ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Трилатерална комисија

Догађало се, не тако ретко, у историји не само малих него и великих земаља, да политичари који су се нашли нањиховом челу нису били личности које су усмеравале политичке и економске токове своје земље, него преносне карике невидљивих влада; тако да је народ неминовно представљао објекат манипулације. Некадашњи високи функционер ЦИА-е Џон Колеман о својој земљи је рекао: „Ми нисмо независна нација, нити ћемо то бити све док нашом земљом управља Трилатерална комисија“.

И Југославија је била суочена са сличним проблемима, и то три пута. Први пут је то било 1918.г. када су масони активно потпомагали стварање Краљевине СХС. Неколико година касније у живот Југославије се укључила Коминтерна, када је на састанку у Дрездену 1924.г. усвојила план о разарању Југославије који је дисциплиновано спроводила КПЈ. Трећи и последњи пут у живот Југославије су се умешале чак три организације: Савет за спољне односе, Билдерберг група и Трилатерална комисија. Деловање ових организација је за живот Југославије имало фаталан исход.

Какве су то уопште организације? Ко их чини и чиме се баве?

Савет за спољне односе (Council on Foreign Relations) је настао 1919.г. у САД као приватна невладина организација са задатком да прати и предвиђа међународне догађаје. Чланови ове организације су крупни капиталисти, банкари и индустријалци, научници и политичари. Циљ ове организације је стварање светске владе помоћу које би управљачи могли да контролишу све привредне токове на планети и увећају своју економску и политичку моћ. Савет има велики утицај на политику САД. О томе сведочи и чињеница да свако ко жели да достигне висок политички положај у САД мора да буде члан Савета. Сваки кандидат за државног секретара САД прво мора да представи свој програм пред Саветом, па ако Савет тај програм одобри, може да преузме функцију. Савет је стајао иза одлуке САД да уђу у Други светски рат, али и да употребе атомску бомбу и побију преко 200.000 цивила у хирошими и Нагасакију. Исто тако, Савет је често планирао јавне и тајне операције по свету, укључујући и обарање иранског премијера Мосадика 1953.г. и гватемалског председника Арбенса 1954.г, убиство Патриса Лумумбе 1960.г, обарање чилеанског председника Аљендеа 1973.г.

Билдерберг група (Bilderberg group) је организација која повезује елитистичке кругове из земаља чланица НАТО и Швајцарске. Њени чланови су банкари, политичати, научници, лидери мултинационалних компанија, власници медија, лидери партија и синдиката међу којима су најпознатији: шпанска краљица Софија, Едмунд Ротшилд, Дејвид Рокфелер, француски државник Валери Жискар Д’Естен, бивши амерички председник Бил Клинтон, финансијер многобројних невладиних организација у Србији – Џорџ Сорош, један од разбијача Југославије – лорд Карингтон, стратези новог светског поретка Хенри Кисинџер и Збигњев Бжежински, као и познати социјалдемократи Вили Брант и Улоф Палме. Оснивачи ове организације су холандски принц Бернард (био један од руководилаца немачког труста И.Г.Фарбен који је био мотор Хитлерове ратне машине и произвођач гаса циклон-б којим су убијани милони људи у конц-логорима) и Јозеф Ратингер пољски масон и језуита (један од главних орагнизатора тзв. Пацовских канала којим су нацисти после рата бежали из Европе).

Oве две организације су претходница Трилатералне комисије (Trilateral commission) која је створена 1972.г, са намером да у стварању светске владе окупи елитистичке кругове из трију најразвијенијих региона света: Северне Америке, Европе и Јапана. Кључну улогу у формирању ове организације је имала америчка породица Рокфелер, најмоћнија на свету. Трилатерална комисија је стратешки центар који повезује елитистичке кругове трију најразвијенијих региона света: Северне Америке, Европе и Јапана, и у складу са тим је организационо подељена на три огранка. Највећи број чланова (око 90%) су већ чланови Савета за спољне односе и Билдерберг групе. Ова организација контролише педесетак банака и стотинак највећих мултинационалних компанија. Поред тога, има велики утицај на универзитете (Принстон, Харвард, Колумбија) и писане и електронске медије.

Постоје три начина деловања које користи ТК. Први је постављање својих чланова на највише државне функције, тако да непосредно може да утиче на доношење најзначајнијих политичких одлука. Комисија је учинила све да њен члан Џими Картер постане председник САД. У екипи најближих Картерових људи били су проверени чланови ТК: Сајрус Венс – државни секретар, Харолд Браун – секретар за одбрану и Збигњев Бжежински – саветник за националну безбедност. Одржавање конференција шефова држава или влада чланова ТК је други начин. Те конференције се одржавају од 1975.г, и из њих је проистекла још једна елитистичка организација најразвијенијих земаља света – Група 7. Трећи начин деловања је коришћење постојећих међународних организација, пре свега УН и финансијских организација као што су ММФ и Светска банка. Комисија настоји да УН стави под своју контролу тако што на одговорна места поставља своје људе (Јасуши Акаши, Садако Огата). Други начин је да утиче на гласање тако што земљама у развоју нуди повољне економске аранжмане ако су послушне, или примењује разне методе притисака ако се опиру. Финансијске организације које дају кредите су најбољи начин да се нека земља учину зависном од ТК. Пошто државе које узимају кредите најчешће не могу да их врате, у замену за репрограмирање дугова пристају на политичке уступке или препуштају своје природне ресурсе.

Циљеви ТК су формулисани још при оснивању 1973.г, и приказани су у документу Исказ и циљевима (The Statement of Purposes). У првом делу су описани услови који су владали у свету у време формирања ТК и тешкоће са којима се суочавају најразвијеније земље. Нафтни шок је описан као катаклизмички догађај за Запад, затегнутост односа између САД и Европе, и између САД и Јапана је претила да прерасте у кризу са несагледивим последицама. Због тога је заједнички закључак да заједнички интереси најразвијенијих капиталистичких земаља императивно налажу стварање једне истинске заједнице учвршћивањем односа између трију региона. Други део документа је посвећен правилима понашања земаља у оквиру ТК и њихових међусобних односа. Подвучено је да земље Трилатерале морају да избегавају једностране акције које су неспојиве са њиховом међузависношћу. Остварење крајњег циља, а то је стварање светске владе, могуће је једино кроз сарадњу и заједничке акције земаља трију најразвијенијих региона. Последњи, трећи део говори о осмишљавању акција ТК у сферама економије, политике и безбедности. Осмишљавање акција подразумева решавање текућих проблема (нпр. снабдевање нафтом) и проналажење дугорочних решења за питања од глобалног значаја.

Трилатерална комисија има и своју идеологију, а то је глобализам. Главни идеолог ТК Збигњев Бжежински је објаснио шта то значи. Развијене земље света улазе у нову фазу развоја – технотронично друштво у којем водеће место имају САД као покретач тог развоја. Три најразвијенија региона треба да успоставе јединстен систем размене информација, образовања, и јединствени фискални систем. Једном речју треба тежити успостављању јединственог економског и друштвеног система који би се наметнуо као модел свима осталима на планети. Остварење ових идеја је могуће кроз два процеса, а то су глобализација произвидње и глобализација финансија. Ово подразумева да доминантни начин производње у целом свету постаје либерални капитализам, и да треба уклонити апсолутно сваку препреку за слободно кретање капитала по читавом свету. Овакви процеси највише одговарају моћним мултинационалним компанијама које су способне да где год се појаве елиминишу конкуренцију. Мултинационалне компаније располажу огромним капиталом и најбољом технологијом тако да нико није у стању да им парира на тржишту. За главног непријатеља глобализма означене су националне државе које настоје да остварују сопствене инересе и да сачувају своје природне ресурсе. На тај начин националне државе отежавају стварање светске владе.

Светска влада није могла да буде створена све док је постојао Источни блок као економски, војни и политичко-идеолошки супарник. Због тога је ТК морала да разбије Источни блок, а главни савезник у томе јој је био Ватикан. Савез који су 1983.г. склопили председник САД Роналд Реган и папа Јован Павле II је био усмерен ка растурању Источног блока и наметању модела либералног капитализма и демократије социјалистичким земљама Европе.

Посебно место у плановима ТК има однос према Русији и Кини. У плану ТК је прво да опколи Русију тако што ће преузети контролу над државама које се граниче са њом у регионима Источне Европе, Кавказа и Централне Азије. Други корак је подела Русије на три дела европски, сибирски и далекоисточни. Од једне велике Русије биле би створене три државе над којима би ТК могла лакше да успостави контролу. Однос према Кини је, међутим, потпуно другачији, пошто ТК жели да веже Кину за себе. Разлози за то су у привредном расту Кине од којег користи имају и стране компаније под контролом ТК које у њу улажу. Са друге стране, примена различитих стратегија према Кини и Русији могу да умање шансе повезивања ових земаља и њихово заједничко супротстављање стварању светске владе.

Трилатерална комисија има и своје планове за промену концепта глобалне безбедности. Уместо досадашњег концепта УН који подразумева заштиту независности и територијалног интегритета држава, ТК жели успостављање другачијег концепта. Тај концепт подразумева заштиту интереса крупног капитала и његов слободан приступ свим тржиштима и природним ресурсима. Да би се ти интереси заштитили биће ангажоване војне машинерије САД и НАТО, при чему ће стварни разлози увек бити маскирани бригом за мир и људска права као и борбом против тероризма. Када не буде било могуће непосредно ангажовање због притиска јавности, посао ће завршити неке од приватних компанија које се баве специјалним операцијама, као што је MPRI (Military Professional Resources Inc.). Ова  компанија, за коју раде пензионисани виски официри америчке војске, учествовала је у рату на просторима бивше СФРЈ припремајући хрватску војску за напад на Републику Српску Крајину 1995.г, а опремала је и обучавала војску босанских муслимана. У склопу безбедносних планова ТК је и ширење НАТО на Исток и програм Партнерство за мир (Partnership for Peace).

Биланс досадашње активности ТК је крајње негативан: масовно сиромаштво у највећем делу света, етнички сукоби, ширење тероризма, разарање држава. У овај биланс треба додати и разбијање Југославије и рат који је затим уследио. Разбијање Југославије није последица неке специјалне завере против Срба, већ једна од фаза у стварању светске владе. Југославија је била жртва погодбе између ТК и Ватикана. Погодба је подразумевала да Ватикан неће ометати планове ТК везане за успостављање контроле над земљама глобалног Југа и да ће подржавати напоре ТК за применом модела либералног капитализма и демократије у социјалистичким земљама. За узврат биће разбијена Југославија, из ње ће бити издвојени католички делови над којима ће Ватикан да успостави контролу. Такође, ТК се неће мешати у настојања Ватикана да шири утицај католичке цркве у Источној Европи. Трилатералној комисији и Ватикану је био потребан неко на кога ће да буде сваљена сва кривица за све што се догодило на просторима бивше СФРЈ. Кривац је врло брзо пронађен – Срби и њихово руководство које је прво оптуживано да жели да сачува комунизам, па да жели да створи великосрпску државу агресијом на друге. Било је потребно замајавати јавно мњење како прави разлози растурања Југославије не би били откривени. Оно што се догодило са Србима требало је да послужи и као пример за све који покушају да се опиру плановима ТК у стварању светске владе помоћу које ће њени чланови да шире моћ на читавој планети.

.

Извор: Антиглобализам

.

Подаци

This entry was posted on 31. марта 2012. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: