ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Предизборна клацкалица

Ринге ринге раја разбише нам јаја…

Предстојећи парламентарни и председнички избори су још једна прилика да се уверимо да је политички процес који гледамо на позорници фарса са елементима трагедије којој би могли да се смејемо када не би имао толико невиних жртава. За ово што нам се дешава није једини кривац власт или страни фактор, већ умногоме и опозиција која је смишљено обесмишљена и то већ прелази у игру којој се резултат лако назире. Када би циљ опозиције био декларисано добро народа и државе, они би лако нашли заједнички језик, јер се у овом случају после замора народа лажним обећањима ради и о њиховом политичком опстанку. Ако макар и део садашње власти преживи у новој влади, то ће бити политички смртоносан исход не само за народ и државу, већ и за оне који уђу са њима у власт и за јалову опозицију која није имала ни храбрости ни памети ни идеја како да их спречи да наставе са уништавањем српске државе и привреде. Једноставно све политичаре на садашњој политичкој позорници ће стићи заслужена казна у овом или оном облику макар и за четири године. Међутим, ово као да не узбуђује скоро никога у опозицији у којој су само Двери упутиле отворени позив за уједињавање у циљу скидања постојеће катастрофалне власти. Калкулације о сопственом положају, макар он остао и комфорно опозициони, надвладавају сву логику залагања за шире интересе народа и државе првенствено.

Споља гледано, скоро да више и нема смисла позивати опозицију да се уозбиљи, али то треба ипак чинити због народа, који мора да схвати да заслужује бољу власт само ако пре тога добије бољу опозицију, која дише са народом и има његов интерес у виду а не своје погрешно схваћене краткорочне политикантске циљеве.

Неозбиљно је, иако није изненађујуће с обзиром на доказано политиканство већине постојећих играча на политичкој арени, да опозиција наступа раздвојено без минимума заједничких циљева који у овом изборном систему просто морају да укључе формирање предизборне коалиције и спречавање де факто неизабране владе у председништву Србије да неуставним кандидовањем Тадића на трећи мандат продужи овај незаконити аранжман прикривене диктатуре и то невезано за то да ли ће председнички избори бити расписани напоредо са парламентарним или у редовном року. У оба случаја ово је питање које мора да буде део предизборне кампање и за парламентарне изборе, поготово јер је Тадић практично присвојио многе прерогативе владе.

У вези са следећим председничким изборима у јавности се може понегде чути наопака теза да је за Тадића “неморално али ‘легално“ да се кандидује по трећи пут само због чињенице да је ‘промењен устав’.

То је не само дискутабилно и са становишта чисте логике и са становишта права већ политички и логички катастрофално лоше тумачење. То што је устав нов не укида аутоматски све што је било пре, па ако је он већ једном био Председник пре доношења новог устава, а други пут после његовог доношења то аутоматски значи да је потрошио два мандата. Нигде не каже у уставу ‘два мандата од доношења овог устава’, већ ‘два мандата’. Нема никакве логике да се то односи само на нове мандате, јер нити је претходно владао краљ, нити је промењено државно уређење, чак није ни промењен устав у овоме погледу јер је иста одредница важила и у претходном уставу. У супротном, да важи ова чудна логика, могао би се мењати устав (као што већ узгред најављују због Косова) сваки пут пред нов изборни циклус и тиме бесконачно продужавати ‘само два мандата’.

Опозиција би морала да изврши озбиљну правну анализу и не прихвати оваква тумачења која иду и против сваке логике и здравог разума.  Уз то треба поднети тужбу уставном суду због кршења устава коју чини Тадић вршењем дужности председника ДСа, неуставног мешања у вођење унутрашње и спољне политике која је у надлежности владе. Не види се нигде да опозиција користи све ове могућности а најчудније је да их не користи ДСС који воде ипак правници. Са оваквом “опозицијом’ нажалост он може да буде доживотни диктатор као и Тито.

Опозиција свуда излази на улице и због далеко мањих па чак и измишљених разлога као у Русији на пример. Само код нас имамо ‘опозицију’ која се задовољава да буде декорација у систему, ратује или кабинетским саопштењима или театралним седењем на стиропору, не дели летке народу да укаже на лажи у медијима под контролом власти , не тужи власт суду чак и када је врапцима јасно да крше устав и законе?????? Ако се Борис Тадић неуставно и по трећи пут кандидује за председника Србије и продужавање аранжмана у коме се Србијом управља из неизабраног кабинета саветника а не у влади Србије, неопходно је бојкотовање оваквих избора и подношење тужбе на свим нивоима укључујући и Европски суд у Стразбуру.

Недостатак оваквог договора би народу требало да отвори очи да не постоји воља да се суштински промени власт већ само преобликује у овом или оном облику. Проста логика нам говори да ту суштинских промена нема и не може их бити. Зашто би страни фактор рецимо ризиковао са наводно проевропском оријентацијом дела опозиције у Србији када постојећа власт савршено ради оно што они од ње очекују? То је отворено и речено у неким изјавама страних званичника. Зато се варају они у опозицији који мисле да могу бити ‘већи католици од папе’. Ту долази и ослањање само на народно незадовољство. То није никада гарант промена на боље што промене после 2000. године у Србији и доказују. Рушење Милошевића на таласу народног незадовољства ни изблиза није испунило очекивања већине незадовољника, сем релативно малог слоја оних који су изузетно профитирали на овом незадовољству и искористили га у сопствену промоцију и корист а не бољитак већег дела народа и државе.

Неозбиљно је и то што опозиција не тражи делотворније начине да се избори против медијског мрака који постоји у Србији. Данас је то могуће ако се мисли и ради креативно јер се може доћи до људи и ван контролисане телевизије и новинских медија. То захтева на пример креативност на интернету, штампање летака за шта више нису потребна огромна средства, јер хиљаде партијских активиста могу сами на својим штампачима одштампатити стотине хиљада летака у којима би народу објаснили истину коју не могу да виде и прочитају на контролисаним медијима.

У њима народу треба објаснити више ствари које му нисту тако очигледне. Проблем је што оне изгледа нису очигледне ни добром делу опозиције која се или сконцентрише само на напуштање Косова и Метохије или постојећу корупцију и лажна обећања власти која нису остварена. Поред ових, свакако огромних проблема, потребно је указати и на пре свега непознавање следећих чињеница:

– Наводно спасоносни претприступни фондови ЕУ у износу од неколико стотина милиона евра су кап у мору онога колико је досада коштала Србију ова ноћна мора европских (дез)интеграција Србије. Наиме само до сада Србија је изгубила више од 500 милиона укидањем царина на производе из ЕУ. Преко милијарду ће тек изгубити укидањем бесцаринског уговора са Русијом који је неминован настави ли се са овом сулудом политиком. Само од дијаспоре Србија добија преко 5 милијарди долара годишње што превазилази било какву ‘помоћ’ из ЕУ која ће бити вишеструко наплаћена зеленашким каматама и кредитима, уништавањем домаће привреде и губљењем сваког утицаја на сопствену судбину што најбоље показује пример Грчке.

– Бајка о наводно бољем животу под туђом шапом је, као и све приче о сврабу који туђа рука никада не чеше, управо то само бајка. Не ради се само о бајци о приступним фондовима већ и о бајци о слободном приступу европском тржишту. Тај приступ је већ превише плаћен унапред  а евентуалне користи би српска привреда могла имати само у невероватном случају да има производњу која по квалитету и количини може бити конкурентна на западном тржишту. Једина конкурентна роба коју Србија производи у помена вредним количинама је храна, а управо у том сектору због јаких баријера и заштите не постоји никаква економска предност за српску пољопривреду у ЕУ. Штавише због нелојалне конкуренције високосубвенционираних индустријски произведених пољопривредних производа (успут углавном нездравих) доћи ће до гушења домаће производње, а временом и преузимања власништва над обрадивим земљиштем од стране страних лица и корпорација, јер је цена најквалитетнијег пољопривредног земљишта у Србији вишеструко нижа него у Немачкој и другде на пример. Опет штета од губљења привилегија на руском тржишту ће бити ненадокнадива на пробирљивом тржишту запада.

– Контрола над сопственим животима неће више бити у рукама никога у Србији. Транс-националне ни од кога изабране глобалистичке елите већ намећу владе земљама као што су не само Грчка већ и Италија, а тај процес  ће се даљим евроинтеграцијама само продубљивати све док избори који су већ сада фарса не постану то и формално. У Србији већ најављују ‘експертску владу’ са ликовима који су се добро показали у служби глобалистичких мешетара као што је Кора Удовички. Овај сценарио се свакако чува за кризна времена, чак и ако се не буде имплементирао одмах.

– Домаћа производња (осим рекламних Потемкинових села шрафцигер индустрије) а тиме и посао су за стотине хиљада људи под овом влашћу су полако постали мисаона именица. Да ли сте рецимо знали да је за цену фараонског споменика власти – ‘Моста на Ади’ могло да се направи ни мање ни више него ПЕТ нормалних мостова и то по цени коју плаћају Американци по дужном метру моста. Да ли сте знали да је за цену набавке шпанских трамваја у Београду од око 100 милиона евра могао да се купи најмодернији трамвај, сними технологија и направи фабрика трамваја не само за Београд већ за целу Србију и извоз. Да ли сте знали да се за паре које су поклоњење италијанском ФИЈАТУ а које се мере стотинама милиона евра могло уложити у сопствену производњу у сарадњи са партнерима из пријатељских земаља као што су Кина и Индија и запослити десетине хиљада људи у Србији а не само 1000 шрафцигер мајстора у робовласничкој фабрици субвенционисаној у политичке сврхе за рекламу – фабрици у којој се прави аутомобил кога не може да купи преко 90% људи у Србији за европско тржиште на коме постоји преко 5 милиона неискоришћеног капацитета аутомобилске индустрије која је у дубокој кризи и може се извадити само државним субвенцијама као Џенерал Моторс у Америци, али наравно они субвенционирају своје произвођаче а не стране као власт у Србији.

– Пензије које су довољне за пристојан живот ће у не тако далекој будућности постати мисаона именица, јер већ сада на једног радника долази један пензионер кога практично издржава а тај је однос неодржив на дуже стазе рећи ће вам сваки економиста са имало савести и свако ко има иоле мозга. Питање је колико пензионера је свесно да се садашње пензије финансирају у политичке сврхе задуживањем и њихове деце и унука на рачун чије будућности их чине саучесницима у својој пљачки Србије. Многи од њих ће врло брзо доћи у ситуацију да им драстично смање ионако ниску куповну моћ јер политиком уништавања производње неће моћи да финансирају пензионе фондове а задуживање неће моћи да траје још дуго што показује и одлука ММФа да замрзне даље аранжмане.

– Закони и њихово поштовање су кључ свега, од закона је најважнији устав који ова власт безобзирно гази сваки дан. Не може се живети у цивилизованом друштву без поштовања закона јер без тога живот је само још један од облика закона џунгле где јачи тлачи. У том погледу најкарактеристичнији је пример злоупотребе председничког положаја Бориса Тадића који је сваки дан свог боравка на функцији газио устав вршењем дужности председника ДСа. Уз то се неовлашћено мешао у политичке прерогативе владе и урушио спољно политичку позицију Србије у одбрани суверенитета на Косову и Метохији а тиме угрозио не само устав и државно уређење већ и опстанак преосталих Срба на Косову и Метохији што показују безобзирна хапшења Срба која спроводе илегалне власти у Приштини и чија је једина сврха застрашивање и изгон преосталих Срба и неАлбанаца. Ово би крунисао својим трећим кандидовањем за положај Председника иако по уставу на то нема право.

Ово су само неки примери са којима треба упознати бираче у Србији. Неактивност опозиције у овом погледу би нам указала (и највероватније ће нам нажалост указати) на то да су проблеми системске природе и налазе се у корену самог политичког система који чине странке на власти и у опозицији подједнако.

А ово би тражило покретање суштинских питања у вези предстојећих избора која нису само процедурална. Наиме смислена опозиција мора да нађе начина не само да се уједини око државотворних питања и спречавања постојећих злоупотреба, већ и око начина да се убудуће спрече сличне злоупотребе. То се једино може постићи реформом политичког система у коме ће парламент и посланици постати центар власти а не отуђене структуре неформалних и нелегитимних центара моћи као она око Бориса Тадића у председништву Србије или комесара Брисела у ЕУ. А борбу за ту реформу треба обећати пре избора и направити је једном од важних изборних тема.

Много је тога чудног у земљи ‘Страдији’ у коју да се врати Домановић не би приметио никакве суштинске политичке промене и могао би комотно да поново напише свога ‘Вођу’. Ако политичка опозиција не мрдне репом по овим питањима, народу ће макар бити јасно да су вољни или невољни саучесници у систему (свеједно је) и да му остаје или да ћути и трпи и даље или да сам подноси тужбе, бојкотује преваранте на власти и позере у опозицији као и унапред медијском пропагандом и страним фактором одлучене изборе и удружи се око истински пронародних покрета у борби за истинску народну демократију, која је иста она коју је водио Ганди у Индији – борба да се буде свој на своме.

Бобан Петровић

Извор: Васељенска Тв

Advertisements

Information

This entry was posted on 13. марта 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: