ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Косово – опис земље и народа“ – Бранислав Нушић

КУЋА И ЖИВОТ У ЊОЈ

Поменули смо негде напред да су прилике код овога народа свеле сав живот на кућу и на породицу. Јавнога живота нема или га има у онолико, у колико смо га, по могућности, обележили, говорећи о вароши и о селу.

У кући живи задруга, у колико су се ове на Косову одржале, јер их је с дана на дан све мање и ако се оне не растурају увек са истих узрока са којих то бива у Србији. Један од највећих узрока распадању задруге овде, јесте немање заједничког имања. Сељаци су увек чипчије а врло ретко господари своје земље. Где су сами господари, ту се задруга стално одржава. Од таквих, данас су још највеће на Косову: Догањџићи од 30 кућа у Доњој Гуштерици; Бабушани од 13 кућа у Бабушу, па онда Дрмоњчетовићи у Ливађи и још неколико. (*Догањџићи су стара породица. Били су ферманом ослобођени плаћања пореза али су за то морали неговати кобце (догањ) за лов. Отуд им је остало презиме.)

Задругу данас одржава још само могућност да се у стоци има заједничко задружно имање. Имање које задругар и ван задруге може имати зове се одсебак или особак, но свако ко има одсебак, више се стара за тај свој део но за задружно имање па и због тога бивају често деобе у задрузи.
Од како су се у новије време отвориле школе по селима и школовање поједине деце из задруге бивало је чешће узрок завадама па Бог’ме и деобама. Задруга не даје сву децу у школу, већ се једва реши једно да одвоји и то дете онда „бадава једе“.

У свакој задрузи, осим старешине, постоје бачица и мешаља. Бачица је жена која се брине о благоти а мешаља је редуша која меси хлеб. Бачица се одређује на годину а мешаља на недељу или петнаест дана.

Данас су се задруге свеле управо на повећу породицу, на оца са синовима, снахама и унучићима; па се ни у овом облику у најзадње време не одржавају.

Највећи је дакле облик породице инокоштина; једна кућа и једно огњиште и ми ћемо овим описом у такову кућу ући.

Рођење новога члана куће, радост је целе породице те сви носе дарове новорођенчету. Разуме се, ако је дете мушко онда је радост тим већа. Веле, кад се роди мушко: „Гора плаче а кућа поје“ а кад се женско роди онда „Гора поје а кућа плаче“, или још и овако: „Кад се мушко роди све се у кући до чивије обрадује, само се метла заплаче а кад се женско роди само се метла радује а све плаче.“

Жена је пре рођења „тегобна“ а кад роди па до четрдесет дана, зове се у селу родиља а у вароши лауса. Родиља излази одмах на рад али за четрдесет дана не сме изаћи из куће пре сунца ни вратити се после сунца.

Чим се дете роди стави се око њега конопац, под главу му се метну ните и метла и један гребен више главе а један код ногу. Тиме се дете четрдесет дана чува од вештица. Тај се обичај од скора почео у варошима да напушта али по селима се још увек тако чини.

У варошима, трећу ноћ по рођењу, искупљају се жене и чувају целу боговетну ноћ новорођенче, појући песме и веселећи се. Не сме се том приликом ни једна жена преварити да заспи, јер ту ноћ доходе суђенице да одреде судбину детету.

Прича се о суђеницама оваква прича: Било шест сестара па им се роди и брат. Трећу ноћ по рођењу остану сестре да га чувају. Преваре се све те заспе, само најмлађа остане будна. Дођу суђенице преко ноћ и пресуде да дете буде срећно и пресрећно али, на дан свадбе да га устрели стрела а, ако га та стрела мимоиђе, да остане срећан човек целог свога века. Најмлађа сестра све лепо чује што су суђенице досудиле па то не каже никоме, већ сачува као највећу тајну. Кад дорастоше сестре а оне се редом разудадоше те дође ред и на најмлађу, али она никако неће да се удаје док брата не ожене. Де би то било да се брат жени код неудате сестре, али она неће па неће. Најпосле брат шта ће, запроси. Кад дође дан свадбе, сестра му обисне око врата и измоли га, да јој да своје одело те да га она тај дан замени. Брат јој учини по вољи а, кад у цркви – њу погоди стрела. То је она стрела што су је суђенице брату намениле, те тако брат остаде срећан целог века.

За тим долази крштење. Имена која се дају деци при крштењу обично су ова:
Андрија, Анђелко, Божидар, Бојко, Вукашин (Вучко), Веселин, Вељко, Величко, Гвозден, Душан, Деспот, Дејан, Данило, Ђека, Ђука, Живко, Зорко, Иван, Јордан, Кузман, Крста, Лазар, Митар, Марко, Миљко, Милан, Михајло, Мирослав, Манасије, Младен, Маринко, Недељко, Пава, Петко, Рајко, Рада, Стамат, Станислав, Стаменко, Спасоје, Станоје, Стојан, Сава, Станко, Трајан (Троја), Цветко.
Бисена, Божана, Босиљка, Бојана, Весела, Велика, Грозда, Гојта, Доста, Давина, Данка, Душка, Ђурђа, Живана, Златана, Иконија, Јордана, Јеглика, Јевра, Крстана, Каранфила, Манасија, Мирјана, Младена, Милена, Милојка, Николија, Нада, Неда, Петра, Петкана, Русанда, Роса, Румена, Спасена, Стевана, Савка, Стана, Стојанка, Сребра, Санда, Синђелија.

По варошима су већином календарска имена која су скраћивањем и тепањем постала прави надимци, којима је првобитни облик где кад са свим изгубљен. Тако:
Лала, Пота, Нићко, Дела, Гала, Гата, Зала, Пана, Цана, Фила, Коља, Мана, Дена, Дика, Кита.
Зара, Ђика, Панка, Тана, Вета, Канка, Кина, Зојка, Риса, Гика, Сутка, Чока, Кана, Ника, Стака.
Име Стана и Станоје, Стојанка и Стојан дају деци кад се деца не држе, па то дете стане. А име Доста дају кад нека жена рађа само женску децу па да би било доста.

Ко нема никако деце, за тога кажу да је „сувокрља“ и таква жена узеће вазда лекова бабских а у којега се не држе деца, осим што им дају имена која споменусмо, има и нарочитих обичаја који се обављају да би се деца одржала. Тако ће онај ком се деца не држе купити платно из три града (вароши) па ће се звати каква комшика да од та три платна сашије једну кошуљу. Комшика шијући кошуљу седне на камен и не сме ни речи проговорити док не сврши посао. Кад сашије кошуљу, преврне се камен на коме је седела да ко други не седне на њ’. Тако исто се чини и ово: дозову се три непрошене девојке те изаткају пелену од вуне сабране од три црне овце, које никакву белегу нису имале. Те девојке за једну ноћ, док не запоје петли, колико изатку толико ће бити пелена. Док тку међу тим не смеју говорити. А сматрају да је и то добро, да би се деца држала, ако се дете никако не задоји док се не крсти.

Осим крштења постоји још један обред, који нарочито на селу сматрају толико исто важним. То је прво шишање детета и тај се обичај зове стриг. Дете се први пут шиша кад ступи у трећу годину. На селу то увек врши кум и том се приликом дарује и части као и приликом крштења. Од дарова, којима кум дарује своје кумче, најглавнија је капа (фес). Пострижена коса чува се као каква амајлија. Тај исти обичај постоји и у Арнаута (арнауташа) те отуд и они имају својих „кумбара“.

Дете расте готово остављено само себи. Мајка већ после неколико дана, од порођаја, ради све послове а ни доцније никад своме детету не посвећује много времена. Дете док је мало зове се „лудо“ а све док се не ожени „дете“. О годинама се не води рачун; многи веле: „Знам да сам се родио јали годину јали две пред муаребе (рат)“ или: „Сад у меснице биће му тако петнаест година“. Појам пунољества никако и не постоји. Има један израз који то замењује али не опредељава право пунољество. То је кад момак или девојка „постаса“ да се жени или да се уда. Тада се обично каже за момче: „Постас’о је да га женим“ а за девојче: „Постасала је да се да“ или „Улегла је у буљук, време је да се да“. Али је све ово далеко од пунољества и зрелости дечје. У вароши чорбаџија ожениће сина и од 15 година, јер хоће да има у кући снаху која ће га дворити и госте дочекивати. Девојка од 13 година у вароши већ се крије т. ј. не појављује се више ни на улици ни у кући пред гостом па ни пред удаљенијим сродником. Кад се девојка крије ни у цркву више не одлази сем за причест. Чим се девојка „крије“ то значи да спрема дарове те јој се може у свако доба на врата закуцати. На селу момче од 17 година а девојче од 13 година већ су „постасали“…

.

Бранислав Нушић

Из књиге: „Косово – опис земље и народа“

Поглавље: Кућа и живот у њој“

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 14. марта 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: