ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Да ли запад безусловно подржава жуте?

Пошто су дела, а не празне речи, мерило нечије озбиљности и поузданости актуелна власт је свесна да је њена једина шанса (у недостатку било чега позитивног и конкретног што би могла понудити пред ове изборе као доказ да је она ваљана опција за Србију) у покушају бацања семена раздора међу опозиционе странке и водеће људе. Већ сама унутрашња опозициона нетрпељивост дискредитује међу грађанима опозиционе прваке и убија вољу за отпором овом ненародном режиму. О томе је, како на овом тако и на другим сајтовима патриотске оријентације, написано више текстова. Но, има још прљавих предизборних адута које користи, а користиће до краја кампање, актуелна власт како би убедила Србе и остале грађане Србије да су они једино могуће решење за Србију.

Реч је о покушају одржавања погрешне перцепције у народу, која полази од старе изанђале идеолошке матрице, по којој су актуелни властодршци једини прихватљиви западу као озбиљни и цивилизовани људи, док су опозициони прваци примитивни ратнохушкачи, сирови Балканци, изоловани митомани те људи који не схватају модерне светске токове. Где не прођу овакви стереотипи, услед контаката опозиције са водећим земљама запада, власт пређе на план Б дискредитације опозиционих првака наводећи да запад схвата њихову притворност и неискреност, те му опет дође на исто – запад, првенствено ЕУ, неће прихватити било кога другог дође ли на власт.

Колико је значајна наклоност запада

Откуда подршка запада у народу може да буде аргумент толике снаге те се за њега власт фанатично бори. Откуда када баш запад, из нама добро знаних разлога, у народу није омиљен, и штавише претерано кокетирање са западним структурама моћи често може баш да дискредитује сваког српског политичара. Отуда што народ осећа, иако не зна баш прецизно да дефинише, испреплетеност мреже зависности која је изграђена последње деценије коју су изградиле западне, што пословне што идеолошке што обавештајне, структуре инволвирајући се у готово све институције наше државе. Отуда је народ свестан да потпуно инаћење западу у овом тренутку не може много доброг донети држави и да је потребна политика мудрог балансирања.

Но, отуда и ДС покушава на два начина да облати опозицију. Један начин је, како смо већ нагласили, прост и сиров. То је стил Јелене Триван која каже да народ на следећим изборима бира између рата и мира, између срећне будућности и пропасти итд. Иако се и у тој сировости покушава наметнути логика која се састоји од најбруталније манипулације страхом, и иако код неког дела људи ова сировост (и безобразлук) може да изазове ефекат, сматрамо да је ово споредни начин покушаја представљања опозиције као неадекватне за преузимање власти у актуелној геополитичкој реалности.

Софистициранији начин покушаја представљања недораслости опозиције актуелном тренутку се састоји у константном приказивању наводног неповерења водећих западних држава спрам опозиционих лидера. Неповерење у опозицију од стране запада није само по себи проблем, штавише оно често изазива у добром делу народа симпатије према нашим политичарима, али оно постаје проблем када народ одлучује да ли да неком повери мандат за вршење власти. Тада се поставља питање да ли ће тај неко у реалној ситуацији, инволвираности западних структура у државне институције, које умногоме одређују, а нарочито желе да створе утисак да пресудно одређују, шта се сме а шта не сме, шта је могуће а шта није, шта је пожељно а шта не долази у обзир итд., имати мудрости да то све избалансира и у нимало једноставној ситуацији повлачи корисне потезе за народ и државу.

Режим је најмање проевропски

Услед тога власт инсистира на тези да запад нема поверење у опозицију и то на разне начине пласира у народу. Јер ако, рецимо ЕУ, нема поверења у опозицију она због тога и не може да, чак и ако има способности и добре намере, издејствује у овом комплексном тренутку ништа корисно за Србију као да поручује режим. Дакле, појачавајући свест о делимичној окупацији власт извлачи предности од исте покушавајући да представи себе као једине којима запад верује те због тога, немајући избора, их фаворизује и третира готово као миљенике, или у најмању руку као једине поуздане партнере међу српским политичарима.

Иако запад не би желео таласања на Балкану, иако би желео да сви његови регионални пројекти прекомпозиције овог простора буду реализовани, што им актуелна власт, услед небриге за сопствену државу, можда и најјаче гарантује, ипак она (власт) не улива поверење западним државницима, а поготово западном бизнису. Разлог за то је корумпираност која спречава ефикаснији уплив и пословање западних инвеститора. Читав систем је тром, захтева подмитљивост уколико се жели реализација неког бизнис пројекта, обавезно је поткупљивање политичара из разних локалних и државних структура уколико хоћете нешто да урадите. Све у свему систем функционише по принципу далеке провинције оријенталног Турског царства, где је потребно много времена и новца да се издвоји безвредним појединцима како би неко озбиљан нешто најминималније, а продуктивно покренуо.

Управо на овом пољу је поверење западних држава у актуелну власт нарушено. И то без перспективе да се поправи пошто садашњи режим стање, које је изграђивано годинама, не може нити жели да битно мења. То би довело у питање опстанак самог системе. И управо ово режим покушава што боље да сакрије, знајући да би га пуна истина, о томе како је перцепиран од стране западних водећих држава, дискредитовала код сопственог народа, те би народ услед тога смелије, ослобођен страха, кренуо масовно на следећим изборима у дефинитивни обрачун са системом који више подсећа на оријенталну (не савремену) Турску него на ЕУ кандидата, чиме највише воли да се хвали.

Како стоје ствари са опозицијом

Исто тако режим покушава да представи себе као оног који рационално поступа када уважава комплексност ситуације у свету, те у реалним геополитичким датостима покушава да извуче неку корист за сопствену земљу. Но, да је то стварно тако тежња режима би се манифестовала кроз напор да се успоставе колико је то могуће коректни и добри односи са водећим западним државама, поготово Немачком, који ће због највероватнијег све тешњег економског контакта водеће државе ЕУ са Русијом добијати у будућности значајну димензију са могућношћу њиховог унапређивања, које би временом резултирати измењеним погледом Немачке на свеукупну српску реалност креирану током последње две деценије. Но управо у том правцу и на тај начин, иако покушава тако да представи, режим никада није радио. Режим је обично испуњавао безусловне налоге Немачке када је процењивао да је његов опстанак на власти угрожен. Никада није уважавао, а ни схватао, комплексност нашег положаја и светских фактора који утичу на њега, и потом озбиљно промишљао о српским интересима. Сувише су наше режимлије навикнуте да размишљају о сопственим бенефитима па сада, чак и када би хтели, више и нису способни за озбиљно државничко планирање.

Но, управо на овом пољу су представници једне опозиционе странке, конкретно СНС-а (Томислав Николић, Александар Вучић и Александар Николић), када су посетили Немачку крајем прошле недеље, покушали да направе продор нудећи низ економских решења који ће бити, уважавајући српске интересе, повољни и за немачку страну. Уз гаранције, које су истакнуте током сусрета са немачким привредницима, да ће изградити истинску стабилност у држави, а не лажну каква сада постоји, делегација СНС-а је истакла у Берлину да Приштина не може да има контролу над севером Косова. Исто тако Николић је нагласио да ће (иако је свестан да Београд не може Косовом управљати на стари начин) уколико дође до покушаја инсталирања тзв косовских институција на северу покрајине, којима се српски живаљ енергично противи, Срби доживети нови масовни егзодус, који не би могао допринети регионалној стабилности, а и дубоко је противан европским вредностима. По Николићу, како је он истакао, само уважавајући овакву реалност (поштовања интереса српског народа на северу Косова) могуће је одрживо политичко решење за регион, а од њега умногоме зависи и стабилност која може бити примамљива за заинтересоване инвеститоре, између осталих и немачке.

Што је ова посете делегације СНС-а Немачкој битна и што је истичемо? Пријем делагације СНС-а у Немачкој на готово највишем нивоу говори да, како Немцима тако и свим другим водећим западним државама, ова власт није безусловни фаворит на предстојећим изборима. Да Немце и остале Европљане можда у овом тренутку више занима стабилност државе и региона коју Тадић и екипа више не могу да понуде због сталне поларизације друштва коју подстичу управо покушајима да задрже власт. Дакле, оно због чега је ова посета најбитнија, за нас грађане Србије, је у томе што она разбија стереотип о безусловној подршци запада актуелној власти. Наравно та подршка у знатном делу постоји, али она може да се правилним деловањем опозиције, првенствено ДСС-а и СНС-а, током предизборне капање, као и планираном и контролисаном мобилизацијом народа после избора уколико би морала да се брани изборна воља, анулира те да водеће западне државе, уз помоћ руског фактора, признају и нову гарнитуру уколико би ова добила изборе и одбранила изборне резултате.

Битна је Србија

Ово је јако битно пред предстојеће изборе, и ово, не случајно, власт покушава да сакрије приказујући опозицију као апсолутно неприхватљиву свим западним утицајним државама. На опозицији је да тај стереотип разбије, како константним разјашњавањем покушаја манипулације тако и конкретним контактима са свим утицајним државама, где њени прваци морају да, уважавајући комплексност ситуације у којој се налази Србија, за њен народ издејствују боље услове живота и остварење максимум државних и националних интереса, које је могуће реализовати у овом тренутку.

Није лако, али када је Србима били лако? Није лако јер се треба између осталог и понижавати пред западним моћницима, који нам, у најмању руку, нису наклоњени вековима, а оно што памтимо најсвежије је њихов негативан став према српском питању последњих двадесет година. Међутим морамо радити све што је у интересу Србије па макар нам то и небило пријатно. Србија треба да нам је на првом месту, а због њеног бољитка треба сарађивати са свима при томе искључивши емоције и расуђујући хладном главом.

Лично мени Европа ништа не значи. Подједнако ми је стран еврофанатизам и еврофобија. Прихватам и неутралност и рационализацију европског пута ако су оне у функцији изграђивања српског пута, који подразумева сарадњу и договоре са свима ради изласка из кризе српске државе. Да би стали на српски пут ова власт мора да оде, а да би отишла морамо се сви мобилисати и гласати за опозиционе странке, а можда потом и бранити изборну вољу. Мобилисати се пред изборе и бранити изборну вољу, уколико буде било потребно, је лакше уколико сагледамо рационалне разлоге за успех оваквог подухвата. Битно је да знамо да они постоје а на нама је да урадимо што је до нас. Уколико то учинимо велика је вероватноћа да актуелни властодршци неће дочекати лето на кормилу државе, а да ће Србија добити шансу коначно да ступи на једини могући пут изласка из свакојаких криза у које смо се увалили – а то је српски пут.

.

Милован Балабан

Извор: Видовдан

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 4. априла 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: