ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Брак“ – Бранислав Нушић

Моја тринаеста љубав, то је – моја жена. Ја сам одавна знао да је број тринаест малерозан, али нисам знао да то у љубави важи. Да сам знао, ја бих тринаесту љубав прескочио и одмах бих се четрнаести пут заљубио, или бих можда тринаесту љубав увео у списак под 12а.
Али, и то 12а кадро је гдекад да направи велике збрке. Сећам се једнога хотела у бањи где је хотелијер, хотећи да угоди предрасудама гостију, прескочио собу број 13, па је обележио две са дванаест: 12а и 12б, које су заузеле два брачна пара и почела у почетку погрешно да улазе једно другом у собу, а затим се тако измешали, тако међу собом бањски збркали, да се најзад морао и сам полицијски комесар умешати да расправи ко од њих припада соби а, а ко соби б. Али, најзад, то још и разумем: због собе која носи број 13 упасти у туђ брак, али због тог фаталног броја упасти у свој сопствени брак то се могло само мени десити.
Упао сам тек што сам се ослободио тамнице, тако да ја нисам ни осетио оно задовољство које осуђеник осети кад се дочепа слободе. Из школе у војску, из војске у тамницу, а из тамнице у брак. Изгледа као да би то и имало бити ред ствари у животу: у школи прибираш потребна знања за живот, а у војсци и тамници се вежбаш за брак. У војсци се научиш дисциплини и безусловној послушности према команди, а у тамници се научиш да кроз прозор, иза решетака, посматраш живот, али ти да не учествујеш у њему.
То упоређење брака са војском и тамницом, колико је пакосно толико је још и нетачно. Најзад, могло би се још и допустити да између војске и брака може бити и неке сличности, али не и између тамнице и брака. У војсци, на пример, сем безусловне послушности, учиш још да идеш у корак, што је необично важно за брак; па онда, учиш да се на команду окрећеш лево и десно, што такође има своје примене у браку; па се учиш да чуваш стражу, што може врло често да ти затреба у браку; учиш се још да будеш храбар према непријатељу, што ти ипак не смета да му окренеш, и леђа, што такође бива и у браку, и учиш се, најзад, шта је то чаркање, шта сукоб, препад, а шта отворена борба, шта изненађење, шта брза обрана, бочни напад, узбуна, и шта ноћна служба. А све су то појаве тако честе и у браку.
За тамницу се већ не може рећи да има толико сличности са браком, јер, на пример, за тамницу не би могла да важи она реч која важи за брак: „То је кавез код којега би птица која је унутра волела да је напољу, а оно која је напољу волела би да је унутра“. Па ипак, између тамнице и брака има једно упоређење које би могло донекле, али само донекле, да се примени. То је оно по коме је брак робија, и то: првих пет година робовања у тешком окову, других пет година у лаком окову, трећих пет година робије без окова, док четвртих пет година осуђеник постаје слободњак, који се иначе слободно креће, а само увече долази у тамницу на ноћивање.
Има још једна већа разлика између брака, тамнице и војске, па и између школе и брака, и према тој разлици очигледно је да се брак не може ни упоређивати нити тражити у њему какве сличности са овим установама. И школа и војска и тамница имају свој одређени рок службе, док га брак нема. У школи се зна, на пример, колико година имаш да учиш, и ти запнеш па је свршиш, и кад се дочепаш дипломе, ти немаш више посла са школом. То исто и код војске, код које је јасно и законом прописано отслужење рока, а то исто најзад и код тамнице. Осуде те, изрекну ти пресуду, па макар она гласила и на двадесет година, тек ти знаш рок и догледаш крај својој невољи ма колико далек он био. Код брака тога рока нема, и само се тако може разумети онај грешник који је, о двадесетпетогодишњици брачног живота, дакле приликом сребрне свадбе, овакву пригодну реч одржао својој жени: „Видиш, жено, да сам ја тебе пре двадесет и пет година, на дан наше свадбе или, рецимо, сутрадан, убио, ја бих одлежао својих двадесет година робије и сад бих већ пет година био слободан, а овако… !“
И одиста, ако би будућности било намењено да изведе какву реформу брака, онда би прва брига те реформе била да у браку одреди рок.
Ако је брак нека врста дуга човечанству, дуг је само онда дуг кад има одређен рок. И што је главно, када би имао одређен рок, брак би се можда могао и уредити на банкарској основи. Сваке године би се извршило инвентарисање, извео биланс, утврдила актива и пасива, и – ако је пасива већа од активе, предали би се кључеви трговачком суду и готова ствар. Док тако не буде, брак одиста личи на акционарске друштво где дивиденду вуку гдекад пунице, свекрве и свастике, а гдекад и какав кућни пријатељ.
Ако је ипак брак једна дужност према отаџбини, онда би га бар требало тако удесити да се држава одужи признањем за добро и савесно вршење те дужности. Не мислим да би држава имала даривати медаље за храброст, за грађанске заслуге и за ревносну службу, иако би таква одликовања била врло подесна и у браку, али да нађе можда који други начин којим би се одужила онима који до краја живота испуне своје дужности.
Један мој пријатељ, бавећи се мислима о односу државе према браку, дошао је био на срећну идеју како би се на тај начин чак дала извести и најконкретнија реформа брака када би се завели указни бракови. Ја не знам како би, по њему, изгледали ти указни бракови, али свакако да би тада важило не само указно склапање бракова, већ и премештаји, унапређења, стављање у пензију, отпуштање из службе због неспособности, па можда чак и помиловања од даљег издржавања брака.
Били би то необично занимљиви укази којима би се мужеви премештали по потреби службе, чиме би се бар озаконила појава која се и иначе у животу тако често дешава; па укази којима се мужеви, на основу § 70. стављају у стање покоја, чиме би се такође озаконила појава која се и иначе у животу често дешава, и најзад, отпуштање из државне службе, чиме би се такође озаконила појава која се и иначе у животу тако често дешава.
Ја лично нисам се никада бавио мислима о реформи брака, убеђен да је он већ давно и реформисан и деформисан. По моме мишљењу, највише ако би се могло што учинити за брак, то је потреба да се приступи његовој репарацији. Да се одржи једна зграда која је зидана на каменим темељима, мора се оправљати, препокривати, кречити, дограђивати и замазивати, а брак који је назидан само на међусобно датој речи, пред свештеником, па се никад не репарира. О овоме би морали повести озбиљно рачуна сви поборници одржавања данашњега брака и постарати се да се и брак понекад препокрије, догради, окречи и замаже.
Уосталом, тешкоћа реформе брака лежи и у томе што нико ни до данас није начисто с тим шта је то брак. Мало је појава у животу о којима је тако много размишљано и тако много казано као што је брак, и мало је појава о којима постоје тако разнолика и противречна мишљења која једно друго потиру и искључују. Почевши од онога баналнога: да је брак пакао, и противног му мишљења да је брак рај земаљски, и сва остала мишљења крећу се између таквих крајности. Зависи, изгледа, од тога чија су то мишљења: нежењених или ожењених, очараних или разочараних. Покушај науке да се и она уплете у објашњење брака као појаве, свео се на голе речи и празно филозофирање. Или се зар може сматрати за решење проблема једно овакво мишљење једног филозофа: „Брак је морална заједница заснована на неморалним односима; тежња за одржавањем свога ја заснована на одрицању свога ја; удвостручавање својих дужности на бази преполовљених својих права“.
Или ви, можда, мислите да би друге науке, свака са свога гледишта, умеле што поузданије рећи од филозофије? Ја мислим, када би их консултовали, да би њихови одговори гласили овако отприлике:
Историја: Брак је једна од ретких историјских појава код које се освајач потчињава побеђеноме.
Математика: Брак је збир двеју непознатих количина из којих треба извући корен. Резултат би имао бити минус, а ако се ипак у браку појави једно плус, онда се таква једначина свршава бракоразводном парницом.
Литература: Брак је интересантна прича, гдекад и роман, са необично лепим почетком који личи на лирску песму, али често са рђавом садржином и још чешће са неочекиваним свршетком.
Граматика: Брак је именица мушкога рода који се животу потчињава законима женскога рода. У граматици има, али у животу нема једнине, а множина се само онда да поднети кад је не чине више од два лица.
Геометрија: Брак чине две паралелне линије које полазе упоредо у живот и никад се не могу да сретну.
Физика: Брак је појава код које два тела имају за одржавање еквилибритета заједнички, но замишљени, ослонац, те услед тога врло лако губе равнотежу.
Хемија: Брак је једињење два елемента, од којих ипак сваки задржава своје особине. Једна кап стране киселине, канута у то једињење, врло га лако нагриза и раздвоји у саставне делове.
Географија: Брак су два пола која зближена достижу тропску, а удаљена враћају се својој леденој температури.
Као што видите, ни ови одговори нису нас нимало приближили решењу питања, те би можда оправданије било да се оканемо науке и да се обратимо људима. Брак је ипак установа коју човек ствара, а човек и преживљује, па зашто он не би имао и најпречега права да о њему да своје мишљење. Разуме се, тешка је то ствар обратити се свакоме појединцу, али када би се обратили појединим професијама, ја бар мислим да би њихови одговори овако изгледали:
Трговац: Брак је ортачко предузеће које може успевати само онда када га не поткрадају млађи.
Војник: Брак је освојена варош која никад није довољно обезбеђена од упада непријатеља.
Свештеник: Брак је свакодневно „оче наш“ код којега треба изговарати само речи: „Но избави нас од лукавога“, а бива ипак да многи додају и још: „И не наведи нас во искушеније“.
Лекар: Брак је зараза, која већ сама у себи садржи антитоксин. Болесници се најбоље осећају при великој температури, а напротив рђаво при нормалној.
Дијета није за препоруку, јер она само погоршава болест.
Судија : Брак је привремено поравнање двеју парничних страна.
Апотекар: Брак је пилула справљена по једном застарелом рецепту: уваљана у шећер да би се лакше могла прогутати, па ипак често заседне у грлу.
Новинар: Брак је леп само као уводни чланак, кад је, што је неминовно, без штампарских грешака које му кваре смисао.
Књижар: Брак је књига која се радо чита у првоме издању, ређе у другоме, а кад застари и постане класична, онда губи сваку вредност.
Железничар: Брак је у први мах, док пролази кроз тунел, пријатан воз за шетњу; нешто доцније, он постаје путнички воз, а још доцније несносни, теретни воз. Судари се готово редовно дешавају на скретницама.
Поштар: Брак је препоручено писмо, обично погрешно адресовано, које је интересантно само док је затворено.
Телефонисткиња: Брак је спој двеју нумера које се све дотле добро разумеју док какав додир споља не прекине везу, или, што је још чешће, докле се неко трећи не умеша.
Спортиста: Брак је скок код којега није важно до које си висине скочио, већ како си се дочекао на ноге. Има их који се дочекају снажно и чврсто, има их који поклецну на једну или обе ноге, има их који посрну, али је најчешћи случај да се дочекају оним делом тела који је прописан за седење.
Глумац: Брак је комад који се не игра пред публиком, а кад ипак доживи аплауз, то значи само да је рђаво игран. Рђавој игри су најчешће криви редитељ, кога публика и не види, или суфлер, који гдекад суфлира и речи којих нема у тексту. Главне роле у комаду – противно свима литерарним правилима – у првом чину су емотивне, и пуне израза, и захтевају сву снагу и таленат глумчев; у даљим чиновима малаксавају и завршавају се без икаквог ефекта, па је стога и боље не играти комад до краја.
Ето само неколико мишљења, па колико разноликих погледа и колико мало одговарају на постављено питање шта је то брак. Веле да је ипак најбоље обратити се искуству, да је оно једино кадро дати одговор најближи истини. Отишао сам дакле једнога дана искуству и упитао га:
– Шта је то брак?
– Брак, да би био оно што се жели, треба да има троје…
– Знам; муж, жена и кућни пријатељ.
– Не прекидај ме! – избрецну се на мене искуство. – Брак чини троје: љубав, поверење и стрпљење. Јеси ли, дакле, имао љубави?
– Имао сам је према свим женама.
– То је више но што треба. А поверење?
– Код моје жене нисам успео никад да га стечем.
– Уосталом, љубав и поверење и јесу нешто споредније ствари, више декор брака. Главно је стрпљење.
– То сам имао!
– Е па ето ти одговора: брак је стрпљење.
Ја сам стрпљење одиста имао, али морам овде учинити признање да су ме томе стрпљењу научили и привикли моји критичари. Наиме, мене су критичари увек тако женски грдили да сам у браку ступио са већ утврђеном навиком да подносим грдње. На тај начин и доживео сам да, готово једновремено, прослављам јубилеј рада на литератури и на браку, само не и са истим резултатима.

Бранислав Нушић

Аутобиографија

Advertisements

Information

This entry was posted on 5. априла 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: