Масонско жртвовање Жрнова

Планина Авала, 16 километара од Београда на југ, одавно, и све више привлачи људе посвећене свакојаким мистеријама. Иако би се рекло да у Споменику незнаном јунаку нема ничег мистериозног, највише их интригира управо ова лепа грађевина на врху планине, маузолеј подигнут пре 72 године – на месту где се некада био браник Београда, средњовековни утврђени град Жрнов, зван и Жрнован.

Од њега није много остало после свих освајања, ратних разарања и мирнодопских рушења, али су трагови средњовековне тврђаве још били видљиви кад је краљ Александар Карађорђевић 1934. године одлучио „рашчисти терен“ да би на том платоу био изграђен комплекс Споменика незнаном јунаку, дело вајара Ивана Мештровића.

Последње зидине Жрнова – древни град непосредно пре рушења

И би тако, краљева воља је испуњена. Нико други се није ни питао. Остаци Жрнова су минирани, терен потпуно рашчишћен и више није било ниједног камена који би подсећао на прве темеље од пре два миленијума.

Сада се, на купастом врху, на 511 метара надморске висине, диже маузолеј, споменик свим знаним и незнаним јунацима палим у небројеним биткама за одбрану или ослобађање Србије и њене престонице.

Споменик незнаном јунаку је сасвим заслужено на списку готово свих туристичких организација у престоници, али није само његова изузетност привлачна за многобројне посетиоце – има он и своју мистериозну црту.

Житељи села под Авалом причају да често виђају људе, појединце или у малим групама, које изглед одаје да нису обични туристи – по правилу, у походе планини стижу опремљени разним уређајима, а њихова намена може само да се наслути.

Авала је од најранијих времена била привлачна, али су то били сасвим други туристи, истраживачи природних блага, просто речено – рудари. Не зна се тачно ко је први почео и када су отворени први рудници, али се зна да су на Авали, од давнина, ископаване разне руде – олова, сребра и гвожђа, цинобарит и жива.

Први знани рудари били су Скордисци, келтско племе, које су привукла богата налазишта. Вешти и у металургији, они су дуго експлоатисали утробу Авале, а верује се и да су баш они подигли прву тврђаву на њеном врху.

И данас Авалу походе они којима је занимљива историја рударства, трагачи за племенитим металима и археолози аматери који се надају да ће на њеним падинама и око споменика пронаћи вредне археолошке остатке.

Мало је, међутим, познато да је врх Авале врло занимљив и онима који се баве алтернативном медицином и уфолозима који верују у НЛО и тврде да се изнад планине често појављују неидентификовани летећи објекти.

Наводно објашњење крије комплекс маузолеја који је Иван Мештровић осмислио и подигао по налогу краља Александра Карађорђевића. За њих двојицу се тврди да су били масони, па су обојица, као да испуњавају завет братству слободних зидара, Авали дали облик пирамиде, а зна се да је то један од масонских симбола и да су они увек настојали да у светским престоницама оставе свој потпис.

Жрнов – средњовековна тврђава из 15. века

Зашто је Александру Карађорђевићу засметала средњовековна тврђава, прво право утврђење подигнуто у време деспота Стефана Лазаревића – историчари ни до данас нису открили. Јавних расправа никада није било, а све отада се већина историчара, у наше време поготово, понаша по оној народној „за просутим млеком џаба је жалити“.

Тврђаву Жрнов су Турци звали Хавала – сметња, препрека, па је зато цела планина добила то име, онако како су га изговарали – Авала. Пре турског времена планина се звала Жрнов, по великом жрвњу за мељаву руде из рудника који су постојали у подножју.

Мистерију позадине рушења тврђаве истраживао је историчар Радован Дамјановић и своја сазнања изнео је у књизи „Жрнов, српски Авалон“.

– Мода подизања споменика „незнаним јунацима“ ширила се Европом између два рата. Мисао о потреби за великим спомеником потпуно је обузела краља Александра и њему блиске људе и он је донео одлуку да се прихвати нацрт Мештровића о маузолеју на врху Авале. План луксузног Мештровићевог споменика је нацртан као да се ради о потпуно голом врху планине. Мештровићу је било потребно „празно платно за ремек-дело“ и тако је донета одлука о рушењу тврђаве – каже Радован Дамјановић.

Зашто је краљ Александар тако лако жртвовао Жрнов? – питање је на које већ годинама многи покушавају да нађу одговор. Одговора нема, осим да је то била опсесија за коју нема истинског оправдања.

Сравнити са земљом такав један, драгоцен и јединствен, историсјки споменик – ради споменика који је, ипак, могао бити подигнут и на неком другом месту, и у подножју планине, што да не! – представља, благо речено, прави скандал и за то време, а поготово из савремене перспективе.

Били су то остаци града са темељима још из антике, бедемима из раног средњег века, када се цело утврђење састојало од Малог града, са двема кулама, и Горњег града, са великом капијом, и које су Турци касније, ојачали додатним зидинама и бедемима, са јарковима, да би осигурали прилазе Београду и његову одбрану.

У путописима из тог доба Жрнов је важио као једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији. Зато је његов нестанак са лица земље изазвао уистину велико узбуђење у јавности, тим веће јер је то недело – како се сматрало – било дело самог краља, изведено у потпуној тишини. О томе није смело да се прича, није се писало, чак су и на чаршијске приче о томе гледало као на антидинастичку субверзију.

– Свашта се причало и претпостављало, помињани су и масони, да су и они у свему томе имали удела. Два дана је трајао тај скандалозни чин. Три пута су минери постављали експлозив, све док од града није остао ни камен на камену. Томе је присуствовао лично краљ Александар. Чак се и фотографисао. А колико је то било осионо, говори и то да је дугме за активирање мина једанпут притиснуо тада десетогодишњи Александар, син кнеза Павла.

Будући маузолеј – масонска пирамида испред степеништа

Као симбол масонски или без везе с њима, тек, извесно је да је пирамида имала јасно место у Мештровићевој идеји. Зато је, да би врх Авале попримио облик пирамиде, да би био зарубљен тако да може да се постави споменик, морао да буде уклоњен стари град Жрнов. А то је место које се помиње и у време деспота Стефана Лазаревића, као и град у коме је у своје време био и Порча од Авале.

– Мештровић је добио своје велико бело платно које је тражио. Његов нацрт, приказан публици као оригинално дело, представља заправо копију гробнице персијског цара Кира. У ту грађевину узидано је 4.000 кубика обрађеног камена који је железницом довожен из Приморске бановине. Комплекс је завршен 1937. у септембру, а отворен на највећи српски празник Видовдан 1938. године.

Краљ Александар то није дочекао. Само неколико месеци после почетка градње убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. године – прича Радован Дамјановић који је покушао и још настоји да осветли мистерију страрог града Жрнова, Авале и масона, који – како се верује – српску престоницу засигурно сматрају својим значајним упориштем.

У књизи „Жрнов, српски Авалон“, Дамјановић констатује и пита, с врло интересантним закључком: „Српски простор је препун брда, зашто није зидано на празним планинским врховима, или су то, једноставно речено, акупунктурне тачке српских земаља које нису смеле да остану непокривене!?“

Лазар С. Топаловић и Чедомир Митровић

Изворни текст: Нерасветљена тајна краља Александра

Сатанистички торањ на Авали (прилог РТС-а)

* * *

КРАЉЕВ СРЕБРНИ ЧЕКИЋ

Церемонију почетка градње споменика на Авали отворио краљ Александар Карађорђевић са сребрним чекићем, основним симболом слободних зидара.

Прича о Авали као пирамиди односно Ивану Мештровићу, као творцу најупечатљивијих београдских споменика, можда и не би изгледала тако аутентично да свој печат није ставио и први човек ондашње Краљевине Југославије – Александар Карађорђевић.

На врху Авале – краљ Александар на месту будућег споменика

О његовом припадништву масонерији много се говорило, нагађало и спекулисало, али је коначно извештај француског посланика Леона Декоа дефинитивно потврдио краљево чланство у слободнозидарској организацији.

Захваљујући документацији Војног музеја у Београду, као и предусретљивости кустоса Марине Зековић, дошли смо до фотографија које неумитно показују краља Ујединитеља као неспорног масона, јер поступци увек говоре више од речи.

Фотографије је направио данас непознати аутор, који је пратио краља током церемоније полагања камена темељца споменику Незнаном јунаку. Све се дешавало на Видовдан, 28. јуна 1934. године. Будући да је само неколико месеци након тога Александар убијен у атентату у Марсељу, ове фотографије спадају међу последње које су обележиле његов животни пут.

Данас остаје питање да ли је Мештровић само испоштовао идеју краља Александра да се „на масонски начин“ потпише на Авали и Београду, или је, можда, сам био творац такве идеје. Тек, а по поступцима који су уследили, краљ је сигурно морао да зна шта то Мештровић ради.

Подсећамо да је у ондашњој јавности, а поготово оној београдској, била вођена врло жустра и оштра расправа о томе где би требало да буде постављен споменик Незнаном јунаку. На крају, без обзира на многобројне отпоре тој идеји, управо краљ је „пресекао“ дебату доневши лично одлуку да црни монумент заузме место управо на врху најближе планине.

Међу онима који су били најоштрије супротстављени овој Александровој и Мештровићевој идеји био је Бранислав Нушић, који је често истицао како је хероју настадалом у Првом светском рату место негде у центру града, и он је предлагао место испред Дома армије, односно данашњег Централног клуба Војске Југославије.

Ето, типичне нушићевске ироније, данас се тамо налази споменик посвећен управо – њему.

А Нушић је говорио како је бесмислено да такав споменик буде постављен тако далеко од центра града, јер тамо одлазе само имућни Београђани, са љубавницама, којима је, зарад дискреције, понајмање важно да се шепуре пред тако важним спомеником. Најзад, одласци на Авалу тих, предратних година били су привилегија само добростојећег слоја људи који су имали своје аутомобиле. И то је био Нушићев аргумент, али није било по његовом.

Тог Видовдана 1934. године, краљ Александар дошао је на Авалу праћен официрском свитом у свом специјалном аутомобилу. Гардисти су већ били ту, и постројени су чекали да почне свечана церемонија.

Посебну документаристичку снагу фотографије из Војног музеја представља тренутак када је свечаност почела, и када је краљ Александар Карађорђевић отпочео церемонију држећи сребрни чекић у руци. А сребрни чекић спада међу основне симболе алатке код масона.

Штавише, у складу са симболима слободних зидара, чекић је једна од основних алатки, па чак и када масон умре, односно, како то кажу његова „браћа“, када „оде на вечни исток“, за њега се каже и како је „оставио чекић“.

Тако је, на специфичан начин, краљ посредно дао до знања о својој масонској припадности, као и о симболичкој слободнозидарској црти која је имала за задатак да обележи и сам будући споменик.

То није било све, јер фотографија бележи још један, веома битан детаљ који је претходио догађају. То су мензура са уљем, посуда са вином, као и сребрни чекић и камен темељац, који су церемонијално на безмало исти начин били део протокола када су полагани камени темељци за Капитол у Вашингтону, као и Кип слободе у Њујорку, споменици који су већ добро познати и типични симболи светске масонерије.

Додуше, овог пута се не види да ли је ту била и посуда са житом, која је редовно симболички присутна у оваквим приликама. Све је то био део тзв. консекрације, послова који претходе првом ритуалном раду. Тако се може закључити да је ово била церемонија која непобитно доказује слободнозидарски миље, која Мештровића и краља Александра доводе у везу са остварењем ове симболичне идеје.

Један од аутора који се бавио историјом масонерије Милан Банић доводи убиство краља Александра у Марсељу у непобитну везу са масонеријом. Банић је био масон, али је пре Другог светског рата изашао из масонерије и током антимасонске изложбе у Београду био је активни љотићевац. Према његовом мишљењу, краљ се у једном тренутку удаљио од француских масона, којима је првобитно био одан, и, наводно, ово је био начин да му се освете.