ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Вера је будућност овог народа

„Православна вера је будућност овог народа и државе, за све оне који желе да иду напред. Јер ако поштујете себе, своју веру, своју традицију и други ће вас поштовати“, каже Душан Дуле Савић, прослављени центрафор Црвене звезде, човек који је давно прерастао спортску славу и постао један од заштитних знакова Београда и Србије. Познато је да се вратио у Београд да би му се други син Вујадин родио у Београду. Упоређујући живот овде и у Француској или другим европским државама констатује да је „модерна цивилизација отуђила човека, прво човека од Бога, па човека од човека и од самога себе.“

„Као да је лудило захтватило свет, пре свега материјално, отимање туђе имовине, пљачкање, јурење за материјалним добрима и налажење условно речено среће, само у томе је довело до тога да се људи потпуно отуђе од Бога и да не виде праве вредности, да самим тим не уживају у правим вредностима већ у пролазним које могу да дођу за један дан и исто тако да нестану. На несрећу ми смо подлегли тим утицајима и дошли смо дотле докле смо дошли. Зато понављам да пре свега сваки појединац мора да зна ко је, шта је, мора да познаје своју веру. Свако може да остане то што јесте било где да се налази у било ком времену. И уколико је чврст у вери, уколико познаје себе и поштује себе то ће му дати снагу да на било ком месту, у било којим условима остане то што јесте. И то ће други поштовати. Јер, ако ви не поштујете себе неће вас нико поштовати. Зашто би вас неко поштовао ако  ви немате самопоштовања, ако не волите свој народ, своју веру и своју државу.“


Да ли је тешко васпитавати дете у Православном духу о коме причате?

„Како да није тешко! Тешко је уопште васпитавати а поготово спасити децу од утицаја разно разних секти, од погубне употребе интернета или ТВ која се злоупотребљава. Па онда, деца су данас заменила дан за ноћ, излази се у касним ноћним сатима а долази изјутра, није лако. Није лако, морате да се борите на свим нивоима да би се сачували, прво себе, па онда породицу, и наравно, опет кажем, сви излази воде ка једном – ка животу у вери. Треба ићи у Цркву, бити на служби Божијој, на Литургији, читати православне књиге којих данас има доста и упутити се у своју веру. То ће нам помоћи да се носимо са изазовима савременог доба, јер смо и као држава и као појединци на великим искушењима. И колико год је наша несрећа велика ја се надам да ћемо из тога изаћи чвршћи и јачи, јер свако зло има и неко добро и ја верујем да ће се из овога изнедрити нешто што ће можда нас повести путем спасења и појединачно и као народ и као држава.“

Умеју ли синови да Вас чују?

„Ја се надам, верујем у то, али не могу да говорим објективно о својима. Мислим да су лепо васпитани, да су добра деца, и то долази до мене и од других и веома сам поносан. Наравно, свако прави грешеке, ја бих волео да су и најбољи ђаци и најбољи спортисти и да говоре пет језика и да возе авионе и не знам шта још… али то је немогуће. Ја сам мојим синовима задовољан и поносан.“

Поменули сте и Косово и Метохију, да би требало да путујете.

„Требало би да идем да обиђем Маринину кућу у Пећи и до манастира Дечани и Пећке Патријаршије. Али потребно ми је да се добро припремим за овај пут. Раније сам често путовао на КиМ, после рата сам био само у српском делу. Прошле године сам био у Митровици, био сам у јужном делу, преко моста, повод је био један спортски разговор у коме сам учествовао у ТВ дуелу са бившим фудбалером Партизана Фадилом Вокријем. Додуше нисам отишао да бих са њим разговарао, то ме није интересовало већ сам отишао да обиђем Србе, било је то пред дерби Звезде и Партизана, јер је њима то значила, обећао сам и отишао. Како сам се осећао? Па, осећања су била помешана, непријатно вам је кад сте на својој земљи а стоји жица бодљикава и нека страна војска која вас пита шта ви ту тражите а пошто су били Французи причао сам са њима на француском и питао их шта они ту траже. Видите тамо неке из неке друге цивилизације који вас гледају другачије а опет, знају ко сам па имају респекта према томе, неки су ме гледали са поштовањем и прилазили су отвореније, људски.“

Ваша младост, све је било другачије.

„Рођен сам 1955.године, на половни прошлог века, и морам да кажем без обзира што моје детињство није било богато у материјалном смислу, али је било јако богато  у једном сасвим другом, људском смислу. Имао сам дивне другаре, играли смо по цео дан лопте, били смо одлични ђаци, родитељи нису имали проблема са нама и сва та нека немаштина материјална нас није нас ни додиривала, другачије се живело. Више је било културе у понашању, није било криминала, није било дрипаца сваки дан по улици, није било убистава. Много више се радило, данас се само кука, траже неке донације, данас се само муљавју неки тендери, неке приватизације, нека чуда и просто стварно, ја некако сам човек оног времена, јер сва та муљања то је за мене нешто страно. Надам се да ће ипак доћи време када ће се људи више поштовати, у коме ће се знати неки ред, у коме ћемо имати културнију и цивилизованију комуникацију и у којој ће ђаци знати да су професори професори. Наравно, из куће се носи васпитање, али ово је време кад се много брзо живи, када на децу највише утицаја имају школа и оно што је ван куће, зато је потребно пуно труда уложити у васпитање деце. Нада постоји, али то не сме да буде само свест појединца, већ колективна свест и веровање колективно да би се избавили из ових недаћа. Појединац сам може нешто да уради, али ако сваки појединац има свест о томе да може да помогне прво себи па другима, и ако се ту направи једна мало већа група онда то почиње да се шири и долази до колективне свести а онда и до побољшања живота.“

Љиљана Синђелић Николић

Извор: Боготражитељ

Advertisements

Information

This entry was posted on 31. марта 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: