ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Тукли су нас са циљем да нас више нема

Црвено. Онда преко тога поново црвено – због наше сталне напетости, трагедије, бола, погрешног хода, али и због градитељског духа упркос свему.

Велики сликар Милош Шобајић маше замишљеним кистом и у ваздуху нам „слика“ универзални српски предизборни плакат. Никада познати уметник није бежао од политике, па ни сада када партијски таламбаси заглушују кошаву, која се игра са његовом лавовском косом у убијеној индустријској зони на Дорћолу.

sobajicМилош Шобајић (фото: http://www.standard.rs)

У приземљу потамнеле зграде мајстор експресије у керамици и гипсу покушава да подигне отуђеног човека који једва долази до даха. Док та мушка тела, придављена гајтанима, припрема за изложбе у Италији, са Шобајићем разговарамо о биографији нове Србије, транзиционим богињама и убојитости кича.

Како се као човек „који воли да му соле памет“ носите са овим политичким паролама које ће нас кљуцати све до Ђурђевдана?
– Не придајем им много значаја. Да је мир и благостање политичари би били у другом плану, а друге вредности би биле у жижи. Овако, све што се дешава и код нас и у свету најављује катаклизму, за коју ви и ја свакако нисмо криви.

Како као човек који је три деценије живео у Европи доживљавате судар концепата у Србији? Једни мисле да је ЕУ опсена, а други да је клица срећније будућности…
– То што сам у Европи био 33 године и што сам Европљанин у души не доноси ми никакво ново сазнање о томе како ће Србија искористити свој улазак тамо, који је још на дугом штапу. Али, поприлично сам сигуран да ће једино профитирати политичари ако Србија уђе у ЕУ. Најмање њих стотину отићи ће да ради у бриселске кабинете, где ће имати огромне плате и бенефиције. Народ ни најмање неће осетити неки бољи живот.

Зар нас баш ништа лепо тамо не чека?
– Италија је лепа са својим ренесансним градовима. Волим и Француску и Енглеску. Све су то државе које су направиле релативно удобан живот својим грађанима. Немам ништа против Европе, али ми реците шта је имала Бугарска од уласка у Унију? Немојте ме убеђивати да они и Румуни данас фантастично живе.

Сликате и вајате прелазе из једног простора у други, из доброг у лоше и обратно. Јесмо ли после 5. октобра прешли у боље или у горе?
– Пре смо били гори зато што смо били под санкцијама и једини логор у Европи. Врата тог логора разбили смо петог октобра, али ја заиста не видим да се много тога променило. Штавише, култура је заиста пала на најниже гране. У овој транзиционој Србији највише ми заправо сметају лажи. И политичке изјаве оних којима увече телефонирају шта да кажу, а они то исто, онако уображени, громогласно ујутру пренесу народу. Сироти народ види те лажи, али је у анестезији. Зато ову Србију једино спортисти и уметници гурају напред.

По вашем пророчанству, остале су још четири године до доласка на власт невладиних организација. Ако загосподаре, хоћете ли се вратити у Париз?
– Више ми прија да живим у Србији. То је бучно, трусно подручје. Париз ми је досадио онако миран. Чак и ако дођу ти невладини, борићу се против њих зато што овде годинама сви стрепе од тога шта ће рећи нека баба из тог кружока.

Јесу ли НВО заратили са вама само због трача да вам је Аркан својевремено дошао на изложбу у Народном музеју или због десничарских ставова које нисте никада крили?
– Ма, какав Аркан. То је гнусна лаж. Он се причинио ондашњим „независним“ медијима. Поред мене су тада седели принц Томислав Карађорђевић и патријарх Павле. Срж конфликта са њима је што ја мање мрзим Србију од њих и што је не делим на прву и другу. Шта мислите, да ли је један добар Енглез националиста? Или Рус? Зашто би то био ексклузивитет Срба? Када такви кажу да сам националиста, они у ствари мисле да сам нациста. Готово цео живот проживео сам на Западу док су они били чланови Титове партије. Волим црнце, Арапе, Кинезе, Русе… а сумњам да те мале хуље могу уопште да воле човека.

Французи су вас често питали зашто Срби сликају само смрт и ратове. Је ли за то крива константа наше вратоломне историје?
– Објашњавао сам им да је то због тога што Срби имају нешто погибељно у душама. Али, када се погледа само наших последњих двадесет година, схватио сам да ту није у питању подсвест. Рат је као некакав усуд који нам се прилепио попут чичка још од прадедова. Некако сам се у сликарству, ипак, извукао из тога. Моје слике и скулптуре говоре у унутрашњем рату са самим собом.

Прва ваша скулптура је „Пад анђела“, а пре неки дан била је годишњица оног „Милосрдног“ из 1999. Још Западу нисте заборавили бомбардовање Србије?
– Ко то може да заборави? Осим НВО и оних који упорно траже опроштај од оних што су нас засипали бомбама. Затровали су нам земљу уранијумом, поставили нас на врх лествице по броју оболелих од рака. Тукли су нас са циљем да нас више нема. Цитираћу покојног Богдана Тирнанића: „Захваљујем савезничким пилотима, који су ме бомбардовали 1941, 1945, и 1999, што су ме промашили“.

Пада ли вам тешко што је ваша „љубавница“ Француска на челу похода на нафтна поља? Изгледа ли овај нови свет као монументални штафелај за нову крваву слику?
– Французи, Немци и Енглези све су учинили да имају мач у руци. Тим мачем витлају још од 12. века и не испуштају га до данас. Захваљујући њему обезбедили су свом народу комфор и велику уметност, а то се не испушта лако. Њихов наступ у арапском свету показао је да играју на ивици жилета. Нама малима преостаје само немо да гледамо.

Јесте ли се покајали што сте Париз заменили Београдом, који се, по многима, културно провинцијализовао?
– Таман посла. Београд је чудо од града. Ту имате фестивале џеза и филма, концерте на сваком кораку. Он има велику жељу да буде моћан. Пун је талентованих људи. Једино ми смета што се никако не спушта на Дунав и Саву, а све због пруге којом прође један воз за Букурешта. Бежимо негде у брда као хајдуци.

На вашим сликама човека увек нешто вреба. Је ли већа опсаност по њега недостатак стида од несташице хлеба?
– Криза морала је гора од слома на Волстриту. Морал је променио трасу коју су нам уцртали антички Грци и европски филозофи. У том новом накарадном устројству уметник је постао непожељан и строго контролисан као у доба Стаљина.

Претерујете ли? Рекли сте и да комесари разоружавају слободне стрелце…
– То је деценијски план светске власти. Уметник као самостални мислилац је непотребан савременом друштву, које не трпи критику. Уметност је под командом државних комесара претворена у сервис власти.

Иде ли модерна уметност више ка провокацији него ка суштини? Имате ли штит против авангардног кича и „увозничког лобија“ у уметности?
– И провокација може да гура напред. И Пикасо је шокирао све када је 1908. направио прву слику кубизма. Тада су сви питали: где јој је перспектива? Али слажем се да су данашњи постдадаисти, који се зову концептуалним уметницима, у заостатку барем сто година. Све је то – већ виђено. То је тешки левичарски кич.

Верујете ли у нову ренесансу без ренесансних личности?
– Признајем да ми недостају ренесансне личности попут Моме Капора. Толико ме је забављао и одушевљавао. Хандкеа ретко виђам, али ме увек одушеви својим лудилом. Ту је и легенда ликовне критике Ален Жофроа, који је већ обамро од старости. Обожавам те позитивне лудаке. Из њих увек може да се извуче оно најбоље што човек има.

Јесте ли, после толико година, сазнали да је од сликарства мучна зарада и да је можда боље да радите за плату као професор?
– И даље живим од вајања и сликања, а то што сам декан на Факултету за уметност и дизајн чини ми велико задовољство. Желим да видим како размишљају млади људи. И да не будем скроман, открива и мој скривени таленат за менаџмент. Сликарство је изузетно тежак пут. Никоме не желим то што сам у животу прегазио.

У мају у Италији имате серију изложби под називом „Гушење“. Упозоравате нас да ће нам понестати и ваздуха?
– Укратко: ја се гушим, ти се гушиш, он се гуши, ми се гушимо, ви се гушите, они нас гуше!

Је ли покојни Аралица икада научно „атестирао“ своју теорију да сликарима терпентин продужава живот?
– И пушачи кажу да дуже живе (смех). То је Араличина досетка, пошто се терпентин прави од борових иглица. А, ко дише у боровој шуми тај је здрав. Зашто му не бих веровао?

Француски селектор Блан тврди да његов тим игра много боље без црнаца. Који рецепт, као велики љубитељ фудбала, препоручујете нашем савезу?
– Морали бисмо да променимо менталитет и да што дуже задржимо младе играче у Србији. Нисам сигуран да је то могуће, јер овде има много пречих ствари за мењање. То ме не спречава да са великим жаром гледам фудбал. Волим га зато што је динамичан и личи на бојеве из античких времена. Ево, данас ми Гвардиола личи на Ханибала.

Милан Бабовић

извор: Стандард

Подаци

This entry was posted on 2. априла 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: