ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Поседнутост и демонски утицај

Свето Писмо прави разлику између поседнутости и демонског утицаја, управо као што се обоје разликују од менталних и неуролошких болести (Матеј 4:24, 9:32; Марко 1:34; Лука 7:21, 8:2). Због посебно сложене природе човекове, тачно објашњење суштине поседнутости није лако. Јасно је, међутим, да се разликује од једноставног демонског утицаја којим дух таме покушава да наведе вољу особе на грех. У том стању особа задржава власт над својим делима, и онај ко наилази на искушења може да их одагна молитвом. Поседнутост се разликује од тог демонског утицаја којим ђаво преузима контролу над нечијим умом и вољом.

Очигледно, путем поседнутости зли дух добија власт над нервима који обезбеђују моторну контролу над организмом, убацивањем између тела и душе, тако да особа губи контролу над својим покретима и делима. Међутим, следи да поседнутошћу зли дух нема потпуну контролу над духовним способностима поседнутог: те способности само нису у могућности да се испоље. Душа остаје у стању да мисли и осећа по свом, али потпуно је немоћна да контролише своје телесне функције.

Замислите да је душа као пијаниста, а да је тело као клавир. Онда можете, дакле, упоредити злог духа као злонамерног горилу који се попео између пијанисте и његовог инструмента, и како лудачки удара по диркама. Немајући контролу над властитим телом, поседнути постају жртвама злог духа који их је заробио, и стога поседнути очигледно не могу бити одговорни за своја дела. Они су робови злог духа.

Поседнутост може имати различите спољашње облике. Понекад поседнути бесни и уништава све у близини, тероришући оне око себе. У овом облику они понекад показују надљудску снагу, као, на пример, поседнути из земље гадаринске који је поломио све окове који су били коришћени како би га обуздали (Марко 5:4). Они узрокују физичке повреде на себи, као младић месечар који се бацао у ватру или воду (Матеј 17:15). Међутим, повремено се поседнути приказује у мирнијем облику, када људи на неко време изгубе своје природне способности. Тако, на пример, јеванђеља говоре о поседнутом немом човеку који је нормално проговорио чим га је Господ ослободио демона. Ту је и пример деформисане жене која се исправила након што ју је Господ ослободио демона. Ова несрећна жена живела је згрчена осамнаест година (Лука 13:11).

У неким случајевима поседнути испољавају видовитост и способност пророчанства. Тако, на пример, постоји познати случај у Делима апостолским младе жене која прориче судбине, слуге која је зарађивала добар приход својим господарима говорећи људима њихову будућност. Када је апостол Павле истерао демона из ње, она је изгубила ову способност (Лука 16:16-19). Иако је поседнутост почела нестајати ширењем хришћанске вере, ипак она чак и данас постоји.

Шта води поседнутости, и ко даје право злом духу да задобије контролу над особом и да га мучи? Према мишљењу професора Курта Коха, њемачког свештеника који је провео четрдесет година свог живота на проблемима поседнутости и који је написао серију озбиљних студија на ту тему, у свим њему познатим примерима разлог поседнутости био је опчињеност окултним: или је сама особа била укључена у бављење окултним у неком тренутку свог живота, или се обратила слугама окултног за неку врсту помоћи, или је неко из породице раније био укључен у бављење окултним. Под окултним подразумевамо такве активности као што су призивање духова, спиритизам, прорицање судбине и одлазак код гатара, бављење јогом, екстрасензорна перцепција, психичко лечење, бела и црна магија, и генерално активности којима се особа окреће слугама палих духова (чак и несвесно). На овај начин људи који се баве окултним доводе у опасност не само себе, већ такође и своју децу и унуке.

У наше време, време када окрећемо леђа хришћанству и времену повећане опчињености окултним, све већи и већи број људи почиње да пада под власт злих духова. Истина је да је психијатрима непријатно да признају постојање злих духова, и као по правилу, они стављају случајеве поседнутости у једну или другу категорију природних психолошких болести. Међутим, верујући хришћанин мора схватити да ниједан вид медицине и психотерапије није у стању да истера зле духове. Овде је сила Божија од суштинског значаја.

Карактеристични симптоми поседнутости који га издвајају од природних психолошких поремећаја описани су испод (Курт Е. Кох, Прошлост и будућност демонологије, Крегел публикација, Гранд Рапидс, Мичиген, 1973, пп. 31-52.):

Окретање од свега светог и повезаног са Богом: Свето Причешће, крст, Библија, света вода, иконе, просфора, тамјан, молитве и тако даље. Штавише, поседнути осећа присуство светог предмета чак и када му је сакривен од погледа, он га иритира, мука му је од њега, и чак га доводи у стање насилног понашања.

Промена гласа: Овај симптом није уочен у случајевима нормалних психолошких поремећаја. С обзиром на то да је говор контролисан од стране мозга, над којим демони немају потпуну контролу, већ само над гласним жицама, звук речи које излазе из уста поседнутих је неприродан.

Видовитост: Демони не знају будућност, као што је не знају ни анђели; она је позната само Господу Богу. Међутим, демони знају прошлост и виде много боље садашњост од нормалних људи. Обзиром да су духови, они су у стању да готово тренутно саопште видовитом шта се дешава далеко, чак у другом крају света, тако да осталим присутним изгледа као да видовита особа зна будућност. Када видовита особа предвиђа будућност, та предвиђања су увијек само нагађања. Демони, имајући велико искуство живота и знајући много више о људима, понекад су у стању да успешно предвиде шта ће се догодити. Наравно, они су често у заблуди. Поред тога, њихова предвиђања се испуне не зато што су се требала десити већ зато што сама особа, инспирисана нечим везаним за њену будућност, подсвесно почиње да тежи томе и на тај начин олакшава реализацију предвиђања.

Тренутно изљечење: Психијатар може требати више година да излечи пацијента који пати од менталног поремећаја. Ослобађање демона дешава се у тренутку, након чега сви знакови поседнутости нестају и особа постаје нормална.

Тренутно усељење: Постоји опасност да се зли дух усели тренутно или у особу која покушава да га протера или у чланове породице поседнутог. Овај симптом се разликује од опасности од заразе којој су изложени лекари и психијатри. Познато је да људи који стално раде са ментално болесним особама могу и сами почети да испољавају различите психолошке абнормалности. У овој ситуацији сам пацијент нема користи од смањења тога што је „заразило“ лекара. Али у случајевима демонског усељења, особа која је била поседнута потпуно се ослободила поседнутости, док је у исто време друга особа изненада пала под утицај тог духа.

Господ Исус Христос дао је Својим ученицима снажна средства за протеривање демона, међутим, не би свако требао да се прихвата овог задатка. У Новом Завету откривена је једна упечатљива чињеница у вези са злим духовима, наиме, они апсолутно нису у стању да поднесу име Христово: Господ Исус Христос има потпуну и неодољиву моћ над њима. Током земаљског живота Господа, Његови апостоли су забележили да је одређена особа протерала демоне именом Христовим. Збуњени, они су то рекли Исусу и тражили Његову дозволу да забране том човеку да користи име Његово. Али Господ им је одговорио: „Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је“ (Лука 9:50). Очигледно, овај непознати човек је истински веровао у Христа, иако се држао сам по страни.

Међутим, опасно је обичном човеку да улази у борбу са нечистим духовима, чак поседујући оружје имена Христовог. Дела апостолска нам говоре о огромном утиску на све који су видели остварење чуда од стране апостола, и делом, протеривањем демона. Тако, синови јеврејског свештеника по имену Скева, сами не бејаху хришћани, али су вршили протеривање ради профита, желели су да испробају нову методу, ону коју су користили апостоли: почели су да изговарају име Христово како би истерали демона из једне поседнуте особе. Изненада поседнути им рече: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ И тада се он баци на њих, и надвладавши их, таквом снагом се окомио на њих да су побегли из куће голи и немилосрдно пребијени (Дела 19:14-17).

Према томе, може се видети да је неопходно да се име Христово позива са великом вером и поштовањем – ради нечијег спасења, а не због неког практичног циља или сујете. У таквој ситуацији посебно је важно да се човек брани снагом Христа која долази из хришћанског начина живота. У принципу, питање протеривања демона најбоље је препустити људима овлашћеним за ово од стране Цркве – свештеницима, епископима и духовним старцима. Сваки лични ентузијазам и смелост по овом питању изузетно су опасни. Ђаво је веома опасан и лукав непријатељ. Особа која дрско улази у отворену битку са њим може врло скупо платити своју непромишљеност.

Демонски утицај разликује се од поседнутости у томе што у случају демонског утицаја ђаво спопада сам разум и вољу особе. У случају поседнутости ђаво заробљава тело особе, али његов разум и воља остају релативно слободни, иако ослабљени. Наравно ђаво не може да зароби силом наш ум и вољу. Он ово потчињавање постиже постепено, до те мере да сам човек пада под демонски утицај кроз његову властиту аверзију према Богу или својим грешним животом.

Пример за овај ђаволски, демонски утицај може се видети код издајника Јуде. Речи Јеванђеља „А сатана уђе у Јуду“ (Лука 22:3) не говоре о поседнутости ученика-издајника већ о поробљавању његове воље. У почетку, Јуда је пристао на благе и несебичне мотиве апостола. Али у кратком времену он се охладио од Христа и постао разочаран у корисност Његове мисије. Како његов напор не би у потпуности био узалудан, он је почео тајно себе да награђује из заједничке касе, у коју су добри људи придаривали средства за потребе апостола и као помоћ сиромашнима. Он сам није приметио како је ђаво постепено потамнио његову савест и почео да усмерава његову вољу. Коначно, на последњој вечери ђаво је потпуно покорио несрећног ученика и прво га навео на гнусну издају, а затим на самоубиство.

Видимо још један пример демонског утицаја на јеврејске вође и књижевнике који су били непријатељски расположени према Христу. Они су оспоравали и одбацивали све што је Он рекао, критиковали и оспоравали све велико и племенито што би Он учинио. Ови горди људи нису видели како ђаво контролише њихову савест и вољу, како би спречио спасење човечанства. И ово је разлог због ког им је Господ рекао: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините“ (Јован 8:44). Током периода историје Цркве било је много сличних противника Богу, нарочито у данима револуције у напаћеној Русији.

Људи под демонским утицајем нису само људи неупућени у религијском смислу или обични грешници, то су људи у којима “бог овога свијета ослијепи разум неверника“ (2 Кор. 4:4) и које он користи у борби против Бога. Поседнути су несрећне жртве злога, а они под демонским утицајем су његове активне слуге.

.

Извор: OrthodoxPhotos

Превод: мр Драгана Пећанац

.

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 14. марта 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: