ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Отпадник“ – Добрица Ћосић

Сине,
Твој рођак са спрата спетљао се у својим противуречностима и коначно је ослепео. Покушао сам да му помогнем и разјасним неке ствари и нисам успео. Он ће сигурно настојати да својим „истинама“ и „моралом“ отрује и тебе. Твој рођак може бити убедљив у својим заблудама, јер он искрено верује у то што говори. Међутим, и лично частан човек врло лако може постати објективно непоштен. Ми смо данас на таквом дијалектичком скоку историје.
Рођак ће те гњавити, као што је и мени три месеца досађивао својим моралистичким небулозама: да ли циљ оправдава средства?
Московска суђења империјалистичким агентима и издајницима своје совјетске домовине дала су повода буржоаским, фашистичким и социјалдемократским пискаралима и дрекавцима да се са свом безочношћу и хипокризијом оборе на бољшевички „аморализам“. На жалост, и твој се рођак нашао у том јату.
Покушаћу, колико знам и умем са најмање речи да ти разјасним ту идејну збрку коју око револуционарног морала шире и они отпадници какав је твој рођак. Опортунисти и капитуланти су одавно схватили да је моралистичко разглабање најубедљивије оправдање њиховог кукавичлука и неспремности на жртву за револуционарни идеал. Не заборављај, хипокризија је суштина морала сваког опортунисте. Тобоже у име хуманизма, они се свим умним моћима и домишљањима обарају на начело: Циљ оправдава средство, ужасавајући се његовог језуитског порекла и карактера. При том, та се господа праве да не знају да то језуитско начело није реакционарно и аморално по себи. Оно је аморално само зато што је коришћено за реакционарае циљеве. Од кад постоје класе, од кад се у историји води класна борба, она се води свим средствима. Твој рођак то добро зна, а и ти си у нашој науци то сигурно научио. Све су, сине, судбоносне победе у историји добијене коришћењем свих средстава. Свих! Запамти, није морално питање да ли циљ оправдава средства, него је прво и основно морално питање – шта оправдава циљ? А наш циљ оправдавају закони друштвеног развитка, дијалектика историјског развоја, неопходност и неминовност револуционарног обарања експлоататорског поретка и његова замена социјализмом и комунизмом. За разумног човека ту колебања не може бити. За победу комунизма, сине, сва су средства дозвољена! За комунизам, кажем. Не за сваки циљ и било какав циљ. Револуционар је, дакле, по себи морално биће. Јер је на страни потлачених и експлоатисаних. Он жртвује живот за њихово ослобођење и носи научну и ослободилачку свест. Он, разуме се, за свој циљ не користи сва средства, већ само неопходна. Ти добро знаш да се данас одлучује – ко ће кога? Ми или они. Не смемо ништа ризиковати. Ако смо приморани за опстанак прве земље социјализма и победу над фашизмом да се служимо и лукавствима, преварама, обманама, лажима – послужићемо се! На то нас приморавају непријатељи. Тај наш „неморал“ оправдаће комунизам у коме људи више неће имати потребе да се служе нечасним средствима. Ко хоће данас да буде моралан човек и морално да делује, мора бити револуционар и комунист. Мора следити Партију! Не наседај, сине, идеалистичким брбљаријама малограђана и хипокризији отпадника!
Настој да будеш ослобођен матуре. Ја бих желео да студираш технику. Инжињери ће нашој земљи сутра бити најпотребнији. По доносиоцу овог писма јави ми се, али опширно! Грли те Отац.

Владимир верује у сваку реч тог писма. Лист исписан бувјим словима стоји поред шаха са постављеним фигурама и он или га чита и дуго трепетно зури у последње речи „Грли те Отац“ или игра шах са собом и оцем, мењајући фигуре.
А служавка Цана по трећи пут започиње разговор:
– Куда ћеш са тим коферима, Владо?
– На један дужи пут, тетка-Цано.
– Нећеш ли и ти у бели свет, за оцем, побогу синко? Деда ти се земљосао од брига.
То га лецну, поћута, па је упита:
– Ниси ли га ти уплашила мојим коферима?
– Нисам хтела да га уплашим. Моја је дужност да му кажем све шта се у кући ради.
– Није требало да га секираш.
– Како да га не секирам? Кад сте сви ви Катићи, намерни да се затрете.
– Ја, тетка-Цано, нисам Катић.
– Него шта си? Ти си Катић. Мајка ти је Катићева, у Вукашиновој кући си одрастао, на његовом хлебу и крилу. И зашто сада ниси Катић?
– Молим те, не запиткуј ме. Много сам нерасположен.
– А ко је, синко, у овој кући расположен? Кад се од рата у овој кући запевало и засвирало? Увек је неко на робији или у бекству. А сад се, видим, и ти спремаш.
– Не разумеш ти те ствари и не мучи главу.
– А помишљаш ли шта ће они, мајка ти, и деда, ако се, не дај Боже, негде сторњаш?
Љубећи је изгура је из собе, погођен њеним речима. Јесте то истина. Једна истина. Али постоји и друга истина, његова, она из очевог писма. Помисли за тренутак да склони кофере под кревет док се Милена врати, али то не учини. Мора да измени живот и укине моралну недоследност и двојност своје личности. Не може више да живи у буржоаским благодетима и са ујаком троцкистом, а он је комунист, син Богдана Драговића, члан скојевског руководства који треба радничку и студентску омладину да придобија за револуцију и партију. Није то у реду. Хоће право у очи да гледа сваког комунисту и не узмакне пред опортунистом; хоће и у беди да буде равноправан са беспосленим и гладним радницима и сиромашним студентима, с њима за које се бори, како је чинио и његов отац. Али шта ће бити са онима које оставља? Његовим одласком мајка и деда осетиће се превареним и изданим. Посумњаће у његову љубав и оданост. Деда ће га сматрати незахвалником и лицемером, каквим сматра и његовог оца због напада на Ивана. То га боли. Мучи га и страх да му мајка не напусти оца, како је запретила оне ноћи пред одлазак на тај свој тајновити пут, без поздрава. Види је уплакану и изгубљену, чује: „И ти си издајник као и он! И ти… О, Боже, кога сам волела читавог живота, с ким сам те родила, кога сам родила!“ Уздрхти, расхода се по соби, легне на кревет с лицем пободеним у јастук: како је могла да оде на толики пут, а да се не поздрави с њим?
А била му је не само идеална мајка, него и у свему узор-жена. Колико је он био поносан што се у београдској чаршији никад није чула реч о њеном неверству, нити је икад, ни на летовањима у Дубровнику, приметио сумњивог мушкарца у њеној близини. И другови су му завидех на „сјајној кеви“, која се не плаши полиције као друге скојевске мајке. Поштоваће је и даље, волеће је увек исто. Зашто се још колеба? Зар се плаши напорног и сиротињског живота? Зар он није способан да заради за хлеб и једну собицу, зар му удобност и безбедност вреде више од слободе? Устаје, загледа своје ствари.
Све његово има да стане у два кофера. Најдрагоценије што има, то је шах који му је отац донео са робије, са фигурама направљеним од хлеба у тамничким самоћама. С тим шахом није играо ни с ким; било би то скрнављење, он је само за гледање, постављен на његовом столу; чека оца да му седне на противничку страну и одиграју прву партију, препуштајући му беле фигуре, одлучан да га победи, иако је чуо од очевих пријатеља да је добар шахиста. Научио је неколико теоријских отварања и одбрана, често седа за сто и игра са оцем замишљене партије. Стави писмо у џеп, седе за сто, повуче неколико потеза па се загуби у замишљањима оца док у робијашкој ћелији прави ове фигуре њему… Гледа у те фигуре од хлеба и пљувачке, несавршених облика, на којима се виде отисци очевих прстију, а види оца нагнутог над празним столом у некој париској кафани, са главом у шакама: Милена му је сручила своју одлуку и увреде…
Пажљиво, нежно, спакова фигуре у грубу, црну кутију и положи је у кофер. Пакује зимско одело, ципеле и капут ће понети, три пара чистог веша, неколико марамица и чарапа. Школске књиге брзо спакова; пред књигама из своје библиотеке дуго се размишља; ставља на гомилу оне које воли и жели да чита, много их је, о књигама ће на крају да одлучи. Да ли да понесе и очева писма са робије и из емиграције, које је донео из скривнице у подруму? Кад га ухапсе, заплениће му их полиција, пропашће. А не иде му се без њих. Чита почетак једног: „Драги мој Шта је то?, сине мој…“ Сем неколико последњих писама из Русије и Париза, сва остала почињу истим: „Драги мој Шта је то?, сине мој…“ Опет се узбуди и затрепери. Мати му је више пута препричавала очеву тугу што је морао у прву емиграцију онда кад је он напунио две године и проговорио, брбљајући: „Шта је то? Шта је то?…“ Да, оче. Шта је то са њом, шта ће бити с нама? Оставља писма, загледа се у фотографије на зиду: на једној су све троје: он, беба у мајчином крилу, отац стоји иза ње, заштитнички нагнут над обома. На другој је отац с њим у наручју, сликали се у Бечу, био је у првом разреду основне школе; да завара полицију, мати га преко Париза водила у Беч да види оца… Сећа се како су читав дан провели у Пратеру, неколико пута окретали се на великом точку, у свим дечјим забавама уживали су заједно… Понеће само ту бечку фотографију. Окачиће је на зид своје самачке собице; кад га хапсе, неће ваљда фотографије пленити. Ставља у кофер и фигурицу сивог медведа од керамике, после шаха најдражу стварчицу коју има. Тог медведића отац му по Ивану послао из Прага, напомињући му да је фигура из Лењинграда, израдио је неки чувени совјетски уметник. И још неке неопходне ствари стрпа у кофере, затвори их и стави уза зид.
Али не оде ни идућег дана. Одлучује да сачека мајчин повратак из Париза и сазна шта је урадила. Часније је да оде кад је она ту.
Зури у писмо: „За победу комунизма сва су средства дозвољена. За комунизам, кажем. Не за сваки циљ и било какав циљ…“ Не сумња у очеве речи; сумња у себе: има ли он снагу за сва средства?
Чује под прозором уговорено звиждукање Мишка Пуба. Неколико дана се нису видели. Журно, као кривац, излази на улицу. Мишко насмејан скочи до њега и загрли га:
Руси ушли у Пољску!
Откуд сад Руси у Пољској? – истрже му се из загрљаја, збуњен.
Црвена армија ослобађа Пољску, човече! Не да је целу фашистима. И враћа западну Белорусију и део Украјине, своје територије које је изгубила Брест-Литовским миром. Совјетска граница је већ на Висли, еј!
Владимир размишља неколико тренутака, некако му не годи да у империјалистичком рату Црвена армија ослобађа своју територију од Пољске, прегажене Хитлеровим армијама. Види Мишкову радост и узвикује:
Сјајно! Кренули су!
Мишко му препричава вести Радио-Москве о одушевљеним дочецима Црвене армије, које јој приређује ослобођени народ; радују се обојица, идући ка Опсерваторији. Мишко га благо укорева што није био на синоћњем састанку комитета. Препричава му одлуку о појачавању политичке активности у објашњавању немачко-совјетског пакта, за који постоји велико неразумевање, нарочито код интелектуалне омладине. Успут му напомиње да се галама о Бањчевој погибији смирује, а Нађа напушта СКОЈ и понаша се као уцвељена удовица.
– Ја се селим – прекида га Владимир. – Одлучио сам да живим од свог рада и сиротињски. Зора ми нашла собу у једној авлији на Карабурми где станују зидари, Црнотравци. Имаћу пуно посла. Радићу с њима.
– Чврсто си одлучио?
– Чврсто.
– Радујем се, Владо. Последњи је час да се ослободимо тих удобности које нас размекшавају. Ми мамини синчићи лако постајемо опортунисти. А живети под истим кровом са троцкистом то је, заиста, неподношљиво.
Владимир га зауставља.
– Наравно. Морамо стрести са себе сву прљавштину. А докле ћеш ти под истим кровом са оцем, једним од стубова режима?
– Не мислиш, ваљда, да сам ја срећан што живим са Бором Луковићем? Знаш добро шта све кријемо у његовом подруму. Морам још да га трпим, али нећу дуго.
Полазе. Владимир говори убеђено и надмоћно о слободном животу у који ступа.
Мишко га прекида:
– Шта мислиш, Владо, о љубомори?
Владимир мало поћута, па рече:
– Љубомору презирем!
– То је најлакше рећи. Међутим, то је, драги мој, неподношљива мука. Неподношљива.
– Ти си љубоморан?
– Не ја. Савка је љубоморна.
– Савка љубоморна? Не причај глупости!
– Мучи се и мучи ме. Жели да зна за сваки минут где сам га провео кад нисам с њом.
Владимир се спонтано насмеја. Кад угледа Мишкову снужденост и стид, сажали се и рече:
– Негде сам прочитао: Више од тела, жене желе време.
– Шта да радим кад ово друго није моје.
– Савка је фатална за тебе.
– На основу чега то закључујеш?
– Те болешљиве женске, то су праве богомољке!
– Знаш, онај инсект који прождире мужјака. – Чује писак локомотиве, сети се мајке, можда је то њен воз. Ћути.
Снужден, ћути и Мишко. Онда нагло одлази.
Владимир пожури кући. Више нема колебања. Рекао је Мишку. Ноћас мора да се одсели. Одлучује да оцу напише писмо и обрадује га вешћу да се уписао на Технички факултет. Седа за сто, узе хартију и налив-перо, замисли се: како да му каже да је на његовој страни, а да не повреди мајку? У соби се мрачи, не пали сијалицу, хартија се сиви. Осим сажаљења према оцу, нема у себи реч ни за једно друго осећање, па седи укочен, с пером у руци. Неко куца. То је деда, али не жели да га сада види, ћути. Зна да деда неће ући у његову собу без одзива. Али он улази и пита:
– Зашто седиш у мраку? – пали светло.
Владимир устаје и окреће се деди, збуњен; деда гледа у кофере и дуго ћути.
– Спремио си се за пут, синко? – не диже поглед с кофера.
– Јесам, деда.
– Није ти добро у своме?
Владимир седа на кревет да се прибере. Са дна памћења сети се мајчине приче о Вукашиновом напуштању оца и Прерова, туге тог старца за сином кога је обожавао а није га видео скоро двадесет година, па рече прибрано и самоуверено:
– Сви ми бежимо из свог Прерова. То је животна неминовност, деда.
Вукашин седе у фотељу, припали цигарету, обрати му се једва чујно:
– Теби је, Владимире, ова кућа Прерово? Зар ти је ниско и тесно у њој, је ли, синко?
– Јесте, деда. Ја те никад нисам лагао. Тесно ми је у овој кући.
– А видиш, Владимире, ја сам веровао да мом сину и унуку неће у мојој кући бити тесно. Ни мало слободе.
Владимир се не усуђује да га погледа у очи, уздахну и узвикну:
– Тесно ми је! Ниско и тесно, мрачно! Мало ми је слободе. Неиздржљиво ми је овде, деда! Неиздржљиво… Презирем себе. Под твојим скутом водим паразитски живот. У моралном сукобу сам са собом. Располућен сам. Ти ме мораш схватити. Васпитавао си ме да не лажем.
Кад му цигарета догоре до прстију, Вукашин отвори прозор, баци опушак на улицу и упита:
– А куда ћеш?
– Нашао сам јефтину собу на Карабурми. Радићу нешто. Даваћу часове. А сад је сезона истовара угља и дрва, наћи ћу неки посао.
– Верујеш да ти у таквом животу неће бити тесно и ниско?
– Верујем, деда. Радићу и борићу се за своје идеале. Хоћу часно да живим.
– Борићеш се… Да, борићеш се. А зашта, синко?
– За нови свет, деда. – Од израза дединог лица окрену главу, дугу тишину посече некаква пискава локомотива.
Вукашин једва проговори:
– Онда иди за својим оцем. Иди. Циљ ти је, можда, близу. Почео је светски рат. Из толике несреће, свашта може да настане. Свашта…
Владимир се сажали над дединим скршеним уздахом, па рече да би нешто рекао:
– Ја, деда, ништа не заборављам.
– Тешко теби, Владимире, ако не заборављаш. Треба да заборављаш… Знам, моји ти савети више не важе. Добро, синко… Све што ти треба, тражи. Ја сам ти деда шта год да учиниш и где год будеш стигао. Једино те молим да не одеш док се Милена не врати с пута.
Изађе из собе. Владимир се гуши од туге, покуша деди да напише писмо, не могаде даље од прве реченице: „Деда, желим да те уверим да нисам мање несрећан од тебе.“ Из Вукашинове собе чује сигнал Радио-Лондона. Сада га неће срести. Очева писма однесе у подрум и смести их у скривницу. Сем последњег. То писмо мора још да чита. Обуче се, скиде са зида фотографије Максима Горког и Ла Пасионарије, гурну их у кофер и лоповски се ишуња на улицу. Сети се да није затворио врата своје собе, ни улазна врата у кућу, чује Иваново накашљавање са горње терасе и уплашен да га он не спази, одлучи да се због тога не враћа. Са коферима, разломљен болом за својима и радошћу што је победио „Свиленог“ у себи, пожури сенкама дединог зида ка трамвајској станици на Славији, питајући се: Колико ли је сада сати у Москви?

Добрица Ћосић

„Отпадник“

Подаци

This entry was posted on 13. априла 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: