ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Екуменизам и време апостасије

„Ми стојимо у борби за наше заједничко Предање, за богатство здраве вере коју смо примили од Отаца.“
(Св. Василије Велики, посланица 243)

„Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима, и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама.“ (2.Тим. 4, 3-4)

„Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће и изабране.“ (Мт. 24, 24)

„Не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем свога ума…“ (Рим. 12, 2)

Мали је број људи, данас на свету, који зна и верује да је једино Православна Црква сачувала аутентичан лик Богочовека Христа и богатство Његовог учења које нам је предато у Светом Предању, преко Светог Писма, светих Апостола и њихових наследника. Отуда наша Црква која се још назива Једном, Светом и Католичанском (саборном), једина има право да себе назива Православном (Ορθοδοξη – Εκκλησια) јер је „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине.“ (1 Тим 3,15) и „врата паклена неће је надвладати“ (Мт. 16,18). Једино је за њу Господ рекао „…и ево ја сам са вама у све дане до свршетка вијека.“ (Мт. 28,20). Другим речима, не постоји никаква сумња око тога да је Истинита и Једина Црква коју је Господ основао, управо она која беспрекорно чува истину Христову. У бурној историји Христове Цркве било је бројних покушаја да се реч Еванђеља прилагоди палом огреховљеном човеку, да се Еванђеље реинтерпретира, али је Црква успела да сачува своје девичанство неупрљана духом овога света, и одувек је била и увек ће бити страна овоме свету и веку. Зато традиционализам, који у данашње време има прилично негативну конотацију, представља један од најважнијих атрибута Православне Цркве. Господ нам је предао своју истину једном заувек и наша настојања треба да се огледају у томе да том истином заживимо и да је делатно познамо, а не да је научнобогословски откривамо, јер не постоји апстрактна истина, већ једино Господ који је једини „пут, истина и живот.“ Уједно Господ нас позива да у пуноћу Православне Цркве приведемо све људе, а не да веру прилагођавамо људима. Управо један од најважнијих задатака наше Цркве није да Царство Небеско спусти на земљу већ да људе уздигне у Царство Небеско, да их обожи и са целом преображеном твари сједини у Христу.

С друге стране много је врста неправославних (хетеродоксних) „хришћана“ – јеретика који се налазе изван Цркве Христове и чине заједнице нечастивих, (συστηματα πονηρευομενων). јер „како могу бити у Католичанској Цркви, пита се Св. Атанасије Велики, они који су одбацили апостолску веру, и постали изумитељи нових злих дела, они који су оставили божанске речи Писма, а људске обмане прогласили новом мудрошћу.“ Штавише, они који су оставили веру богомдану не могу се називати ни хришћанима.

Нажалост, у наша смутна времена појавили су се и у оквиру Православне Цркве појединци, који на своју Цркву гледају другачије него што су то чинили Свети Оци, мученици и исповедници. Ови модерни одступници од Православља и протагонисти нове јереси екуменизма активно раде на стварању једног „Новог Хришћанства“ преко којег непријатељ људскога рода жели да оснује своју лажну Цркву (Анти-Цркву) и уз њену помоћ припреми долазак лажног Христа. Њихов циљ је да Цркву доведу у корак са данашњим временом и стиде се пред „слободоумним“ и „напредним“ западним светом да јавно признају истину о својој Цркви и вери православној. Они заједно под руку са разним јеретицима у „лажном смирењу“ хуле на Цркву признајући да су врата адска већ надвладала Христову Цркву4, да је она подељена и да „сви треба да се покајемо и измиримо“. Тек тада ћемо, по речима ових нових апостата, поново „пронаћи“ једну, недељиву и истинску Цркву Христову. Још до јучер су се ти исти правдали да учествују у дијалогу са јеретицима како би пред њима сведочили истину Православља, а сада то исто Православље продају у бесцење, бацајући бисере свињама.

Ипак, ми засигурно знамо да се ови мрачни циљеви никада неће остварити, јер је Црква Христова неуништива. Она ће и на свршетку овога века дочекати свога женика Христа чиста и непорочна, неоскврњена грехом апостасије. Питање је само колико ће људи у њој препознавати истинску Цркву Божју и у њој наћи спасење?

*               *               *

Основни циљ и задатак екуменског покрета јесте РЕИНТЕРПРЕТАЦИЈА ХРИШЋАНСТВА или другим речима, потпуно уништење Православља. Дијалози између разних хришћанских конфесија, али и Хришћанства са исламом и јудаизмом, као и другим религијама једноставно су карике у ланцу општег плана за уједињење целог човечанства. Само је потребан један нови Васељенски Сабор, који би „заиста“ био Васељенски (οικουμενικος), јер већ постојећи за екуменисте то нису, (пошто би иначе поштовали њихове одлуке и правила), који би прогласио „нове истине“ васцелом свету. До сада смо могли да видимо како се једноставним унилатералним актом укидају анатеме против папизма, како се монофизити проглашавају за „оријенталне православце“, како се отворено признају јеретичке „свете тајне“. Много је тих појединачних потеза који ће на том Великом Сабору бити званично усвојене и саборским одлукама оснажене. На том Сабору, за чије се одржавање Цариградска Патријаршија деценијама свестрано залаже и припрема, (требало би можда да буде одржан до краја овога века, како тврди патријарх Вартоломеј) било би проглашено светско јединство хришћана.

Екуменисти у суштини живе у једној визији свеопштег јединства „цркава“ што ће бити квасац који ће заквасити целу васељену и претворити свет у Царство Божје на земљи. Пошто је крајњи циљ екуменизма да уједини све религије, сасвим је логично зашто се данас све више истиче, да не само поједине Цркве не поседују пуноћу истине, већ и да само Хришћанство не поседује пуноћу Божје истине. Другим речима, истина о Богу Творцу је по њима, изнад свих појединих постојећих религиозних форми које се изражавају кроз разне светске религије и традиције. У том смислу се радо користи пример једне високе планине до чијег се врха може доћи са разних страна, тј. до Бога је могуће доћи и кроз Хришћанство, ислам, будизам, хиндуизам, јудаизам, те није потребно обраћење из једне религије у другу пошто је у свакој религији тобоже присутно „надахнуће Светога Духа“. У суштини ове мисли многи хиндуистички гуруи већ деценијама шире по Европи и Америци. Међутим, чињеница да екуменистички покрет, који је почео да ради на јединству хришћана све интензивније проширује дијалог и контакте са нехришћанима (пример Канбере, Асизија, Милана итд), показује да се циљеви екуменизма не исцрпљују на сједињењу хришћанских конфесија. Али управо на том плану задатак је најтежи, јер је истинско Хришћанство, које једино поседује Православна Црква Христова, главна опасност за целу идеју. Отуда толико настојања да се Православље разводни сједињењем са другим јересима. Тада остварење остатка плана неће бити нимало тешко пошто већина других религија не апсолутизује своје учење као једино исправно. Дакле, потребно је „јединство у разноликости“. Другим речима задатак није створити једну нову религију са унифицираним култом и учењем, већ, радије прогласити све религије манифестацијама једне исте духовне стварности. Ове идеје отворено развија и слободно зидарство, које је по мишљењу многих духовних ауторитета управо главни покретач целог покрета који делује на два плана: економско-поличком уједињењу света и религиозном. Зато су већина актера светског екуменизма, ако не директно укључени, онда барем под великим утицајем светске масонерије. Питамо се да ли је могуће бити масон, а уједно и хришћанин? Код окорелих екумениста ту нема дилеме. Они Хришћанство схватају на један други начин, тачније као један од најснажнијих и најаутентичнијих израза божанске истине, мада, свакако, не и једини. По том схватању божанске истине су изражене у свим религијама, али на различитим нивоима. На најнижем ступњу су тотемистичке и анимистичке религије, које Бога изражавају на једном доста примитивном нивоу. У самом врху јесу велике религије света, међу којима и Хришћанство. Ипак они који су иницирани у највеће истине тог гносиса и те највеће религије виде као различите „фолклорне и културне изразе и обрасце“ једног истог садржаја. Отуда тако грозничава тежња екумениста да „прост народ“ уздигну на ниво једног „Новог Хришћанства“ прочишћеног од свих историјских и културних анахронизама (као што су, верујемо, црквени канони, који по екуменистима данас немају вредност осим као реликти историјске прошлости). То је можда оно „Хришћанство“ које тражи архиепископ Јаков амерички, које би било ослобођено свих „незгодних“ светоотачких термина и данас тешко прихватљивих „истина“. Управо ти „анахронизми“ главна су сметња екуменистима, јер они заправо отежавају њихова настојања да прилагоде Хришћанство новим трендовима. Ово нам даје одговор на нашу недоумицу, како екуменисти тако отворено крше црквене каноне и предања? Па они за њих имају само музејску и археолошку вредност.

Када имамо у виду начин размишљања екумениста, није нам тешко разумети ни како један патријарх може да честита Бајрам муслиманима, или да се помоли у џамији заједно са имамима. Вође екуменског покрета верују да све религије служе једном заједничком Богу и да је у свакој од њих присутно, мање или више надахнуће Божје, наравно, одевено у локалном културном и цивилизацијском идиому. Они који су дошли до таквог нивоа свести јединства, у свакој религији препознају Бога коме се они моле на свој начин. Суштинске разлике не постоје. Ипак да би се постигло да шире народне масе осете ту истину, потребно је ослободити Хришћанство и све религије свих оних елемената који подгревају прозелитизам, агресивност, уверење „да је само моја религија исправна, а све друге су погрешне“, другим речима, развити дух толеранције и разумевања. Са једном таквом свешћу људи ће бити у стању да препознају у сваком човеку свога брата, у свакој вери своју веру и свог Бога. Проблем, је чини се, само ерминевтички. Потребно је разумети шта се крије иза знакова и сигнала, разних религиозних предања „надахнутих књига“.

*               *               *

Свакако, не треба се надати да се апостасија може потпуно зауставити и спречити неки Велики унионистички Сабор и екуменско јединство, али барем можемо се надати да се макар још једна помесна Црква или барем један њен део може извући из мрежа пропасти благовременим прекидом веза са јеретицима и ССЦ. У том смислу веома је важно разобличавати јерес екуменизма која опстаје и шири се управо захваљујући томе што многи не познају њене праве циљеве и позадину њених активности. Свакако ако се екуменистичке активности наставе умножавати и ако коначно буде озакоњена заједница са јеретицима, у том случају неопходно ће бити поступити по горе споменутим канонима и одвојити се како би се спасили од погубног утицаја јереси. Штавише, на основу писања неких новијих отаца, као што су Св. Игњатије Брјанчанинов и Св. Теофан Затворник, можемо да закључимо да ће управо у наше време да дође до опште апостасије при којој ће јерес потпуно освојити и званичну црквену администрацију, док ће истинска Православна Црква опстати у катакомбама. По тој визији, коју надопуњују предвиђања многих савремених духовника као што су о. Лаврентије Черниговски, Серафим Роуз, архиепископ Аверкије, ново, лажно „Сједињено Хришћанство“ шириће неистину да је оно једина Црква Христова на свету. Градиће се нови храмови, служиће се величанствене екуменске „литургије“ мира (вероватно у декору и амбијенту Канбере или Асизија), посвуда ће се говорити о новој ери мира, правде. Али у целој тој Вавилонској кули, која ће бити одевена само у спољашње обличје Цркве, неће бити истине и Духа Божјег. Једина и истинита Црква Христова, Црква Православна живеће вероватно у малим катакомбним заједницама, по градовима, у пећинама и шумама, предвођена богоносним епископима, свештеницима и монасима, потпуно сакривена од блештавих рефлектора јавности и ТВ камера. Многе од тих малих Цркава можда неће знати једне за другу. Неће их повезивати видљиве административне везе већ јединство вере православне, светоотачко предање и надасве заједничко општење у телу и крви Господњој. Те ће заједнице верних бити сурово прогањане као и у римска и совјетска времена и припадници „лажног Хришћанства“ и других сједињених религија сматраће их фанатицима, људима нехуманим, настраним и мизантропима, противницима „Новог Светског Поретка“ благостања и свеопште среће на земљи. Многи ће вероватно бити затварани у посебне логоре за преваспитавање, где ће бити истјазавани на најсуровије начине како би се одрекли вере у живог Бога и Његову Цркву и поклонили се власти овога света. Тако ће Црква опет као и у прва времена, чиста и беспрекорна девица, омивена крвљу мученика и исповедника дочекати свога женика.

Међутим пред нама се постављају питања. Колико ће православних хришћана дочекати тај дан у вери отачкој, јер сам Господ се пита „Када Син Човечји дође да ли ће наћи веру на земљи“ (Лк. 18,8). Колико ће тада бити хришћана који ће себе сматрати православнима, а биће отуђени од еванђелског духа истине? То су питања на која ће нам одговор дати тек времена која долазе.

*               *               *

10. правило Св. Апостола
Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.

11. правило Св. Апостола
Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола
Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

46. правило Св. Апостола
Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав удио има вјерни са невјерником?

48. правило Св. Апостола
Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне и он и онај, који га је рукоположио, осим ако се не докаже да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од таквих крштени или рукоположени, не могу бити ни вјерни ни клирици.

Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр.9
На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.
Одговор:
На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: „Који сте ван општења, одлазите“, не смију дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.

33. правило Лаодикијског Сабора
С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

9. правило Лаодикијског Сабора
Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.

32. правило Лаодикијског Сабора
Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

34. правило Лаодикијског Сабора
Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.

37. правило Лаодикијског Сабора
Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати.

38. правило Лаодикијског Сабора
Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју

6. правило Лаодикијског Сабора
Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божји.

7. правило Лаодикијског Сабора
Који се обраћају из јереси….не смеју се примати док не предаду анатеми сваку јерес, а особито ону, у којој су прије били, и тек онда они које они називају вернима пошто изуче символ вере и буду помазани светим миром, нека се приме у општење светих тајни.

10. правило Лаодикијског Сабора
Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима

31. правило Лаодикијског Сабора
Ни са каквим јеретиком не сме се брак склапати или за такве давати синове или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају, да ће (православни) хришћани постати.

72. правило Трулског (шестог Васељенског) Сабора
Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јеретичком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не ваљаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи….

5. правило Св. Василија Великог
Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их, разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу.

1. правило Картагенског Сабора
Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву

.

Одломци преузети из књиге:

„Екуменизам и време апостасије“

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 28. марта 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: