ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Комитет 300

Паралелна тајна влада високог слоја не делује из влажних подрума и тајних подземних просторија. Она себе ставља у први план, у Белу кућу, у Конгрес, у Даунинг стрит број 10. и у Британски парламент. Слична је оним чудним и наизглед застрашујућим филмовима са неманима, у којима се појављује изобличено чудовиште с дугом косом и опасним зубима. Праве „немани“ носе пословна одела и у својим лимузинама одлазе на Капитол хил.Ти људи су свима пред очима. Ти људи су слуге светске владе – новог светског поретка. Попут силоватеља који се зауставља да би жртви понудио пријатељску вожњу, они не изгледају као немани, а управо су то. Ово се односи на све нивое власти. Председник Буш (старији – прим. ур.) не изгледа као покорни слуга паралелне владе горњег слоја, али не дајте се заварати.На тренутак се зауставите и подсетите на то да је председник Буш наредио брутални покољ 150.000 ирачких војника који су се враћали у Ирак у конвоју војних камиона са белим заставама, а на основу Женевске конвенције о обустави ватре и повлачењу.

Замислите ужас ирачких војника када су их, упркос томе што су махали белим заставама, покосили амерички бомбардери. На једном другом делу ратишта, 12.000 ирачких војника је живо закопано у сопственим рововима. Није ли то монструозан чин у најдубљем смислу те речи? Од кога је председник Буш добио наређење да поступи на тако монструозан начин? Добио га је од Краљевског института за међународне послове, који је, опет, добио налог од Комитета 300, позантог и под називом „Олимпијци“.

Ко су завереници који служе силном и свемоћном Комитету 300? Наши боље информисани грађани свесни су да завера постоји и да су њена имена различита. На пример: илуминати, масонерија (слободно зидарство), „округли сто“, Милнерова група… Таквим грађанима Савет за спољне послове и припадници Трилатерале представљају већи део онога што им се не допада када су у питању погледи на унутрашњу и спољну политику. Неки чак знају да „округли сто“, преко британског амбасадора у Вашингтону, има велики утицај на политику САД.

(увећана слика овде)

Јатаци Црвених бригада

Два прва циља Комитета 300 били су Италија и Пакистан. Покојни италијански председник Владе Алдо Моро био је државник које се одупро „нултој стопи“ и планираном смањењу броја становника његове земље, чиме је на себе навукао гнев Римског клуба, који је од „олимпијаца“ добио задатак да спроведе поменуту политику. У једној римској судници о томе како је покојном председнику италијанске Владе претио један агент Краљевског института за међународне послове (РИИА), који је истовремено члан Комитета 300, а тада је још увек био амерички министар спољних послова. О метеорском успону човека којег је тај сведок именовао као Кисинџера говорићемо касније.Треба да се присетимо да су председника Мора 1978. године отеле Црвене бригаде и касније га окрутно убиле. На суђењу Црвеним бригадама неколико оптужених је потврдило да им је позната чињеница да је у Морово убиство био уплетен неко из високих америчких политичких кругова. Када је претио Мору, Кисинџер засигурно није спроводио америчку спољну политику, него је деловао према наређењима која је добио од Римског клуба – тела које је потчињено Комитету 300 и које се бави спољном политиком.

Сведок који је у судници изнео тај податак, који је одјекнуо као бомба, био је Моров близак сарадник Горадо Герзони. Његово експлозивно сведочење 10. септембра 1982. године пренели су италијанска телевизија и италијански радио, а било је објављено и у неколико италијанских новина. Упркос томе, та битна информација у САД није добила медијску пажњу. Познате америчке „тврђаве слободе“, које све увек морају да знају, „Вашингтон пост“ и „Њујорк тајмс“, нису сматрале битним да објаве ниједан ред о Герзонијевом сведочењу.Ту вест није пренео ниједан амерички радио нити иједна америчка телевизијска станица. Чињеница да је италијански председник Владе Алдо Моро десетинама година био водећи политичар, да је био отет усред бела дана, у пролеће 1978. године, да су му сви телохранитељи хладнокрвно убијени, није сматрана вешћу вредном објављивања, чак ни уз податак да је у том злочину учествовао сам Кисинџер! Или је управо тишина завладала због Кисинџерове умешаности?Године 1982, у свом излагању о овом гнусном злочину показао сам да су Алда Мора, оданог члана Хришћанско-демократске странке, убиле убице Масонске ложе П 2 како би Италију учиниле подложном налозима Римског клуба о смањењу њене индустрије и знатном смањењу њеног броја становника. Моров план стабилизације Италије кроз пуну запосленост те државни и политички мир ојачао би католички отпор комунизму, чиме би и дестабилизација Блиског истока, што је завереницима било од примарне важности, успела.

Комитет 300 је одабрао Италију као покусни циљ. Као западноевропска земља најближа Блиском истоку и земља повезана са економијом и политиком Блиског истока, Италија је важна за планове завереника. Осим тога, она је седиште Католичке цркве, а Вајсхаупт је издао наређење да се Католичка црква уништи. Италија је родна земља неких од најмоћнијих породица из врха европске олигархије, из древног црног племства. Да је Италија ослабљена Моровом смрћу, то би имало последице на Блиском истоку, чиме би се ослабио амерички утицај на том подручју. Италија је важна и због још једног разлога: она представља капију пута којима дрога из Ирана и Либана стиже у Европу, али ћемо се тој теми вратити касније. Од оснивања Римског клуба, 1968. године, разне групе су се удружиле под именом „социјалистичке“ да би срушиле неколико италијанских влада. Међу њима су: црно племство из Венеције и Ђенове, масонска ложа П2 и Црвене бригаде. Сви су радили на истом циљу. Римска полиција, која је истраживала случај Црвених бригада и Алда Мора, наишла је на имена неколико врло истакнутих италијанских породица које су тесно сарађивале с том терористичком групом. Такође је пронашла доказе о томе како су те моћне и угледне породице у најмање десетак случајева уступале Црвеним бригадама своје куће или имовину као сигурна скровишта за њихове јединице.

Спроводећи наређење Комитета 300 и елиминишући генерала Ул Хака, Римски клуб је без имало гриже савести жртвовао животе многобројних америчких службеника који су били у истом авиону, укључујући и групу Одбрамбено-обавештајне агенције америчке војске, на челу са командантом бригаде Хербером Васомом. Пре тог лета генерал Зиа ул Хак је добио упозорење од Турске обавештајне службе да не путује авионом, тј. да постоји наређење да буде убијен рушењем авиона. Имајући то на уму, генерал Ул Хак је, како је рекао својим блиским сарадницима, „као осигурање“ повео америчку екипу са собом.

Оптужбе г-ђе Моро

Свој део посла, на рушењу Републике Италије, америчко „племство“ одрадило је великим доприносом Ричарда Гарднера, док је, у време председника Картера, био амерички амбасадор у Риму. У то време Гарднер је деловао под директним надзором Бетина Краксија, важног члана Римског клуба и кључног човека у НАТО-у. Кракси је био главни човек у завереничком покушају уништавања Републике Италије. Као што ћемо видети, то му је скоро и пошло за руком, јер је, као главни играч хијерархије завереника, успео да кроз Парламент Италије издејствује развод брака и побачај, што је резултирало најдалекосежнијим и најразорнијим верским и друштвеним променама које су икада погодиле Католичку цркву, а после тога и морал италијанског народа. Након што је Роналд Реган изабран за председника, у септембру 1980. године, у Вашингтону је одржан један важан састанак, под покровитељством Римског клуба и Социјалистичке интернационале. Те две организације директно су одговорне Комитету 300. Главна тачка дневног реда било је формулисање метода и потеза за неутрализацију Регана као председника. Прихваћен је заједнички план и, гледајући уназад, савршено је јасно како је план који су завереници тада сковали био веома успешан.

Да бисмо разумели колико је ова завера распрострањена и свеобухватна, потребно је да наведемо циљеве које је Комитет 300 поставио за своју победу и власт над светом. Комитет 300 има најмање 40 познатих „огранака“ и све ћемо их навести, заједно са описом њихових функција. Када се то проучи, неће бити тешко да се разуме како је једно централно завереничко тело способно да делује толико успешно и зашто никаква сила на свету не може да издржи њихов напад на саме темеље цивилизованог, напредног света, сазданог на слободи појединца, посебно онаквој каква је формулисана у Уставу САД.Захваљујући сведочењу које је Герзони изнео под заклетвом, Италија и цела Европа су сазнале да је Кисинџер стајао иза убиства Алда Мора. Али САД то нису сазнале. Тај трагични догађај показује способност Комитета 300 да било којој влади, без изузетка, наметне своју вољу. Сигуран у свој положај, као члан најмоћнијег тајног друштва на свету, а тиме не мислим на Масонерију, Кисинџер није само застрашио Мора, већ је спровео у дело своје претње да ће га „елиминисати“ не одустане ли од свог плана економског и индустријског развоја Италије.

У јуну и јулу 1982. године супруга Алда Мора је, у свом сведочењу на отвореном суђењу, изнела како је убиство њеног супруга био резултат озбиљних претњи његовом животу, које му је упутила, како је рекла, „једна високо позиционисана политичка фигура у САД“. Госпођа Елеонора Моро поновила Кисинџерову реченицу упућену Мору, који је у свом сведочењу изнео и Герзони: „Или заустави своју политичку струју, или ћеш за то скупо платити.“ Судије су у том тренутку упитале Герзонинија да ли би могао да идентификује особу о којој је госпођа Моро говорила. Герзони је одговорио да је то био Хенри Кисинџер, као што је и сам раније рекао. Герзони је затим наставио и разјаснио суду како је Кисинџер те претње изнео у Моровој хотелској соби за време службене посете италијанских политичара САД-у. Моро, у то време председник Владе и министар спољних послова Италије, земље чланице НАТО савеза, био је човек високог угледа, који никада није попуштао притисцима ни претњама мафијашког типа. С Мором је тада у службену посету Америци путовао и председник Италије. Кисинџер је тада био, а и сада је, важан агент у служби енглеског Краљевског института за међународне односе, члан Римског клуба и члан америчког Већа за спољне послове. Кисинџерова улога у дестабилизацији САД кроз три рата – блискоисточног, Корејског и Вијетнамског – добро је позната, као и његова улога у Заливском рату, у којем су амерички војници деловали као плаћеници Комитета 300 како би Кувајт вратили под надзор Комитета 300 и у исто време Ирак претворили у пример свим малим земљама, да не би дошле у искушење да саме одлучују о сопственој судбини.

Кисинџер је претио и покојном Алију Буту, председнику суверене државе Пакистан. Бутов „грех“ био је у томе што је заговарао набавку нуклеарног оружја за своју земљу. Пакисан је, као муслиманска земља, осећао опасност од сталне израелске агресије на Блиском истоку. Бута је 1979. године правно убио председник Министарства за спољне послове у тој земљи, генерал Зиа ул Хак.

Претња због атома

У свом планираном успону на власт, Зиа ул Хак је потакао разјарену гомилу да запали америчку амбасаду у Исламабаду, чиме је Министарству спољних послова очигледно желео да покаже како је њихов човек и, у исто време, да добије више спољне помоћи. Како се касније показало, управо је он имао намеру да убије Ричарда Хелмса. Неколико година касније сам Зиа ук Хак је платио својим животом, пошто се умешао у рат који је беснео у Авганистану. Његов авион „Ц-130 херкул“ погођен је нискофреквенцијским електричним сигналом (ЕЛФ) кратко по узлетању, после чега се нагло суновратио и ударио у земљу.Чињеница да је Совјетски Савез успео да произведе апарате са високом радиофреквенцијом на западу је позната захваљујући раду совјетских научника из Одељења за интензивне релативистичке електронске таласе Института за атомску енергију „Курчатов“. Двојица њихових специјалиста били су Ј. А. Виноградов и А. А. Рухадзе. Оба научника су радила у Институту за физику „Лебедев“, чија су специјалност елетронски и рендгенски ласери.

Пошто сам примио ову информацију, тражио сам потврду и из других извора и открио да је енглески „Међународни часопис за електронику“ већ објавио неке материјале који су, изгледа, потврђивали моју информацију о рушењу авиона генерала Ул Хака. Осим тога, ту информацију су потврдила и моја два извора из обавештајних кругова. Неке корисне информације добио сам и из совјетског научног часописа о овим темама, који излази на енглеском, под насловом „Совјетски систем за радиоелектронику и комуникације“. У мојој глави није било сумње у то да је генерал Зиа ул Хак убијен. На камиону који је виђен у близини хангара несумњиво је био уређај за нискофреквенцијски електрични сигнал, какав, како се зна, поседују војне снаге. Према Бутовом писаном сведочењу, које је, док је био у затвору, прокријумчарио из Пакистана, Кисинџер му је оштро запретио: „Направићу страховит пример ако наставиш са својом политиком изградње земље“. Буто је дошао у сукоб са Кисинџером и Римским клубом зато што је заговарао програм нуклеарне енергије да би Пакистан претворио у модерну индустријску земљу, што је у очима Комитета 300 било у директном сукобу са налозима које је Кисинџер дао пакистанској Влади. Кисинџерова претња Буту није била службена америчка политика, него политика данашњих илумината.

Човек треба јасно да разуме зашто је нуклеарна енергија тако омражена у једном делу света и зашто је лажни покрет „за очување околине“, чији је оснивач и финансијер Римски клуб, кренуо у рат против нуклеарне енергије. Уз нуклеарну енергију, која даје обиље јефтине електричне енергије, земље трећег света поступно би постале независне од америчке помоћи и претвориле би се у суверене и независне државе. Електрична енергија из нуклеарних извора је прави кључ помоћу кога би земље трећег света изашле из заосталости, стања у којем, по заповести Комитета 300, морају да остану. Мања помоћ значи мањи надзор ММФ-а над природним богатствима неке земље. Управо је ова замисао, тј. да би земље у развоју могле да узму своју судбину у своје сопствене руке, незамислива Римском клубу и његовом налогодавцу, Комитету 300. Били смо сведоци како је отпор против нуклеарне енергије у САД успешно примењен за заустављање индустријског развитка, у сагласности са планом Римског клуба о „нултом постиндустријском расту“. Зависност од америчке помоћи држи земље у послушности пред Министарством за спољне послове. Врло мало те помоћи доспе до људи у тим земљама, будући да она обично завршава у џеповима оних на власти, који ММФ-у допуштају да дивљачки пљачка природна богатства њихових земаља.

Председник Зимбабвеа, бивше Родезије, Мугабе, јесте добар пример како се помоћу иностране помоћи стиче власт над сировинама, у овом случају над хромом високог квалитета. Дивовски конгломерат под називом ЛОНРХО, којим управља Ангус Огилвие, важан члан Комитета 300, у корист своје рођаке, краљице Елизабете Друге, данас има потпуну власт над тим вредним природним богатством, док народ те земље све дубље тоне у сиромаштво и беду, упркос помоћи САД у износу од 300 милиона долара.

Кризе по плану

Римски клуб је врховна завереничка организација, брак између англоамеричких финансијера и старих европских породица црног племства, посебно тзв. лондонског, венецијанског и ђеновског „племства“. Кључ успешне контроле света су њихова способност стварања дивљих економских рецесија и криза, те управљања тим рецесијама и кризама. Комитет 300 има задатак да подстакне социјалне немире на светском нивоу, после којих следи рецесија као ублажавајућа припрема за надолазеће озбиљније стање. То му је главна метода стварања маса широм света, које ће постати примаоци „помоћи“ у будућности. Чини се да Комитет велики део својих важних одлука, које се тичу људског рода, темељи на филозофији пољског аристократе Феликса Ђержинског, који је сматрао да је људски род тек мало изнад говеђег. Као веома близак пријатељ британског тајног агента Сиднија Рајлија (Рајли је, заправо, био контролор током првих година бољшевичке револуције) често се поверавао Рајлију у пијаном стању. Ђержински је, наравно, био звер која је у прављала апаратом „црвеног терора“. Током једне пијанке рекао је Рајлију: – Човек нема никакву важност. Види шта се дешава када га изгладниш. Почне да једе свог мртвог друга да би преживео. Човека занима само сопствено преживљавање. Само то је важно. Сва та Спинозина филозофија само је једно велико ђубре.

Рисмки клуб има сопствену обавештајну агенцију, а користи и Рокфелеров Интерпол. С њом врло тесно сарађује свака америчка обавештајна служба, као и КГБ и Мосад. Једина обавештајна агенција која је остала изван њеног домена био је источнонемачки Штази. Римски клуб има и сопствене, високо организоване, политичке и економске агенције. Управо су оне председнику Регану наложиле да задржи услуге Пола Вокера, такође важног члана Комитета 300. Вокер је остао на положају председника Одбора Америчке народне банке, упркос томе што је Реган, још док је био председнички кандидат, чврсто обећавао како ће га отпустити чим он, Реган, буде изабран за председника.

Римски клуб је, након што је одиграо кључну улогу у Кубанској нуклеарној кризи, свој програм „управљања кризом“ (претечу организације ФЕМА) покушао да прода председнику Кенедију. Неколико научника Института „Тависток“ посетило је председника Кенедија с намером да му објасне шта то значи, али је Кенеди одбио њихов савет. Исте године у којој је Кенеди убијен Институт „Тависток“ је опет био у Вашингтону на разговору са челницима НАСА. Овог пута разговор је био успешан. НАСА је „Тавистоку“ дала уговор о процени утицаја њеног будућег свемирског програма на америчко јавно мњење.УГОВОР је поверен Институту за истраживање Стенфорд и Корпорацији „Ранд“. Већина материјала које су приипремили институти „Тависток“, „Стенфорд“ и „Ранд“ никада није угледала светло дана и запечаћено је до данашњег дана. Неколико сенатора, чланова одбора и пододбора за надзор тог пројекта, којима сам се обратио како бих добио информације, рекли су му да нису „никада чули за то“, а нису имали појма ни о томе где бих могао да пронађем то што тражим. Толику моћ и углед су имали код Комитета 300. Године 1966. моје колеге из обавештајне службе су ми саветовали да се обратим др Анатолу Рапапорту, који је написао извештај за који је Влада, како се говорило, била заинтересована. Циљ тог рада био је да се обустави НАСА свемирски програм, за који је Рапапорт рекао да оџивео своју корисност. Рапапорт ми је дао примерак свог рада, у коме, без улажења у детаље, углавном пише да НАСА-програм треба да буде одбачен.

НАСА има превише научника који имају лош утицај на Америку јер су увек спремни да у школама и на универзитетима држе предавања о томе како функционишу ракете, од израде до погона. Рапапорт је тврдио како ће то произвести нараштај одраслих људи који ће хтети да постану научници за свемир, после чега ће само да схвате да су „непотребни“, будући да 2000. године њихове услуге неће бити никоме потребне.

Понуда Кремљу

Чим је НАТО добио Рапапортов извештај Римског клуба о профилисању НАСА, Комитет 300 је одмах затражио акцију. Изасланици Римског клуба у НАТО задужени за хитну акцију НАСА били су Харланд Кливленд, Џозеф Слејтер, Клајборн К. Пел, Волтер Ј. Леви, Џорџ Мекги, Вилијам Вотс, Роберт Штраус-Хјуп (амерички изасланик при НАТО) и Доналд Леш. Одбор за науку и технологију Северноатлантске скупштине и Институт за истраживање спољне политике организовали су састанак. Назвали су га „Конференција о трансатлантској неравнотежи и сарадњи“ и одржан је на раскошном имању енглеске краљице Елизабете у Дувилу, у Француској. Основна сврха и намера конференције у Дувилу била је да се заустави технолошки и индустријски развој САД. Конференција је резултирала двема књигама, од којих се овде спомиње једна, Бжежинског, под насловом „Технотронска ера“. Другу књигу је написао Аурелио Пеци, председавајући Конференције, под насловом „Пут у понор“. Пеци се увелико слаже са Бжежинским, али је додао да ће у будућности настати расуло на свету не буде ли тим светом управљала светска влада. У том смислу Пеци је инсистирао да се Совјетском Савезу понуди „спајање са НАТО“, по којем би Совјетски Савез, у светској влади, био једнакоправан партнер Сједињеним Државама. Обе земље би биле одговорне за будуће „управљање кризама и глобално планирање“. Римски клуб је свој први „уговор о глобалном планирању“ поверио Институту за технологију Масачусетс, једној од најважнијих научних институцији Комитета 300. За пројекат су били задужени Џеј Форестор и Денис Медоус. О чему је било речи у њиховом извештају? У основним поставкама се није разликовао од онога што су проповедали Малтус и Фон Хајек. Наиме, што се тиче старог питања о томе да нема довољно природних богатстава, Форестер-Медоусов извештај је био права превара. Оно што у извештају није стајало била је чињеница да ће човеков доказани инвентивни гениј највероватније пронаћи начин да се „превлада“ несташица. Фузијска енергија, тај смртни непријатељ Комитета 300, могла би да се примени за стварање природних богатстава. На пример, фузијском бакљом би могло да се из једне четвртине миље обичног камена добије довољно алуминијума за наше четворогодишње потребе.

Пеци је неуморно проповедао против државе-нације и о томе колико је она погубна за напредак човечанства. Заговарао је „колективну одговорност“. Национализам је као човеков рак био тема на неколико његових важних говора. Године 1977, његов блиски пријатељ Ервин Лазло написао је књигу сличног садржаја, под насловом „Циљеви човечанства“, која је постала кључно штиво Римског клуба. Цео тај рад је један жучљив напад на индустријски развој и на урбани развитак. Свих тих година Кисинџер је као особа за везу био у тесном контакту с Москвом, као представник Краљевског института за међународне односе. Писане радове о „глобалном обликовању“ света редовно је размењивао са својим пријатељима у Кремљу.Што се тиче земаља трећег света, један од чланова Римског клуба, Харланд Кливленд, припремио је извештај који је достигао врхунац цинизма. У то време Кливленд је био амерички представник у НАТО. Укратко, земље трећег света, по том извештају, требало би саме да одлуче који ће народи или делови народа да буду елиминисани. Као што је Пеци касније написао (на темељу Кливлендовог извештаја): „Нарушен сукобљеним политикама трију највећих земаља и блокова, делимично грубо склепан, постојећи међународни економски поредак видно пуца по рубовима… Могућност потребе прибегавања одабиру – одлуци ко мора да опстане – уистину је врло сурова. Али, ако догађаји, нажалост, доведу до таквог критичног стања, право на одлучивање не може се препустити само неколицини држава, јер би тиме оне добиле злокобну моћ над животом гладних на свету“.

Политика Комитета 300 о намерном изгладњавању афричких народа, до смрти, доказана је и у подсахарским државама. То је био цинизам најгоре врсте, јер је Комитет 300 већ овластио себе за доношење одлука о животу и смрти, и Пеци је то знао. То је показао у својој раније издатој књизи „Границе раста“. Одбацио је потпуно развој индустрије и пољопривреде и уместо тога изнео захтев да цео свет потпадне под једно координацијско веће, и то под Римски клуб и његове институције у НАТО, тј. светску владу.

Операција „Малвини“

Римски клуб је директно суделовао и у стварању 25-годишњег рата у Ел Салвадору. То је био део ширег плана који је направио Елиот Абрамс из америчког министарства спољних послова. „Коначну офанзиву“ салвадорских герилаца, која, на срећу, није била успешна, финансирао је члан Комитета 300 Вили Брант, вођа Социјалистичке интернационале и бивши канцелар Западне Немачке. Комитет је изабрао Ел Салвадор како би Средњу Америку претворио у зону за нови тридесетогодишњи рат. Тај задатак био је поверен Кисинџеру, под безазленим именом „Анде план“. Ради илустарције начина на који завереници делују изван државних граница, акција „Коначна офанзива“, коју је испланирао Вили Брант, изведена је као резултат посете Фелипеа Гонзалеса Куби. У то време, Гонзалес се припремао за преузимање улоге коју му је задао Римски клуб – да постане шпански председник владе. Осим мене и једног или двојице колега из обавештајне заједнице, те бивших колега, изгледало је да нико није чуо за Гонзалеса до његове посете Куби. Гонзалес је био службеник Римског клуба задужен за Салвадор и први социјалиста који је дошао на власт у Шпанији од смрти генерала Франка.

Гонзалес је у то време путовао у Вашингтон на састанак Римског клуба, на тему „сређивање Регана“, децембра 1980. Састанак Гонзалеса и Кастра на Куби најавио је представник левичарске гериле Ђилермо Унго, који је био под контролом Института за политичке студије (Политицал Студиес – ИПС), најзлогласнијег левичарског труста мозгова Комитета 300, са седиштем у Вашингтону. Унгом је управљао један професор из ИПС, који је погинуо у мистериозној авионској несрећи, док је путовао из Вашингтона у Хавану у посету Кастру. Као што већина нас зна, и политичком левицом и политичком десницом управљају исти људи, што објашњава чињеницу да је Унго био доживотни пријатељ вође салвадорске деснице, покојног Наполеона Дуартеа. Управо је после тог састанка на Куби изведена „коначна офанзива“ салвадорске гериле. Поларизацију Јужне Америке и САД Комитет 300 је поверио Кисинџеру, као специјални задатак. Малвински рат (познат и под називом Фолкандски рат) и касније рушење аргентинске владе, после чега су уследили економско расуло и политички немири, испланирали су Кисинџерови сарадници у сарадњи с лордом Карингтоном, једним од врховних чланова Комитета 300.

Једна од главних институција Комитета 300 у САД, Институт Аспен у Колораду, такође је сарађивао у планирању догађаја у Аргентини, као и у рушењу иранског шаха. Латинска Америка је важна за САД, не само због тога што САД имају велики број одбрамбених уговора с тамошњим земљама, већ и због великог потенцијалног тржишта за извоз америчке технологије и производа тешке индустрије, што би оживело многе америчке компаније које једва преживљавају и осигурало хиљаде нових радних места. Комитет 300 је то морао да спречи по сваку цену, чак и по цену тридесетогодишњег рата. Уместо да тај велики потенцијал види у позитивном светлу, Комитет 300 га је видео као велику опасност за свој план нултог постиндустријског развоја САД, па је одмах ступио у акцију како би примером Аргентине другим латиноамеричким земљама упутио упозорење да забораве сваку могућу помисао о национализму, независности, суверенитету и интегритету. То је управо разлог због којег се тако велики број латиноамеричких земаља окренуо производњи дроге као једином извозном производу. Постоји велика могућост да је управо то била намера завереника.

Американци уопштено омаловажавају Мексико. Комитет 300 баш то жели – да народ САД тако доживљава Мексико. Морамо да променимо свој начин размишљања о Мексику и уопште о Јужној Америци. Мексико је велико потенцијално тржиште за све врсте америчких добара и производа, што може да значи на хиљаде радних места и за Аемриканце и за Мексиканце. Пресељење америчке индустрије „јужно од америчке границе“ и плаћање робовских плата није у интересу ниједне од тих двеју земаља. Од тога имају корсит само „олимпијци“.

Завера против Мексика

Мексико је највећи део технологије за изградњу нуклеарних електрана добио од Аргентине, али је Малвинским ратом то заустављено. Још 1986. године Римски клуб је издао наређење да се обустави извоз нуклеарне технологије у земље у развоју. Помоћу нуклеарних електрана, које производе обиље јефтине електричне енергије, Мексико би постао „Немачка Латинске Америке“. Такво стање ствари би било пропаст за заверенике, који су до 1991. године зауставили извоз нукеларне технологије у све земље осим у Израел.Комитет 300 је за Мексико наменио феудално сељаштво – стање које допушта лако управљање и пљачкање мексичке нафте. Мексико као стабилна и напредна земља може само да буде плус за САД. Управо то је оно што завереници желе да зауставе и зато већ деценијама понављају клевете и воде економски рат против Мексика. Пре него што је бивши мексички председник Лопес Портиљо преузео власт и национализовао банке, Мексико је дневно губио по 200 милиона долара, а тај одлив капитала организовали су и њиме управљали представници Комитета 300, из банака и брокерских кућа на Волстриту.

Када би на челу САД били државници уместо политичара, могли бисмо да удружимо снаге и осујетимо планове светске владе – новог светског поретка о враћању Мексика у безнадежно стање. Када бисмо успели да поразимо планове Римског клуба за Мексико, Комитет 300 би доживео прави шок и требало би му много времена да се од њега опорави. Наследници Илумината су једнако велика опасност за САД као и за Мексико. Када би са мексичким патриотским покретима успели да пронађемо заједнички језик – ми – народ САД, бисмо створили велику силу с којом не би било шале. Али таква акција затхева вођство, а ту смо мањкавији него на било којем другом подручју.Комитет 300 је преко својих испостава успео да поништи Реганове председничке замисли. Ево шта је о тој теми рекао Стјуарт Бутлер из фондације „Херитејџ“: „1980. године десница је мислила да је победила, али је у ствари изгубила“. Тиме је мислио на стање у коме се десница налазила када је схватила да на свим важним положајима у Реганвој влади седе представници фабијансита које је препоручила фондација „Херитејџ“. Бутлер је даље рекао да ће фондација „Херитејџ“ применити десничарске идеје како би САД наметнула радикално лева начела, иста она радикална начела о којима је сер Питер Викерс Хол, највиши фабијансита у САД и први човек „Херитејџ“ фондације, отворено говорио током изборне године.

Сер Питер Викерс Хол је и даље био активни фабијансита иако је био на челу једног конзервативног „труста мозгова“. Као припадник британске олигархијске породице Викерс, произвођача оружја, имао је и положај и моћ. Породица Викерс је у Првом светском рату снабдевала оружјем обе стране, као и за време Хитлеровог доласка на власт. Као покриће служио им је Институт за урбани и регионални развој Универзитета Калифорнија. СЕР Питер је низ година био особа од поверења председника британске Лабуристичке странке и члана Комитета 300, Ентонија Веџвуда Бена. Не заборавимо да је тај уговор одржан 1981. године. По стању наше економије и индустрије се јасно види колико је сер Питерова прогноза била тачна. Када ме забринути људи питају колико ће трајати рецесија из 1991. године, ја их упућујем на тај сер Питеров говор и додам своје мишљење да ће трајати све до 1995/1996. године, а и оно што после ње настане неће бити Америка какву смо познавали шездесетих и седамдесетих година. Та Америка је већ уништена. Сер Питеров говор сам пренео у свом билтену убрзо пошто је одржан. Колико је само тај говор био пророчански! Уосталом, било је лако предвидети будућност коју су за Америку већ написали Комитет 300 и његово извршно тело – Римски клуб. Шта је сер Питер, на један ублажен начин хтео да каже? Преведено на свакидашњи језик рекао је да ће нови светски поредак скршити стари амерички начин живота, наш прави републикански облик власти, којем верујемо и који је утемељен на нашем Уставу. Америка какву смо познавали мораће да нестане или ће бити срушена. Како сам рекао, чланови Комитета 300 често су свима видљиве и веома истакнуте особе. Ни сер Питер није био изузетак.

Да ли је сер Питер био видовит, велики маг или можда шарлатански пророк судбине који је имао много среће? Одговор је: ниједно од тога. Он је само читао пројекат Римског клуба, тела Комитета 300 о лаганој смрти САД као некадашњег индустријског џина. Гледајући уназад ових десет година од његових предвиђања, може ли ико сумњати да је план Комитета 300 о рушењу индустријализоване Америке постао стварност?

Повратак Митерана

Заре нису предвиђања сер Питера показала невероватно истинита? Заиста јесу, скоро до последњег слова. Вредно је споменути како је сер Питер Викерс (таст сер Питера Викерса Хола) учествовао у изради документа „Променљиве слике човека“ Стенфордског института за истраживање. Велики део саветодавног материјала, од 3.000 страна, послатог кабинету председника Регана, био је преузет из тог документа. Шта више, сер Питер Викерс је, као високи функционер британске тајне службе МИ6, био у позицији да Фондацији „Херитејџ“ унапред да многе инфорамције. Као члан Комитета 300 и НАТО, сер Питер Викерс је био активан и када је НАТО Римском клубу наложио израду друштвеног програма којим ће у потпуности елиминисати смер у којем Америка жели да иде. Римски клуб је, по налогу Тависток института, за израду тог програма задужио Стенфордски институт за истраживање, али не само за Америку, већ и за све земље Атлантског савеза и ОЕЦД.Споменутих 3.000 „препорука“ председнику Регану је уручио сер Питеров штићеник Стјуарт Батлер. „Препоруке“ су недвосмислено садржавале нека мишљења Ентонија Веџвуда Бена, члана Британског парламента и висококотираног члана Комитета 300. Бен је члановима Социјалистичке интернационале, који су се састали 8. децембера 1980. у Вашингтону, рекао: – Можете да цветате под Вокеровим кредитним сломом ако профилишете Регана да тај кредитни слом појача.

Чињеницу да је Реагована влада прихватила и применила тај Батлеров савет потврђује слом банке „Савинг санд Лоан“ и банкарске привреде, који су убрзале Реганове економске мере. Под изразом „профилисати“, Бен је мислио како Регану треба опрати мозак. Вредно је напоменути да се Вон Хајек, један од оснивача Фондације „Херитејџ“, послужио својим студентом Милтоном Фридманом, тако што га је поставио на место председавајућег на пројекту Римског клуба за деиндустријализацију Америке помоћу Регановог убрзања слома, на пример, прво челичне а потом и аутомобилске индсутрије, па на крају и стамбене изградње.У том смислу је за слом француске челичне индустрије као члан Комитета 300 био задужен припадник француског црног племства Етјен де Авињон. Постоји велика могућност да ниједан од стотина хиљада француских радника челичне индустрије и бродоградње који су већ десет година били без посла није никада чуо за Де Авињона. О Де Авињоновом плану сам написао детаљан извештај у часопису „Ворлд економик ривју“ 1981. године. Том судбоносном састанку Римског клуба, одржаном 10. децембра у Вашингтону, присуствовао је и један мистериозни човек из Ирана. Испоставило се да је то био Бани Садр, посебни изасланик ајатолаха Хомеинија.

Моју посебну пажњу је привукао један говор са те децембарске конклаве из 1980. године, углавном зато што га је одржао Франсоа Митеран, човек којег је одбацила француска политика јер је мислила да је већ потрошен. Али, мој извор из обавештајних кругова ми је пре тог састанка рекао како се већ води поступак с циљем да се Митеран врати на своје ноге и постави на власт. Зато ми је његов говор био посебно важан. Ево, шта је рекао: „Индустријски капиталистички развој је супротност слободи. Морамо да га зауставимо. Економски састав 20. и 21. века ће да развије машине које ће смрвити људе, прво на подручју нуклеарне енергије, која већ даје запањујуће резултате“. Митеранов повратак у Јелисејску палату био је велики успех социјализма. Тиме се показало како је Комитет 300 довољно моћан да предвиђа догађаје и да их потом остварује, силом или било којим потребним средствима, како би показао да може да скрши било коју опозицију и онда када је кандидата, као у случају са Митераном, оштроумна политичка група из Париза пре тога одбацила.

На децембарском састанку у Вашингтону 1980. године био је у улози „посматрача“ пердставник још једне заједнице, тј. директор одбора за истраживање истине, званог Антидефамацијска лига, Џон Грем, познат и као Ервин Суал. Антидефамацијска лига је ништа друго до агенција британске обавештајне службе. Суалова велика торба прљавих трикова напуњена је у канализацији лондонског Ист Енда. Суал је још увек члан супертајног СИС-а – елитног огранка тајне службе тима Џемса Бонда. Не треба потцењивати моћ Антидефамацијске лиге као ни њен огромни домен деловања.

Одметник ЦИА

Човек од поверења Ервин Суал тесно сарађује са Холом и другим фабијанистима. Као веома користан за Британску тајну службу одабран је још као студент на Радничком факултету „Раскин“ енглеског универзитета Оксфорд, истог оног центра за комунистичко образовање из којег су поникли Милнер, Родс, Барџис, Меклин и Ким Филби. Универзитети Оксфорд и Кембриџ су већ дуго времена подручја настањена синовима и кћеркама британских елита, оних чији родитељи припадају „горњем слоју“ високог друштва. Док је био на Оксфорду, Суал се прикључио организацији Социјалистичке лиге омладине, а Британска тајна служба га је убрзо уновчила. Суал је запослен у САД, где је био под заштитом и покровитељством Волтера Липмана, једног од најтврдокорнијих америчких левичара. Липман је основао и предводио Лигу за индустријску демократију и организацију Студенти за демократско друштво. Обе ове левичарске организације организовале су операције за стварање нетрпељивости између индустријских радника и, по њиховим речима, „капиталистичког слоја“ и менаџмента. Оба Липманова пројекта била су интегрални делови апарата Комитета 300, који се протезао дуж целе Америке и чији је најважнији члан био управо Липман.

Саул има јаке везе са америчким Министарством спољних послова и може да од ФБИ добије досије сваке особе на коју се окоми. То министарство има налог да Суалу да све што пожели и када год то пожели. Саул се у већини случајева бави анализом „десних групација и појединаца“. Антидефамацијској лиги су отворена врата Министарства спољних послова и она обилно користи импресивну тајну службу тог министарства.Министарство спољних послова има у свом десном крилу цео низ агената који се приказују као „неустрашиви поборници антисемитизма“. Та групација доушника има четворицу вођа, од којих су тројица Јевреји и прикривени хомосексуалци. Ова шпијунска групација делује већ 20 година. Издају заједљиве антижидовске „новине“ и продају велики број антисемитских књига. Један од главних оперативаца делује у Савезној Држави Лујзијани. Члан ове групације је и један писац који је врло омиљен у десним хришћанским круговима. Ова група и појединци који јој припадају су под заштитом Антидефамацијске лиге. Суал је био дубоко уплетен у АБСЦАМ и често му се обраћају агенције за спровођење закона, тражећи од њега помоћ у разним истрагама и операцијама постављања клопки.

Ервин Суал је био задужен и за праћење Регана, односно путу који је Регану као новоизабраном председнику зацртала Фондација „Херитејџ“, и да, сликовито речено, „испали неколико хитаца“ ако му се учини да Реган „скреће с пута“ или у било којем тренутку почне да „скида тамне наочари“. Суал је помагао у уклањању сваког непожељног десничарског саветника чији рад није био по вољи Фондацији „Херитејџ“. Таква особа је био Реганов министар за рад Реј Донован, који је ипак уклоњен са те дужности захваљујући одељењу Антидефамацијске лиге под називом „Прљави трикови“. Џејмс Бејкер Трећи, чије је име било на другом попису од 3.000 препорука које је направила Фондација „Херитејџ“, био је посредник који је председнику Регану преносио поруке мржње о Доновану.Други важан завереник је био Филип Ејџ, тзв. одметник од ЦИА. Иако није члан Комитета 300, био је задужен за Мексико, а радио је по налозима краљевског института за међународне послове и Већа за спољне послове. Да не остане незабележено: ништа што се догађа у САД не догађа се без одобрења Краљевског института за међународне послове. Реч је о сталном и непрекидном споразуму, који су прво отворено прихватили (пре тога је било много таквих тајних споразума) Черчил и Рузвелт 1938. године и по чијим условима су америчке тајне службе дужне да размењују поверљиве информације са Британском тајном службом.

Нације морају или да прихвате власт Римског клуба или да живе по законима џунгле и да се боре за опстанак. Као први „оглед“ Медоус и Форестер планирали су, за Краљевски институт за међународне односе, арапско-израелски рат из 1973. године, како би на јасан начин показали свету да ће природна богатства попут нафте у будућности доћи под власт глобалних планера, што наравно значи, у руке Комитета 300.

Власт пре избора

Прву конференцију Римског клуба у САД Комитет 300 сазвао је 1969. године, под називом „Удружење Римског клуба“. Следећа је одражана 1979, под називом „Ривердалешки центар за религијско истраживање“, а њоме је координисао Томас Барни. Потом је уследила конференција Вудленс, одржана у Хјустону, у Тексасу, 1971. године. Од тада се конференција редовно одржава у Вудленду, сваке године. Такође, исте те 1971. године, али нешто касније, Корпорација „Мичел“ за енергију и развој одржала је састанак за Римски клуб. Главна тема је била – Ограничавање развоја САД. Затим је, као круна свега, у јулу 1980. године одржана Прва светска конференција о будућности, на којој је присуствовало 4.000 „друштвених инжењера“ и чланова „трустова мозгова“, од којих су сви били чланови или сарадници разних институција које делују под врховним организацијама Римског клуба.Та конференција имала је благослов Беле куће, која је одржала сопствену конференцију засновану на записима са те конференције. Конференција у Белој кући названа је „White House Commission on the 1980’s“ и службено је препоручила политику Римског клуба „као путоказ за будућу политику САД“, а ишла је тако далеко да је чак утврдила како економија САД излази из индустријске фазе. Био је то одјек таме сера Питера Викерса Хола и Збигњева Бжежинског, што поткрепљује доказе о власти Комитета 300 над политиком САД, како унутрашњом, тако и спољном. КАО што сам рекао 1981. године, ми смо политички, друштвено и економски уцењени како бисмо постали таоци планова Римског клуба. Све је постављено против нас. Ако желимо да опстанемо, морамо да прекинемо омчу у којој Комитет 300 држи нашу владу. На свим изборима од времена када је један од председничких кандидата био Келвин Улиџ, Комитет 300 је успевао да своје агенте постави на кључне положаје у влади, тако да није битно ко је председник. На пример, сваког председничког кандидата од времена Френклина Д. Рузвелта одабрало је (неки воле да кажу „пажљиво изабрало“) Веће за спољне односе, према упутствима Краљевског института за међународне послове. Посебно на изборима 1980. године сви кандидати за највише положаје у САД су били под контролом Већа за спољне односе. Стога, завереницима није било важно ко ће да победи на председничким изборима. Уз помоћ „тројанског коња“ у лику Фондација „Херитејџ“ и Већа за спољне односе, на све кључне положаје за одређивање политике у новој влади постављени су кандидати Већа за спољне односе, а пре тога послушници НАТО и Римског клуба, чиме је осигурано да све кључне одлуке носе печат Римског клуба и Већа за спољне односе, као извршних тела Комитета 300.

И избори из 1984. и они из 1988. године следили су тај дуго утврђени образац. Секретар за спољне послове Џорџ Шулц био је савршен избор Комитета 300 за тај положај. Одувек је био творевина Хенрија Кисинџера, налогодавца Већа за спољне односе. Штавише, његов положај у „Бечтелу“, главној компанији Комитета 300 која има глобалне димензије, омогућавао му је приступ земљама које би могле да постану сумњичаве у погледу његове повезаности са Кисинџером. Картерова влада је убрзала процес постављања кључних кандидата из редова завереника на кључне положаје. Пре него што је Картер био изабран за председника, његов кључни стратег за вођење председничке кампање Хамилтон Џордан, рекао је како су Сајрус Венс и Бжежински добили положаје у Картеровој влади, а да ће он, Џордан, да поднесе оставку. Прва двојица су заиста добила положаје, али Џордан није дао оставку.

Дежурни редар УН

Картеровим избором Пола Вокера (налог да именује Вокера добио је од Дејвида Рокфелера) започето је рушење америчке економије, сагласно са планом Римског клуба. Суочени смо са моћним силама посвећеним циљу стварања светске владе. Последњих 45 година суделујемо у страховитом рату осиромашења, само што га још увек тако не доживљавамо. Исперу нам мозак, методично и систематски, а да тога уопште нисмо ни свесни. Тависток институт је осмислио систем за то, а потом га пустио у погон.Једини начин да се томе одупремо је разоткривање завереника и свих њихових органзација. Потребни су нам искусни људи, који могу да осмисле стратегију за одбрану нашег непроцењивог наслеђа, које ће када једном нестане бити неповратно. Морамо да научимо методе којима се служе завереници, да их научимо и да осмислимо противмере. Само ће удружени програм успети да заустави трулеж која нам изједа земљу.

Некима је можда тешко да прихвате помисао о постојању завере, зато што су се многи на томе обогатили. Други мисле да се активност на глобалном нивоу може спровести успешно. Када виде велику бирократију наше владе, кажу: „Али, како ћемо да верујемо да људи као индивидуалне особе могу да учине више него влада?“ Тиме се превиђа чињеница да је влада део те завере. Таквим људима су потребни чврсти докази, а такве доказе је тешко прихватити. Други кажу: „Па шта онда! Баш ме брига за заверу, ја и не гласам на изборима.“ Амерички народ је профилисан да управо тако реагује. Постао је обесхрабрен и збуњен, што је резултат четрдесетпетогодињшег рата против нас. Како се то ради објашњено је у књизи Бернард Левина, али колико се људи потрудило да прочита књигу једног академика? Реагујемо управо онако како смо испрофилисани да реагујемо. Деморалисани и збуњени народ далеко ће спремније да прихвати наглу појаву великог човека који обећава да ће решити све проблеме и најављује добро уређено друштво, с пуном запосленошћу и минималним унутрашњин немирима. Њихов диктатор, а то ће сигурно и бити, биће дочекан раширених руку.

Догађаји који су уследили на подручју бившег СССР и појава неколико независних држава у лабавој федерацији с Русијом, одвијали су се управо онако како су то замислили Пеци и Римски клуб, што је Пеци јасно изнео у обема књигама које сам горе поменуо. Са тако подељеним СССР лакше ће да изађу на крај него са снажном, уједињеном совјетском државом. Планови Комитета 300 за стварање светске владе, у којима је предвиђена подела Русије, остварују се великом брзином. Људи у западној Европи иду у смеру савеза држава унутар оквира једне владе, са јединственом валутом. Систем Европске економске заједнице поступно ће да се преноси на САД и Канаду. Уједињени народи се полако али сигурно претварају у тело које аминује светску владу, а њихову политику одређују САД, као што смо видели у случају Заливског рата. Потпуно иста ствар догађа се са британским Парламентом. Расправа о суделовању Велике Британије у Заливском рату била је смешно кратка, одржана је са закашњењем и то само током предлога за одгађање седнице. Никада се у једновековној историји тог парламента није догодило да је морала да буде донета тако важна одлука, а да је за расправу било допуштено тако мало времена. Један од догађаја који су у историји Парламетна захтевали највише пажње, практично је прошао неопажено. Приближили смо се тачки у којој ће САД да шаљу своју војску у решавање свих размриица које се изнесу пред Уједињене нације. Главни портпарол Уједињених нација (тада) Перес де Куељар, натоварен новцем од мита, био је најпопустљивији челник УН у историји. Све захтеве САД одобравао је без поговора. Његов наследник ће још спремније да одобрава све што америчка Валда стави пред њега. Ово је важан корак на путу стварања светске владе.

Коме суди Хаг?

Међународни суд у Хагу ће наредних година све више да служи за решавање правних несугласица свих врста. Тај суд је, наравно, прототип правног система светске владе и замениће све остале судове. Када су у питању централне банке, есенцијалне институције за планирање новог светског поретка, у том подручју је углавном Међународна банка за обрачун већ преузела власт. Приватне банке брзо нестају, као део припрема за „десет великих банака“ које ће контролисати банкарство целог света, под вођством Међународне банке за обрачун и ММФ. У Европи постоји велики број социјалних држава, а САД се убрзано претварају у највећу социјалну државу на свету. Када људи постану зависни од државе у смислу основних средстава за живот, биће веома тешко да се од тога одвикну, што се јасно могло видети по резултатима последњих избора у САД, на којима је 98 посто кандидата враћено у Вашингтон како би могли да уживају у лагодном животу, упркос њиховим поражавајућим резултатима.

Забрана поседовања оружја већ је на снази у три четвртине земаља на свету. САД су једина земља у којој људи још увек могу да поседују све врсте пиштоља и пушака, али то законско право великом брзином нагризају закони савезних држава и локални закони, којима се крши уставно право свих грађана на поседовање оружја. До 2010. поседовање оружја ће постати ствар прошлости у САД. На сличан начин се узнемирујућом брзином нарушава и систем образовања. Постоји цели низ законских стратегија којима се, уз недостатак средстава, присилно затварају приватне школе. Образовни стандард у САД је већ потонуо до тако бедног нивоа да се тешко може назвати образовањем. Све то је у плану. Светска влада не жели да наша деца буду образована.Разарање националног идентитета одвија се огромном брзином. Више није добро бити патриота, осим ако то није део неког пројекта светске владе, попут геноцидног рата против Ирака или могућег уништења Либије. Расни понос је данас нешто од чега треба зазирати и у многим деловима света се сматра незаконитим чином, укључујући и САД, Велику Британију, западну Европу и Канаду, у којима бела раса чини највећи проценат становништва.

Под вођством тајних друштава у Америци, рушење републиканских облика власти одвија се огромном брзином још од завршетка Другог светског рата. Дугачак је попис влада које су срушене од стране САД и неупућенима је тешко да прихвате могућност да влада неке земље, наводно одане републиканству под јединственим уставом, може тако да се понаша, али чињенице говоре саме за себе.То је циљ који је Комитет 300 поставио још пре више од сто година. САД су предводиле такве нападе на старне владе и још увек их предводе, и то уз стално обезвређивање републиканске базе САД. Почевши од Лојда Катлера, правног саветника Џејмса Ерла Картера, један одбор правника – стручњака за амерички Устав, непрестано ради на томе да амерички заступнички систем, Конгрес, претвори у незаступнички парламентарни систем. Тај посао траје од 1979. године, по унапред зацртаном плану, а Катлер је, због своје преданости том послу и циљу, постао члан Комитета 300. Коначан нацрт таквог парламентарног облика власти биће предочен Комитету 300 крајем 1993. У том новом парламентарном систему чланови парламента неће бити одговорни својим бирачима, него парламентарној стези и гласаће онако како им буде наређивано. Тако ће устав, субверзивним деловањем судства и бирократије, да нестане, заједно са слободом појединца. Убрзаће се унапред испланирано деградирање човека развратним сексуалним праксама. Британска круна – преко тајних служби СИС и МИ6 – и данас уводи нове перверзне сексуалне култове. Као што већ знамо, култови који данас делују су производ деловања Британске тајне службе у корист олигархијских владара.

Крвави трагови

Популарна забавна индустрија, на крају крајева, филмска индустрија, јагмила се да дискредитује оне који су покушавали да упозоре на највећу опасност по слободу појединца и човечанства. Слобода је Божји закон, који је човек одувек настојао да подрије и омаловажи, а ипак, чежња за слободом је тако огромна да ниједан систем до данас није успео да тај осећај истргне из човековог срца. Сви досадашњи огледи који су се спроводили у СССР-у, Великој Британији и САД-у у сврху отупљивања човекове чежње за слободом завршавали су се безуспешно.Али, доласком новог светског поретка, односно светске владе, убрзаће се далекосежни огледи над људима како би се та човекова Богом дата чежња за слободом истиснула из његовог ума, тела и душе. Оно што данас доживљавамо, само је ситница у поређењу с оним што тек долази. Напад на душу је задатак многих друштвених огледа који се припремају и тужно је сазнање да ће институције у САД играти главну улогу у тим страшним експериментима који се већ спроводе на локалном нивоу, у местима попут Болнице ратне морнарице у Бетесди и затвора „Вејквил“ у Калифорнији. У филмове које смо до сада видели, убрајају се филмови са Џемсом Бондом „Асасинејшн биро“, „Матарајз серкл“, итд. Ти филмови су били „бајке“ чија је сврха да се сакрије истина о томе да такве организације заиста постоје и то у далеко већим размерама него што и најплоднији холивудски творци идеја могу да замисле.Ипак, „Асасинејшн биро“ је потпуно истинит филм. Он постоји и у Европи и у САД, те искључиво по налогу Комитета 300 спроводе убиства људи на високим положајима, пошто све друге методе пропадну. Кенедијевим убиством је руководио „Перминдекс“, под вођством сер Вилијема Стивенсона, који је годинама био први оперативац енглеске краљице за „контролу гамади“.Уговорни Цијин агент Клеј Шо, управљао је „Перминдексом“, из центра „Трејдмарт“ у Њу Орлеансу. Џим Гарисон, бивши државни адвокат у Њу Орлеансу, био је врло близу разоткривања завере о Кенедијевом убиству – успевши да дође до Клеја Шоа, а потом су га „решили“ и Шоа прогласили недужним у погледу умешаности у заверу Кенедијевог убиства. Чињеница да је Шо елиминисан на исти начин као и Џек Руби, који је такође био уговорни Цијин агент (обојица су умрла од намерно проузрокованог брзоделујућег рака), јасно говори да је Гарисон био на правом трагу.

Једна друга канцеларија за убиства налази се у Швајцарској и донедавно је на њеном челу била „особа из сенке“, чија се ниједна фотографија није појавила од 1941. Операције те канцеларије финансирала је и, вероватно их још увек финансира, породица Олтрамејр – Швајцарска црна аристократија, власници „Женевске банке Ломбад-Одијер“, која је такође део Комитета 300. Прва особа за контакт био је Жак Состел (према подацима тајне службе Г 2 америчке војске).Ова група била је тесно повезана и са Аленом Дулсом и Жан де Менилом, важним чланом Комитета 300 и врло важним именом у тексашкој нафтној индустрији. База података војнообавештајне службе Г 2 показује да је та група била дубоко умешана у трговину оружјем на Блиском истоку. Та служба је, уз остало, организовала намање 30 покушаја убиства генерала Де Гола, у које је Жак Состел био директно умешан. Исти тај Жак Состел је био особа за везу са герилском групом „Блистава стаза“, која је штитила Комитетове произвођаче кокаина у Перуу.

Евидентан је незапамћени напад на моралне вредности. Порнографија се више неће називати „порнографијом“, већ сексуалном забавом за одрасле. Све то ће бити пропраћено крилатицама попут: „Зашто то скривати када то сви раде“, „Уклонимо предрасуде о томе да је секс у јавности нешто ружно и прљаво“… Они који воле ту врсту разуздане сексуалне пожуде, неће више морати да одлазе у офуцане порно-салоне. Уместо тога, суперклубови високог слоја и омиљена места богатих и славних ће јавне сексуалне приредбе да претвори у високо „уметнички“ облик забаве. Што је још горе, неки црквени „челници“ ће то и да препоручују.

Ратна правила

Мосад је познат и под називом „Институт“. Многи назови писци наводе бесмислене реченице о тој служби, посебно један писац који снажно заговара хришћанско десно крило, што се прихвата као истина. Човек може да опрости некоме ко нема никаквог образовања из подручја рада тајних служби. Чудно како то незнање људе не спречава да свуда избацују „Мосадова имена“.Таква пракса дезинформисања је уобичајена против америчких десно оријентисаних патриотских група. Мосад се у почетку састојао из три групе: Канцеларије за војно-обавештајну службу, Политичког одељења Министарства спољних послова и Министарства за безбедност. Дејвид Бен Гурион, члан Комитета 300, добио је значајну помоћ од тајне службе МИ6 у обједињавању те три службе.Али, тај посао није баш био успешан, па их сер Вилијем Стивенсон из тајне службе МИ6 преусмерио у јединствену тајну службу под окриљем Политичког одељења израелског Министарства спољних послова, с групом за специјалне операције шпијунаже и „црних послова“. Британска обавештајна служба је помогла оспособљавању и опремању службе Сарајет мактал, познате и као Јединица главног одељења за прислушкивање, по узору на британски САС. Ову службу Мосад никада нико не помиње правим именом, него их једноставно зову „Момци“.

„Момци“ су само канцеларија посебне британске обавештајне јединице САД, која их редовно обучава и осавремењује у погледу нових метода рада. Припадници ове јединице су убили челнике ПЛО и киднаповали Адолфа Ајхмана. Агенти ове јединице, као и цели Мосад, делују по ратним правилима. Мосад има огромну предност у односу на обавештајне службе других земаља зато што у свакој земљи постоји доминантна јеврејска заједница.Проучавањем друштвених и казнених података, Мосад може да пронађе агенте међу јеврејским лобијем сваке земље, које потом може да држи у шаци и да их присили да бесплатно раде за Мосад. Он има предност и зато што има приступе подацима свих америчких агенција за спровођење закона и обавештајних агенција.

Амерички обавештајни сектор ратне морнарице Елинт даје бесплатне услуге Мосаду. Грађани САД би били шокирани, бесни и озлојеђени када би знали колико Мосад зна о животима милиона Американаца свих професија, чак и оних које ни на који начин нису повезане са политиком.

Први шеф Мосада Рубен Шилоа, био је члан Комитета 300, али није познато да ли његов наследник ужива у том положају. Постоји могућност да ужива. Мосад има врло способну службу за дезинформисање. Запањујуће је колико се дезинформација убацује на америчко „тржиште“, а још више како се то све прогута.Оно што је видљиво у микрокосмосу Мосада јесте домен контроле коју „олимпијци“ имају над обавештајним службама, забавом, фондацијама, стварањем јавног мишљења (анкетама) и телевизијским „информативним“ медијима на светском нивоу. Тед Тарнер је недавно добио место у Комитету 300 као признање за своје прављење „вести“ на Си-Ен-Ену. Комитет има моћ и средства да људима овог света каже што год жели и да огромна већина у то поверује. Када год неки истраживач случајно набаса на ову застрашујућу групу, они га или успешно купе или га подвргну некој врсти „специјалне обуке“ у Институту Тависток, после чега и он сам почиње да доприноси писању романа типа Џејмса Бонда, тј. бива скренут с пута и добро награђен. Ако особа као што је био Џон Кенеди случајно наиђе на истину о томе ко управља светским догађајима, и не буде поткупљен, онда бива убијен.

John Coleman

„Комитет 300“

Списак чланова Комитета 300

Information

This entry was posted on 2. априла 2012. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: