 21). Ова је област облак славе Божије, у који ће само чисти срцем ући да гледају лице Господа свог, и да умове своје озаре зрацима светлости његове. Не може човек видети лепоту – τό κάλλος – која је унутра у њему, док не презре лепоту која је ван њега. Ко је здрав умом, смирен умом, кротак, чим стане на молитву – види у души својој светлост Духа Светога, и радује се у блистању светлости његове, и весели се созерцањем славе дотичне светлости.

У светлости Духа Светога човек може познати природу душе своје. По природи својој душа је бестрасна – απαθής. Када се у Светом Писму говори о душевним и телесним страстима, говори се с обзиром на њихове узроке, јер је душа по природи бестрасна.

Ово не примају присталице спољашње философије – οι της έξω φιλοσοφίας (или, како би се данас рекло: присталице материјалистичке, вештаствене, сензуалистичке, феноменалистичке философије). Напротив, Бог је боголики део душе створио бестрасним.

Постоје три стања душе: природно, противприродно и натприродно. Природно стање душе је познавање Божјих твари, видљивих и духовних. Натприродно стање је созерцање надсуштинског Божанства – της υπερουσίου Θεότητος. Противприродно стање је кретање душе у страстима, јер страсти не припадају природи душе. Страст је неприродно стање душе, а врлина је природно. Када се ум храни врлинама, нарочито милосрђем, онда се у души отсликава она света лепота – εκείνο το κάλλος το άγιον -, којом се човек уподобљава Богу. У чистом срцу открива се „света лепота“ човечијег бића; уколико човек развија у себи ту свету лепоту, утолико открива лепоту твари Божјих.

То показује да је самопознање најбољи метод за стварно познање природе, и материјалног света уопште. Ко себе потчини Богу, вели Свети Исак, близу је да потчини себи све – τά πάντα. Ко је познао себе, њему се даје познање свега -ή γνωσις των πάντων δίδοται αύται -јер познати себе јесте пуноћа знања о свему – πλήρωμα της γνώσεως τών απάντων εστί.

Смири ли себе човек пред Богом, пред њим се смирава твар. Истинска смиреност је пород познања, а истинско познање је пород искушења, то јест стиче се у борби са искушењима.

Природа људска постаје способна за истинско созерцање, када се практиковањем врлина очисти од страсти. Истинско созерцање вештаствених и невештаствених природа, па и саме Свете Тројице, даје Христос. То созерцање је показао и њему научио љуле Христос, када је у својој Ипостаси извршио обновљење људске природе и помоћу својих животворних заповести прокрчио људима пут ка истини. И природа људска само онда постаје способна за истинско созерцање, када човек страдањем, вршењем заповести и невољама скине са себе старога човека. У том случају ум се оспособљује за духовни препород, за созерцање духовног света и праве своје отаџбине. Созерцање, дакле, новога света духом откровења, у коме се ум духовно наслађује, бива по дејству благодати. И ово созерцање постаје храна ума док не ојача, да би примио савршеније созерцање од првог созерцања, јер једно созерцање предаје човека другом созерцању, док ум не буде уведен у област савршене љубави. Јер љубав је средиште свега духовнога, и борави у чистоти душе. Када ум остане у области љубави, тада дејствује благодат: ум прима духовно созерцање и постаје созерцатељ онога што је сакривено – θεωρητικός τών κρυπτών.

Тајанствено созерцање се открива уму после оздрављења душе. Духовног се созерцања удостојавају они који су практиковањем врлина стекли чистоту душе. Чистота види Бога. Бога виде они који су очистили себе од греха и непрестано размишљају о Богу. Царство небеско је духовно созерцање. И оно се налази не у делима мисли, него се може задобити благодаћу. И док човек не очисти себе, није у стању ни да слуша о њему, јер га нико не може стећи изучавањем већ чистотом срца. Чисте мисли даје Бог за чисто живљење. Чистота мисли кључа из труда и бдења над собом, а из чистоте мисли – светлост мишљења. Отуда благодат води ум ка ономе над чиме чула немају власти, чему не уче, нити се уче.

Молитвеним бдењем се ум окриљује и узлеће до насладе Богом, и плива у знању које превазилази људску мисао. Душа која се труди да у овом бдењу истраје добрим живљењем, имаће херувимске очи, да би могла непрестано созерцавати небеске тајне. Душа види истину Божију према сили живота – έκ της πολιτείας δυνάμεως – то јест уколико човек живи вером. Ако је созерцање истинско, налази се светлост, и предмет созерцања се види близак стварности. Виђење Бога -ή ορασις του Θεοϋ – долази од познања Бога, јер виђење Бога не претходи познању Бога.

Хришћанинов је циљ – живот у Светој Тројици и созерцање Свете Тројице. По Светом Исаку, љубав је првобитно созерцање Свете Тројице. Прва од тајни зове се чистота; она се стиче вршењем заповести. А созерцавање је духовно созерцавање ума. Оно се састоји у томе што ум пада у усхићење и схвата оно што је било и што ће бити. Созерцање је виђење ума – ή ορασις του νοός – при томе се обнавља срце и постаје незлобиво, без зла, навикава се на тајне Духа и на откровења познања, напредујући од знања у знање – άπδ γνώσεως εις γνώσιν – и од созерцања у созерцање, и од разумевања у разумевање, и учи се и ојачава тајно, док не буде узнесено до љубави, сједињено са надом, и док се не настани у њему радост, и не буде узнесен Богу и крунисан природном славом, са којом је био створен. Тако се ум очишћује, и с њим се дешава милост, и он се стварно удостојава созерцања Свете Тројице. Јер постоје три созерцања природе, у којима се ум узвишује, дела и вежба: два созерцања створених природа, разумних и неразумних, духовних и телесних, и још – созерцање Свете Тројице.

Подвижник вере, обогаћен неисказаним богатствима созерцања, окрене ли се према твари, сву своју личност испољује у љубави и милости. Он љуби грешника, вели Свети Исак, али мрзи његова дела. Он је сав саткан од смирености и милости, од покајања и љубави. Он има срце милостиво за сву твар. А шта је срце милостиво? – То је, одговара Свети Исак, сагоревање срца над целокупном твари: над људима, над птицама, над животињама, над демонима и над сваким створењем. И од сећања на њих, и од погледа на њих, његове очи лију сузе. Од велике и силне жалости која обузима срце, и од великог трпљења срце се његово смањује, и не може нити да поднесе, нити да чује, нити да види ма какву штету или малу тугу коју подноси твар. И зато се и за неразумна бића, и за непријатеље истине, и за оне који му наносе штету, сваког часа са сузама моли, да се сачувају и очисте; а исто се тако и за гмизавце моли са великом жалошћу, која је неизмерна у његовом срцу тако да је у томе сличан Богу.

Када човек еванђелским подвизима пренесе себе из временског у вечно, када живи у Богу, када мисли Богом, кад говори „као из Бога“ (2 Кор. 2, 17), када гледа на свет sub specie Christi, онда му се свет јавља у својој првобитној лепоти, и он погледом чистог срца свог прониче кроз кору греха до богозданог језгра твари. Созерцање Свете Тројице, која бива тајно и незнано, подвижник вере испољује у овом свету временских и просторних стварности кроз љубав и милост, кроз кротост и смиреност, кроз молитву и тугу за све и сва, кроз радовање с радоснима и плакање с уплаканима, кроз страдање са страдалницима и покајање с покајницима. Његов живот у овом свету одблесак је његовог живљења у оном свету тајанствених и невидљивих вредности. Његове мисли и дела у овом свету – корењем су својим у оном свету, и из оног света црпу своју животворну и чудотворну силу и моћ. Пође ли се уз ма коју његову мисао, или осећање, или дело, или подвиг, увек се мора наићи на Свету Тројицу као на њихов главни извор. Код њега све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Најраскошнији пример тога имамо у овом великом подвижнику Пресвете Тројице, који је, са Светим Симеоном Новим Богословом, помоћу благодатно-подвижничког искуства успео да нам да најубедљивије оправдање истине о Тројичном, Божанству и истине о боголикој тројичности човечије личности.

Св. Јустин Ћелијски

Гносеологија Светог Исаака Сирина, део: Тајна сазнања – Созерцање