ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Јуродивост

ЈУРОДИВОСТ – ЛУДОСТ ХРИСТА РАДИ

У Православној Цркви постоји више категорија светитеља Божјих, зависно од њиховог начина живота и врсте подвига. Тако наша Црква прославља Бога кроз свете апостоле, пророке, свете Оце, свете мученике и мученице, исповеднике, преподобне, јуродиве… Без обзира на начин живота, место и време подвизавања, да ли су страдали за веру мученичком смрћу или су се мирно упокојили у Господу, да ли су били монаси, свештеници или мирјани, сви су они живели по Јеванђељу, испуњавали Божје заповести, трудили се да угоде Богу и горели љубављу за Христа.

Света Православна Црква је тело Христово и човек који јој истински припада у заједници је са свим осталим њеним члановима. Али, сваки члан Цркве се по нечему разликује од осталих – наравно, не у смислу да је сасвим индивидуалан, већ у том смислу да поседује неке своје особености. У првом реду, нису сви обдарени једнаком снагом, нити су сви људи позвани на исти начин живота и хришћанског подвига. Ипак, свим хришћанима је заједничко да се у овом животу брину и раде на своме спасењу, све док не постигну „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4,13).

Подвиг јуродивости

Један од најтајанственијих и најнеразумљивијих начина хришћанског подвизавања јесте подвиг јуродства. „Јуродив“ значи „луд Христа ради“. Први који је у хришћанству употребио тај израз био је свети Апостол Павле у својој првој посланици Коринћанима. Он у овој посланици на више места говори о „мудрости“ овога света и о „лудости“ Божјих људи. Ако пажљиво прочитамо та места (на пример 1. Кор 1,18-27, 3,18, 4,10), видећемо да је суштина ових израза у томе да су у очима људи од овога света који сами себе сматрају „мудрима“, сви истински хришћани „луди,“ јер верују у Господа Исуса Христа као Божју силу и Божју премудрост, у спасоносност Његовог Крста. Према Апостолу Павлу „што је лудо пред свијетом, оно изабра Бог да посрами премудре“ (1,27).

У ужем смислу речи под појмом „јуродиви“ се сматра једна посебна категорија подвижника и угодника Божјих, који су тај епитет заслужили својим начином живота, јер су и самим „нормалним“ хришћанима изгледали „луди.“ Ево шта владика Артемије у својој књизи „Практична Веронаука“ каже о овом најтежем и најнеобичнијем подвигу православног живљења: Заогрнут велом „лудила“, отргнут видицима овога света, а видљив само Богу и Богом вођеним Изабраницима, јуродиви проходи свој пут узношења ка Богу. Такав живот је негација „мудрости“ овога света, изражене кроз лажне и половичне слободе и законе земаљске, од чега се у ствари јуродство и штити „лудошћу“. Штити се од разума овога света, судова овога света, похвала овога света, мудрости овога света… Јуродство управо значи правити се луд, али значи и бити луд за Христом, лудети (=неодољиво жудети) за Њим. Та „лудост“ значи живети један двојни живот (спољашњи и унутрашњи) потпуно различит. Спољашњи – потпуно неухватљив у норме овога света (стога и непредвидив), живот ван свих ограничења, закона, канона, развезан од свих окова. Унутрашњи живот Јуродивог знан је само Богу и одвија се у оним чудесним дубинама људског бића, где се душа људска сусреће са Богом у непосредности и живи с Њим у чврстој свези, свези закона Бога живога.“

Руски примери

Примера о подвигу јуродства има много, нарочито у Русији. Један од најпознатијих јуродивих је био Свети Василије Московски. Свети Василије је живео у доба цара Ивана Грозног. Није имао сталног пребивалишта, хранио се отпацима, био је скоро сасвим наг, чак и по најоштријој зими. Ноћи је проводио у молитви пред вратима московских цркава, пружао је утеху просјацима, богаљима и пијаницама. Пророковао је и људи га нису разумевали, чак су га многи и исмевали, али сва његова пророчанства су се обистинила. Као и сви јуродиви, није се подвргавао људским законима и нормама, већ је једини његов закон био љубав према Богу. Усуђивао се да критикује чак и самог цара Ивана Грозног, и да му говори истину у лице, а цар га је веома поштовао, јер је још за живота чинио многа чуда.

Света Ксенија Петерсбуршка била је још један пример јуродства. Као врло млада остала је удовица, јер јој је муж, царски официр, погинуо за време једне пијанке. Она је тада распродала све своје имање, разделила сав новац сиротима и живела на улицама Санкт Петерсбурга одевена само у поцепану војничку униформу свога мужа. Лутала је улицама наизглед без циља, пророковала, бдела у молитви и била предмет подсмеха многима. Многима је помогла да се отргну од греха, имала је дар предвиђања догађаја и прозорљивости и многи су је због тога касније поштовали.

Са спољашње стране живот таквих подвижника изгледао је чудан, неразумљив, косио се са свим нормама живота. Одрекавши се сваке имовине, комфора и животних добара, ослобођени везаности за овоземаљско, немајући одређено пребивалиште и подвргавајући се разним случајевима бескућничког живота, они као да су били дошљаци из другог света. Храна, одећа, стан, као да нису представљали за њих никакву људску потребу. Јуродство је било добровољно стално мучеништво, стална борба против себе, против света и зла. Не стидећи се да свакоме говоре истину у лице, јуродиви су својим речима или необичним делима разобличавали и наносили пораз неправедним и грешним људима, а с друге стране, тешили и радовали побожне. Порочне су поправљали, спасавали и враћали на пут истине и добра, а праведне и добре учвршћивали на путу спасења.

Јасно је да није свакоме дато да прими овај изузетно тежак подвиг. Бог од нас не тражи оно што ми не можемо да дамо, али зато можемо и морамо да се учимо примерима ових Христових војника, као уосталом и свих светитеља, који су Бога стављали изнад свега. Сетимо се речи Апостола Павла, који нам говори да су сви хришћани „луди“ у очима света. То свакако важи и за наше време: прави хришћанин се много разликује по свом начину понашања, изгледу, наступу и интересовањима од „овосветских“ људи. Пошто је хришћанин странац у свету, и пошто га свет са својим материјалним бригама, забавама, вечитој потрази за телесним задовољством и уживањима пре одбија него привлачи, то се свакако одражава на његов спољашњи изглед и понашање. Наравно да то, са своје стране, изазива неразумевање и, не ретко, отворен или прикривени подсмех међу „овосветским“ људима. Но, не треба се бојати, не треба се стидети што нас свет посматра као да смо у најмању руку мало „чудни“. Оставимо свет у његовој сулудој трци за стицањем, за грабљењем моћи, оставимо га у његовом лажном сјају и испразним забавама, а сами пођимо путем једине Истине, једине Правде, тросунчане светлости и љубави: Христовим путем. Нека би нам Бог дао снаге за то, јер бити Православан значи имати храбрости да се буде „другачији“.

Петар Дробац

извор: Православље

*               *               *

О ПОЧАЈЕВСКОМ ЈУРОДИВОМ ПЕТРУ

С оцем Авакумом сам се упознао преко интернета: он се одазвао на мој есеј о последњем почајевском старцу – 90-годишњем јеромонах Сергију (Соломку), који је у лавру дошао као 23-годишњак с фронта и провео је ту… 67 година. Данас отац Сергије који је примио схиму с именом Серафим, живи у почајевском скиту. А отац Авакум је искушеник постао почетком 1980-их, памтио је оца Сергија још из тог времена и послао ми је своје кратке успомене о њему. Сликовит језик оца Авакума, занимљиве чињенице које је испричао и његова природна духовитост подстакли су ме да се упознам с њим и да се распитам о почајевској братији из друге половине ХХ века: многе од њих је затекао у животу. Наш први разговор био је о младићким утисцима оца Авакума, који су на њега уставили Почајевска лавра и почајевски јуродиви Петар.

Архимандрит Аввакум (Давиденко)
Архимандрит Аввакум (Давиденко)

– Оче Авакуме, сусрет с Почајевом увек оставља неизбрисив траг у свакоме ко тамо допутује. Који утисци су се сачували у вашем сећању?

– То је било 10. августа 1977. године. Роменске монахиње Августа, Магдалина и црквењак Татјана, која је служила у цркви на гробљу код оца Алексија за тили час су се договориле, спремиле и отпутовале на поклоничко путовање у Почајевску лавру… И мене су повеле са собом, тада још школарца, који је за њу чуо само по причама.

Улаз на главну капију лавре је исто што и улаз у Царство Божије. Остављао је тако снажан утисак. Чак и да нисам посећивао друге главне храмове и цркве лавре, сам пролазак кроз свету капију би био довољан.

Изнад свода на улазу је приказана Мајка Божија у огњеном стубу с преподобним Јовом и Методијем са стране у молитви. Не може се одредити да ли је одсјај светлости сунца на изласку или на заласку на икони: види се само светлост сунчевог руменила – то изузетно снажно наводи човека на сазрцавање тајни бића. Мир који влада у порти, без обзира на гомиле богомолника који се врзмају тамо-овамо. Разговори су тихи. А изнад целог овог света влада огромна купола Успенског храма. Његово потамнело злато, пошто још није био рестауриран, свеједно је остављало утисак, иако је било тамно до те мере да су се видели чак и квадратићи којима је некад било лепљено.

Често желимо нешто чудесно и необично, и ево га у Почајеву као пролећни, животворни ваздух, разливено је свуда унаоколо! Овде се душа одмара и може да се вине ка небу као птица. Сунце јарко светли. Ветар доноси мирис траве са ливаде. На алејама лавре има много голубова. Ту се мувају разнолики богомолници с мрежицама-завежљајима преко раменима – плетеним торбама за пијац из којих извирује читав садржај; понегде се могу видети и ранчеви (тада су се тек појавили).

– А како сте запамтили јуродивог Петра? Реците нам о њему нешто детаљније.

– Као сад да га видим. Јуродиви Петро у тиркизно-зеленом, али ипак већ прилично прљавом и похабаном оделу и чизмама од импрегниране чоје, пословно лута-претречава-поскакује на отвореној тераси-галерији код велике слике Спаситеља на зиду с подигнутим рукама и натписом: „Приидите ко Мње вси труждајушчиесја и обремененији, и Аз упокоју ви“. Осећа се да је он, Петро, овде свој, да је стално ту. Страшно прави гримасе и притом нешто мрмља, гестикулира. Мати Августа ми каже: „Види, види: то је јуродиви Петро. Он зна нешто што не зна нико други. Њему је откривено.“

Заинтересовао ме је спољашњи изглед овог човека, његов израз лица, гримасе које се нису могле имитирати, а највише тврдња мати Августе о његовом знању. И поставио сам себи за циљ да темељније проучим Петра, макар визуелно. Истина, са временом сам покушао и да заподенем разговор с њим.

Тек након што сам постао искушеник у лаври, а затим примио постриг и духовни чин, тек после Петрове смрти сазнао сам понешто из његове биографије. Презивао се Герасимчук, звао се Петар Захарович. Рођен је у селу Маркивци у Шепетовском рејону. Подвизавао се око Почајевске лавре и у самој лаври, редовно је присуствовао богослужењима у врло дугом периоду: негде од 1950-их година па све до своје смрти средином 1980-их. Никад и нигде није поменут у канцеларијским записима Почајевске лавре, али је свој живот скоро у потпуности провео у њеним храмовима.

– А како се братија односила према њему?

– Почајевски монаси већином нису гајили илузије у погледу Петра. Отац Николај (Коваљчук), помоћник економа 1980-их година је говорио: „Па, види се да је Петро болестан од природе. Болестан је и то јако.“ Он је испуњавао послушање главног звонара и врло добро је познавао Петра, пошто је јуродиви много волео звоник и хтео је да се попне тамо с ходочасницима сваки пут кад би се он отворио. Једном је, причао је отац Николај, Петар на Васкрс од радости почео да удара чекићем у мало звоно тако да је оно од јаког удараца напукло и престало да издаје звук. Не знам да ли је замењено или је још увек тамо.

Једно време је код нас у лаври живео Александар с Урала. Један тако важан, здепаст мушкарац који се представљао као градитељ пећи. С тим Александром, гордим преко сваке мере, десило се следеће. Он није подносио блаженог. Постоје психолошки типови, карактери, који не могу заједно, они не могу да издрже чак ни да виде објекат своје нељубави или његово присуство. Једном је Александар видећи како се Петро врзма од њега извадио из новчаника две „брежњевске“ рубље и рекао је с висине: „На, узми! А сад иди да те моје очи више не виде, немој да се врзмаш овде… Да те више нисам видео!“

Петар је ћутке узео рубље, али се у души, судећи по гримаси, увредио. Намрштивши се, тихо је пришао Александру отпозади, два пута га је прекрстио и исправивши новчанице, ставио му их је на рамена као еполете и отишао је… Кад су то приметили монаси и искушеници су почели да се смеју и то у најнезгоднијем тренутку на служби. И што је било занимљиво: Александар се крсти, клања се до појаса, а рубље, као пришивене војничке еполете, не падају с рамена, држе се. Намесник је да би се прекинуо овај безобразлук, скинуо ове злосрећне рубље.

Ето, десио се такав случај…

– У чему се састојао подвиг јуродства овог слуге Божијег Петра осим његовог смирења, трпљења, оскудице, одрицања од света? Можда у прозорљивости, као што се то често дешавало с јуродивима?

– Пред појачане прогоне од стране власти Петар је почињао да бива немиран. У крајњем узбуђењу, као „оглашени“ трчао је по лаври и стално је ударао поткошуљом по угловима као да је гасио пожар који се распламсао. „Шта је то?“ – питали су се у недоумици братија и богомолници. А он је предсказивао будуће прогоне.

Никад није имао своју келију у лаври. Никад није био прибројан братији, али је био свој. И нико, почевши од намесника па све до новодошавшег искушеника, није му оспоравао ово право. Понекад је коначио у празној келији или гостионици. Након што су га милиционари тешко претукли, плашећи се поновног обрачуна, спавао је на сену, поред штале. Тамо је било релативно топло и није могла да га пронађе контрола личних карти.

Питао сам заменика намесника оца Алипија: „Како да се односим према Петру, којег тако јако поштују богомолници који долазе? Да ли се он може сматрати правим јуродивим, онаквим, о којима се пише у житијима светаца?“ И он је размисливши одговорио: „Нема ни правих, не неправих јуродивих. Свако гради своје сопствене односе с Богом! И у овом страшном животу постоји просто жив човек који се мучи пред Богом.“ Одговор је за мене био више него поучан.

Још један пример. Мати Ирина је причала следеће: „Неко ми је поклонио шарену сукњу на цветове. Мислила сам, обући ћу је испод да ми буде топлије. Обукла сам испод црне сукње и отишла на вечерњу. Јуродиви Петар иде у Успенском храму и понавља: „Монаштво јесте, али и световно остаје. Остаје у нама!“ Час зађе с једне стране, час друге и прави пријатне гримасе. Јаој, гледам, а моја шарена сукња на цветове је испала-пала испод црне монашке и лежи-распрострла се по поду, раширивши се као велики црвени цвет. Као црвени макови.“

– Да ли је блажени општио с богомолницима? Да ли је примао милостињу од њих?

– Ево једне од мирних сцена из оних благословених и блажених дана. Сунце. Поред звоника седе на клупицама богомолници одмарајући се између служби; неки дају Петру новац и имена за помен. Он гужва папирић у рукама, окреће, врти, мирише. Затим подиже листић, гледа на сунчеву светлост и каже: „Добар је папир. Па, помени Господе оне што су отишли, а они што су остали, нека се замонаше!“

Или овакав случај. Ујутру богомолници иду у манастир и виде да је нанет велик смет, а испод њега вири нешто црно, као да је скут од капута. Разгрнули су га: па то је Петро! Ноћио је у снегу, у смету. Само што се није смрзао. Протресли су га, одвели у кухињу где је било топло, напојили топлом водом, загрејали га на силу. Испоставило се: ухватила га је милиција; дуго су га испитивали, тукли, а онда су га избацили просто напоље на снег. Допузао је до лавре…

Имао сам послушање у кухињи. Рано ујутру палим ватру у пећи, грејем котлове… Чујем: неки чудни звуци су у суседној соби. Испоставља се да се то Петар пљуска, пере косу хладном водом, испод млаза са чесме. Био је потпуно црвен, као рак.

Богомолници му дају различита јела, а он неће да узме, клима главом, вели, ставите ми у џепове, у капут. Зоја, наша парохијанка, ставља поморанџу, а џепови његовог капута су пуни рупа. Поморанџа, која је у транзиту путовала кроз скут капута за трен ока се нашла на радосној слободи, откотрљала се даље од Петра некуда у страну. „Јој, Петре, шта ти је то?!“ – „Па видиш, Бог не прима! Нисам крив, нисам крив…“

Јако је волео да слуша звона, а волео је и да звони. То је била његова стихија, његов начин битија и делање повезано с њим. Сањао је о великом звону, пречника десет метара: „Кад би се једном излило и зазвонило у такво – свету „на покајање“.“

– Па ипак је примио монаштво?

– Да, накратко пред смрт примио је постриг у расофор и добио име Павле. После његове смрти неки који су се правили јуродиви покушавали су да га копирају, али су са временом схватили да је немогуће имитирати га. То је била јединствена личност и дар да буде такав дат му је од Бога. Безумници су његов живот називали безумљем, али је он у збору праведника и његов удео је са светима. Већи део братије се односио према Петру с поштовањем и састрадавањем. Неки су, понављам, чак покушавали да га имитирају. Тако је отац Игњатије, који је имао послушање у трпезарији, отишао код оца Богдана да узме благослов за јуродство… Отац Богдан је после извесног размишљања рекао: „Ми смо и тако рђави, а ако се још будемо и правили да смо рђави, ствар ће потпуно пропасти! Не дам благослов и тачка!“ Међутим, познати су случајеви кад је јуродивост спасавала монахе у кризним ситуацијама. У лаври је био млади економ отац Димитрије. Не знајући правне нијансе једном је купио даске без докумената. Кад се то открило почели су да га позивају у милицију, у јавно тужилаштво, хтели су да га затворе.

Он је отишао код духовника и овај му је, да би га спасио, строго наредио да на извесно време постане јуродив – да се прави да је безуман. И у милицији су га малтретирали, малтретирали и на крају крајева, видећи његово „безумље“ смејући се истерали су га. Тако се отац Димитрије, потоњи диригент, схиархимандрит, познати старац лавре, по благослову духовника поставши на неко време спасио стаљинских тамница и логора. Апостол Павле је овим поводом строго говорио: „Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују“ (1 Кор. 1, 21).

– Оче, а зашто, по вашем мишљењу, постоје јуродиви?

– Јуродивост као пут светости остварује оно супротстављање мудрости овог света и вере у Христа, које утврђује апостол Павле: „Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом; јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству“ (1 Кор. 3, 18-19) и још: „Ми луди Христа ради“ (1 Кор. 4, 10).

Јуродиви се ради Христа нису одрицали само свих добара и удобности земаљског живота, већ понекад и општеприхваћених норми понашања у друштву. Зими и лети су ишли боси, а многи и сасвим без одеће. Јуродиви су често кршили и захтеве морала, ако се на њега гледа као на испуњавање одређених етичких норми.

Многи од јуродивих су поседујући дар прозорљивости примали подвиг јуродивости због осећања дубоко развијеног смирења, како људи њихову прозорљивост не би приписивали њима, већ Богу. Зато су често говорили у алузијама, алегоријама или су користили наизглед неповезану форму. Други су били јуродиви како би претрпели понижења и срамоту ради Царства Небеског.

Било је и таквих јуродивих, који су у народу називани блаженима, који нису на себе узимали подвиг јуродивости, већ су заиста остављали утисак слабоумних захваљујући детињастости која је у њима остала за цео живот.

Ако се обједине мотиви, који су подстицали подвижнике да примају на себе подвиг јуродивости, могу се издвојити три основна момента: гажење таштине, која је врло лако могућа приликом остваривања монашког аскетског подвига; наглашавање противречности између истине у Христу и такозваног здравог разума и норми понашања; служење Христу путем својеврсне проповеди, не речју или делом, већ силом духа, заодевеном у наизглед убого обличје.

Нико и никад неће рећи колико давно и због чега постоји јуродивост у Цркви и где се завршава клиничко безумље и почиње подвиг јуродивости Христа ради. Изнећу ћу само претпоставку, само хипотезу, верзију: јуродивост је бунт против тоталитаризма, насиља силних овога света у свим његовим облицима и појавама. И границе између јуродивости и безумља, између разума и неразумности су јако разливене. Атеисти-комунисти су прогањали блаженог јуродивог Петра, милиционари су га тукли, Више пута су га затварали у психијатријску клинику, али би се он сваки пут по Промислу Божијем нашао на слободи.

С архимандритом Авакумом (Давиденком)
разговарао је
 Сергеј Герук

извор: Православие.Ру

Подаци

This entry was posted on 19. априла 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: