ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Робин Худ демагогија

Бранко Драгаш

Покрајински секретар за финансије Јовица Ђукућ размишља како да се напуни државна благајна и позива да се уведу високи порези нашим богаташима. Он се позива на садашњи тренд у свету, почевши од Саркозија до Обаме, да се пропагира прогресивно опорезивање ултра богатих појединаца у друштву. Пореске стопе у САД су достизале и до 94%, док је нови кандидат за председника Француске Франсо Оландо тражио да се уведе порез на богате до 75% њихових прихода.

Криза је учинила своје. Све веће раслојавање у друштву је неиздрживо и нормално је да се тражи довођења друштва у равнотежу. Социјалне напетости су све веће и на дуги рок овакво стање није одрживо. Политичари смишљају како да избегну социјалну револуцију. Залагање за Робин Худ економију им омогућава да ублаже садашње стање, да смање неједнакости и да се политичари допадну бирачима у предизборним обећањима. Када се избори заврше, све ће се наставити по старом. Робин Худ ће сачекати нове изборне преваре.

Идеја да се опорезује богати слој је добра. Мада је прилично закаснела, али боље да се сада крене у ту расправу, него да чекамо деценијама њену примену. Уствари, нема времена за губљење. Нервоза сиромашних је све већа. Сиромаштво разара друштвену заједницу и мора се нешто хитно предузимати. Нема изласка из кризе док се не реши питање сиромаштва и раслојавања у заједници.

Овде могу само да кажем, познавајући доста људи из света који су заиста богати, да задовољство животом не иде са богатством, многи су депресивни, разочарани, фрустрирани, преплашени и живе у златном кавезу, али да има и оних које богатство није променило, који су нормални и који постављају неке друге вредности као смисао свог живота. Тих других је много мање, али их има. Један од најпознатијих је највећи светски инвеститор Ворен Бафет, који живи у кући из 1952. године и кога огроман капитал који поседује није променио. Он је схватио берзанско надметање као игру, живот као изазов и капитал као средство за постизање његових идеја. Многи који то нису могли да схвате су полудели или су уништили себе и породицу. Стари Грци су увек учили да мора да постоји мера вредности. Најважније је не изгубити ту меру. Искрено, то је и најтеже.

Дакле, садашњи облик савременог капитализма мора да се мења. То је неминовно. Којим смером ће кренути те промене данас још није јасно. Постоје велике опасности да човечанство поново изабере погрешан смер, као када је тридесетих година XX века, избијањем велике економске кризе, кренуло у општу холивудску комерцијализацију читавог живота, тако да смо данас доспели у кризу и ћорсокак. Време ће показати да ли ћемо имати разум да створимо планетарну заједницу у којој ћемо сви моћи да пристојно живимо и да добијамо приближно исте могућности за стварање, или ће се, далеко било, али што није немогуће, све завршити у разарању и деструкцији. Надамо се да ће, ипак, разум победити. Ја се бар надам. Али треба бити на опрезу. Ништа не смемо препустити случају. Децу морамо да припремамо за најгори сценарио.

Сада се враћам изјави покрајинског чиновника, врло провокативној и безобразној изјави, насловљеној: „ УЗМЕШ ЂОКОВИЋУ, ПЛАТИШ РАДНИКЕ… “. Те три тачке су подле, јер нам оне заправо говоре следеће : да поред радника треба дати и некима другима, да Ђоковић има довољно да може да му се узме и да се подели и радницима и свима другима, рачунајући и покрајинског чиновника, јер је то у тренду Робин Худ економије. У даљем тексту, тај покрајински апаратчик каже : „ Ја обожавам Ђоковића, али ако за пребацивање жуте лоптице преко мреже заради два милиона нечега, па макар био и првак света, нека му милион узму. Или нека му остане 100.000 евра од турнира. Мало ли је за две недеље тениса. Па ће и професор, лекар и инжењер… бити добро плаћени и успоставила би се равнотежа коју можемо звати и правдом“.

Шта је проблем у овој изјави?

Проблем је пример који је покрајински секретар за финансије навео. Узео је намерно случај Ђоковића, јер нема храбрости да прозове неке друге. Које друге? Па, рецимо, тајкуне и њихове политичаре. Који су богатији од Ђоковића и који нису свој капитал зарадили, него су га добили на привилегијама, народ би рекао – на гузове, бавећи се политиком или сарађујући са режимом. То је огромна разлика. Непремостива. Покрајински чиновник треба да зна да је Ђоковић зарадио на тржишту свој капитал. Зарадио га је у слободној конкуренцији и надметању са најбољим играчима света. Зарадио га је јер се више од петнаест година крвавог и тешког рада и одрицања припремао да буде најбољи тенисер света. Нико му то није поклонио. Нико му то није донео у мираз. Није наследио. Све што је Ђоковић урадио, на шта смо сви Срби и грађани Србије поносни, наравно ако су нормални, је урађено захваљујући само њему и његовој породици. Држава и политичари ту нису ништа допринели.

Ђоковићев капитал није споран. Капа доле! Нити је споран капитал свих наших људи који живе и раде по свету. Ако је покрајински секретар способан нека оде у тај сурови свет и нека стекне капитал. Нека у том свету заради капитал својим радом интелигенцијом. Ако је способан нека иде на Вол Стрит, то је светска пијаца где он треба да игра у својој бранши финансија, нека заврти капитал клијената или њихове финансијске деривате, нека заради новац својим клијентима и себи, нека узме тај зарађени новац и троши га како хоће, јер то припада само њему. То је његов пословни успех. То је његова победа на турниру. Нико од нас неће имати ништа против тако стеченог капитала. Бићемо поносни што је из наше нације изашао тако успешан и паметан човек. Тако ја гледам на успех наших људи на светском тржишту.

Зашто то покрајински секретар за финансије не уради? Зато што је неспособан да изађе на тржиште. Да је способан он не би седео на државним јаслама и трошио паре сиромашних пореских обвезника. Иди, човече, из државне службе! Немој да нам узимаш новац! Иди, брате, на тржиште и заради новац. Немој да нам држиш проповеди са државних јасала и из партијских феуда. Како си дошао на то место? Ко те је поставио? Колико је људи конкурисало на то место? Да ли је конкурс био расписан?

Знамо како партија поставља своје људе у државне службе. Ти немаш права да нам држиш придике. Немаш права да тражиш то што тражиш, јер је неморално. Што си се окомио на Новака Ђоковића? Зашто си њега узео за пример? Ако је лако да се пребацује преко мреже жута лоптица, како ти тврдиш, молим те узми рекет и изађи на црту. Немој да седиш у државном кабинету и изиграваш Робина Худа. Одметни се у шуму и изађи на тржиште. Тамо отимај од богатих и дели сиротињи.

Ако је покрајински секретар за финансије хтео да испадне у предизборној кампањи Џек, ако је већ хтео да добије неки политички поен од сиромашних радника…., онда је покрајински секретар требао да се усмери на политички олош и на њихове тајкуне. Рецимо, могао је да каже, пођимо редом, да председник државе Борис Узурпатор не може да вози БМW од 600.000 евра када већина грађана Србије једва преживљава његову тоталитарну владавину. Могао је да постави питање да се испита да ли је тачно да Борис Узурпатор има у Ватиканској банци преко 2,2 милијарде евра? Могао је да тражи да се највећем тајкуну Мишковићу конфискује имовина и да се пренесе у пензиони и социјални фонд. Могао је да тражи, то му је у комшилику, да се испита како је настао капитал Колета Шећерка, како се шећеране купују за три евра, или какво је финансијско стање Чанка Ненада, Пајтић Бојана и остале булументе покрајинских сатрапа, који загорчавају живот подједнако и сремском и бачком и банатском паору.

То су питања које треба да покрене покрајински секретар финансија. Зашто их не покреће? Зато што је фолирант и штребер. Зато што хоће да нас обмане. Зато што врши замену теза. Није проблем Новак Ђоковиће, него је проблем политички систем у Србији у коме је могуће без знања, рада, залагања, тренинга, одрицања и тржишног надметања зарадити више новца него што Новак Ђоковић заради за читав живот играња. Покрајинском секретару смета што Ђоковић по турниру узима два милиона, било како се то звало, а не смета му то што су клинци из Агенције за приватизацију и њихови надмени шефови тих два милиона, конкретних кеш евра, узимали за приватизацију пољопривредних добара по Војводини, за свако предузеће су узимали, и што су преко ноћи постали милионери, распродајом једног пољопривредног добра, јер су процењивали да хектар земље у Војводини на тржишту кошта 200 евра. Еј, бре, хектар најбоље земље на свету те партијске џукеле су продавале за 200 евра. Узимали су провизију за себе и своје партијске другове, који су им то све омогућавали.

Зашто ти, партијски секретару финансије, не преиспиташ како су консултантске фирме министара у Влади узимали за процену капитала, рецимо, РТБ Бор 2,2 милиона евра за куцаних 40 страница, што је 55.000 евра по страници? На тим страницама нема никаквих решење, него само општа места. За писање тих и таквих 40 страница треба реално 2 сата куцања. Што значи, да се један сат наплаћује – 1,1 милион евра. Новак Ђоковић за читав турнир добија 2 милиона нечега.

Зашто то ниси покренуо? Плашиш се ? Кога се плашиш? Наводиш нам Ђоковића да би прикрио пљачку партијских сатрапа и њихових тајкуна. Причаш нам о Робину Худи који треба да отима од богатих да даје сиромашнима. Каква подла и јефтина демагогија.

Србији не треба оваква демагогија. Србији треба нови политички систем. Србији треба нова економија. Треба нам рационална и јефтина држава. Треба нам праведно друштво. Не треба нам демагог Робин Худ. Треба нам правосудни систем који ће испитати имовину политичара и тајкуна од 1989. до 2012. Требају нам закони којим ће се конфисковати сва та имовина. Треба нам катарза. То се није десило после петооктобарског преврата. Србија чека своју нову прилику. И неке нове људе.

.

Бранко Драгаш

Извор: dragas.biz

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 27. марта 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: