ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Одбрана

У расправама око политичке будућности Србије углавном преовладава мишљење да је све унапред одређено, да се ми у Србији ништа не питамо, да Брисел и Вашингтон креирају нашу судбину и да су наши политичари само слуге који, уцењени аферама, пљачкама и криминалом, спроводе налоге страних обавештајних служби. Наравно, сви ти налози су против интереса Србије и српскога народа, али, кажу ти који су се помирили са нашом ропском судбином, ту се не може ништа урадити. Најбоље је не бавити се никаквом политиком и гледати своја приватна посла, а они који се баве политиком треба да буду што кооперативнији у сарадњи са својим налогодавцима. То је сигуран пут наше националне пропасти.

Ово је данас мишљење већине људи у Србији. Људи који су разочарани, који су апатични, који никоме више не верују и који не виде излаз из овог политичког кошмара. Некада то није било тако. Ми ,Срби, смо отишли поново из једне крајности у другу. Некада смо бранили своју независност, слободу, државу и национални идентитет, супростављајући се сулудо империјалним силама, не водећи рачуна о свом националном интересу, гинући за интересе великих сила, које су нас увек издавале и којима смо ми служили искључиво као топовско месо јер нисмо хтели да се покоримо, да будемо робови, да нам други кроје судбину и да будемо слуге у сопственој кући. Наши преци носили су ту националну свест у себи и веровали су да смо изабрани народ, да смо наследници лепенске и винчанске цивилизације, да нисмо дошли на балканско полуострво него да смо ту поникли, да имамо право на своју ћирилицу, језик и државу, да имамо право на свој поглед на свет, да имамо право да уређујемо своју кућу према сопственим потребама и да будемо добре комшије и пријатељи са другим народима, културама и цивилизацијама.

Наши преци су носили ту племениту, слободарску и људску идеју о братству свих народа на планети, о праву свакога народа да бира своју судбину, носили су ту наивност која нас је скупо коштала и за коју смо платили велику цену, жртвујући најбоље припаднике нашега народа. Поносан сам на ту нашу српску доброту и наивност, јер је то доказ наше прастаре припадности првобитној људској заједници, нашој баштини, златном добу људске цивилизације о којој толико данас сањамо, али моја замерка је једино била у томе да смо морали, чувајући ту исконску људскост, племенитост, доброту и слободарске идеје, да ипак, ради себе, научимо да калкулишемо, тргујемо и да водимо двојно књиговодство наших националних интереса. То нам је заиста много недостајало. Односно, то смо имали једно време наше повести, али смо касније то некао изгубили.

Наиме, моја је теза о државној мудрости Стефана Немање је позната. Стефан Немања је био први српки државник који је разумео историјске токове. Зато је направио државу и династију која је трајала три века. Стефан Немања је наш Јаков. Имао је државотворну визију и мудрост да се прилагоди своме добу. Ударио је темеље наше државности, независности и националне слободе.

Из данашње перспективе гледано, како то гледају данашњи српски политичари, Стефан Немања би се свим средствима залагао за улазак Србије у сазвежђе Византије. Сматрао би да Србија нема друге перспективе и да је то једина алтернатива за нашу државу и народ. Улазак Србије на јединствено тржиште Византије и прихватања свих византијских стандарда донело би потпуно уништавања наше ране државности, независности и слободе. Изгубио би се српски национални идентитет у настајању. Постали бисмо део византијске империје. Постали бисмо Византијци, односно данас – Европејци. Проблем би настао тек са паропашћу Византије. Када је 29. маја 1453. године пропало Византијско царство и када су Османлије оствариле свој вековни сан да овладају Златним рогом, ми Срби, асимиловани као Византијци, би се нашли у великој невољи. Заборављени српски национални идентитет би морали или да обнављамо, што је била мања вероватноћа, или би морали да примимо нови идентитет и да постанемо Османлије. Тако би се потпуно уништио српски национални идентитет и више Срба не би било на планети, што је вековни сан неких великих сила, данас бисмо писали и говорили неким другим језицима и присећали се народа који је изумрео, јер није разумео историјске токове. Наравно, не би било ни оваквих мојих скарадних мисли.

Стефан Немања је разумео своју историјску улогу. Нажалост, данашњи српски политичари ништа не разумеју. Њих не занима ни држава ни нација. Њима је најважнији њихов лични интерес. Зато их и зовем – политички олош. Стефан Немања је први схватио да је једини начин био да опстане српски народ да се избори за своју независну државу, за свој језик и националну цркву. То су биле три институције које су биле гаранције нашег опстанка, три угаона камена која су морали да одбране српство од асимилације империјалних сила. Много је лакше било Стефану Немањи да се приклони византијским интеграцијама него да брани српску независност, слободу и државност. Њему лично би много корисније и угодније било да је био византијски слуга, који слуша извештаје византијских комесара за прикључивање и сарадњу,него да промишља својом главом и да се бори за српски национални идентитет. Српски национални идентитет који се битно разликовао од византијског идентитета. Али, који се разликовао и од млетачког, франачког, угарског, руског и османлијског националног идентитета. Српски национални идентитет који је наш и посебан. То припада само нама и на то треба да будемо поносни.

Стефан Немања је први то схватао и бранио је исконско опредељење да српски народ има право на свој живот, језик, обичаје, културу, да српски народ има право да сам бира и одлучује, да српски народ има право на свој поглед на свет, да има право на слободан избор у заједници других народа, да има право да уређује своју кућу и да одређује своју судбину, да не мора никоме да робује и никоме да се покорава. Стефан Немања није се покорио моћној Византијској пропаганди, али није ни насео на слаткоречива млетачко-угарска обећања. Разумео је да сваки народ има своје интересе и да су интереси његовог народа да буде независан и слободан.

То је највећа идеја средњовековне српске државности. Наша срећа је да смо у томе добу имали човека који је разумео своје време. Имали смо државника који је схватао шта је његова историјска улога и никаве византијске похвале, млетачки поклони или угарске нагодбе га нису могле поткупити да он одустане од те своје историјске мисије. Напротив, сву државну мудрост Стефан Немања је показао поткупљујући своје непријатеље и прилагођавајући се великим силама, бранећи интересе своје државе и свог народа. Само захваљујући његовој дипломатској умешности успели смо да добијемо државу и аутокефалност наше цркве. Тако је, рецимо, узимам тај историјски пример, срдачно дочекао 1189. године у околини Ниша крсташку војску Фридриха Барбаросе са печеним воловима и рујним вином, нахранио их, напојио и договорио се са Барбаросом да мирно прође у свом пљачкашком походу на Исток, поход који се пропагандно звао – ослобађање Христовог гроба. Не само да је био добар домаћин крсташкој војсци, него је Немањин син исцелитељ Растко залечи ране цару Светог римског царства.

Шта нам говори овај повесни пример?

Много тога смо могли научити из овога историјског сусрета. Наравно, онај ко хоће да учи. Није мудри Стефан Немања рекао – Србија се сагињати неће, цар Светог римског царства не може да прође преко наше свете земље. Ако хоће да прође, може само преко нас мртвих. Није надобудно и простачки рекао – Ма, ко га,бре, јебе, што је била српска политика у последњих сто година, него је угостио моћног цара и пожелео му сретан пут на Исток. Стефан Немања је добро знао да би сумануто било да он ратује са моћнијим од себе, да његова жртва неће променити ток историје, да крсташи,привучени богатством Византије, хрле да је опљачкају и да он ту сам ништа не може да уради. Његове стратешке процене су биле тачне. Исто као што је била тачна његова процена 1172. да мора, после преваре од стране Угара и Млетака, да се поклони до земље византијском цару Манојлу Комнену, да мора да му пољуби стопала, да мора да моли за милост тог храброг и окрутног владара, јер је постојала велика опасност да византијски цар сурово казни српски народ и њеног Великог жупана Немању. Државник и дипломата Немања је разумео како функционишу велике силе и прилагођавао се њима, стајући час на једну час на другу страну, јер је знао да се налази између интереса Истока и Запада, да је саградио кућу на међународном путу и да је боља државна стратегија да се прилагођава, него да ратује, да тргује него да гине, да дипломатски преговара него да жртвује невини народ, али са једном јасном и непоколебљивом визијом да одбрани своју државу, народ и свој поглед на свет.

Данашњи српски политичари ништа нису научили од мудрог државника Стефана Немање. И не само од њега. Нису ништа научили од државника и дипломате монаха Светог Саве. Нису ништа научили од Цара Душана, који је данас намерно заборављен у нашем народу. Нису ништа научили од деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Нису ништа научили од мудрог и скромног војсковође Живојина Мишића. Навео сам само неке мудре државнике који су данас пали у заборав.

У данашњим политичким расправама не помињу се више наши мудри државници, него политички олош води Србију у колонијално ропство. Оно што није пошло за руком никоме од Лепенске цивилизације преко Стефана Немање до војводе Мишића, данас полази за руком политичком олошу који влада Србијом. Ако се препустимо тој погубној тези да ми не можемо ништа да учинимо, да је све унапред одређено, да нам се судбина кроји у Бриселу и Вашингтону, да смо ми немоћни, да народ ништа не бира, него да му стране обавештајне службе намећу узурпаторе, онда је то сигуран пут наше пропасти и нашег коначног нестанка. Како сваке године 35.000 Срба више умире него што се рађа, онда нама не преостаје ништа друго, следећи дефетизам те накарадне политичке стратегије, него да израчунамо, то бар није тешка рачуница, када ћемо ми Срби нестати са планете, када ћемо изумрети и када ћемо сахранити једну цивилизацију стару скоро осам миленијума.

Да ли смемо то да урадимо? Да ли нам стварно нема спаса? Да ли Срби нестају?

Која су могућа стратешка решења?

Имамо три могућа решења :

1. Ако је зацртано да Срби нестану и ако смо на добром путу да то испунимо, ако је све тако безнадежно како нам се приказује, онда можемо да скратимо тај трагичан пут наше пропасти и можемо да сви заједно извршимо колективно самоубиство и тако дефинитивно помогнемо да се реши српско национално питање за сва времена. У повести ће остати забележено да је постојао један изабрани народ који се сам уништио.

2. Ако је неко стварно одлучио да му овде сметамо, ако се налазимо на територији коју неко хиљадама година хоће да узме за себе, ако не можемо да бранимо ову земљу за коју су моћније силе заинтересоване,уколико не желимо да нестанемо или да постанемо робови, онда можемо да направимо план да се колективно иселимо на неко друго подручје и да тако више не будемо реметилачки фактор на Балкану. У овој стратегији се поставља питања : где да се иселимо и колико то кошта?

3. Уколико желимо да трајемо као нација, да одбранимо хиљадугодишњу културу, веру и традицију, уколико желимо да сачувамо нашу државу, нашу слободу, независност и наше православље, уколико желимо да сачувамо наше обичаје и наш поглед на свет, уколико желимо да сачувамо наше сећање на наше претке, на Лепенце и Винчанце, на Немањиће и све оне који су своје животе уградили за нашу данас угрожену слободу, онда нам нема другога него да се одбранимо, да се организујемо, да се повезујемо, да се побунимо, да крикнемо, да подигнемо главе и да устанемо у одбрану наше државе, нације, вере, повести, традиције, обичаја, културе и нашег права да будемо Срби, да имамо свој национални идентитет, да негујемо своје различитости од осталих народа, да чувамо своју исконску повезаност са древним цивилизацијама, своју баштину, свој понос и достојанство, своју националну енергију, своју визију за спас посрнулог и унесрећеног човечанства.

Шта треба да изаберемо? Шта морамо да изаберемо? Шта је једино што нам преостаје да изаберемо?

ОДБРАНА!

Одбрана је наш избор. Борба за свој животни простор, за свој поглед на свет, за своју различитост и своју независну државу. Борба за своју слободу и повест. То нама данас треба. Србији данас требају државници који ће разумети своје доба. Који ће разумети шта данас треба да радимо. Државници који нас неће одвести у ропство. Није важно да ли је то ропство египатско, вавилонско, грчко, римско, византијско, франачко, германско, угарско, руско, отоманско или ропство ЕУ. Није важно да ли је то ропство дужничко, кредитно, компјутерско, роботско, потрошачко или нано ропство. Суштина је да не будемо у ропству. Суштина је да будемо слободни и да имамо права на властито мишљење и избор. То је визија Србије која нама данас треба.

Не требају нам лажљиве политичке кампање, криминални политички олош који ради за стране обавештајне службе, не треба нам нови тоталитаризам Курте и Мурте, не треба нам роботска цивилизација, не требају нам златни кавези ЕУ, не требају нам планетарне интеграције које ће уништити нашу особеност, повест и право на слободан избор, треба нам независност наше државе и мудрост наших државника.

Устајем у одбрану наше независности и слободе. Устајем у одбрану наше повести и баштине. Устајем у одбрану нашег права на слободан избор живота. То је модернизам који данас треба Србији. Није тачно да се наша судбина кроји у Бриселу и Вашингтону. Наша судбина се кроји у нашим главама и нашем срцу. Ако имамо своју визију развоја Србије и ако волимо свој народ, ми ћемо сами да створимо претпоставке за наш опстанак. Не требају нам тутори који ће доћи да управљају нама, јер смо ми наводно неспособни да управљамо сами собом. Не требају нам унутрашњи окупатори који раде за стране обавештајне службе. Не требају нам консултанти за настављање наше трагедије. Треба нам властита памет и мудрост. Треба нам истинска љубав према своме народу и својој баштини. Требају нам људи који ће то носити у себи и који ће бити спремни да устану у одбрану наше државе и наше будућности.

Да ли имамо те људе?

Да ли Срби могу да опстану?

Имамо.

Није све тако јадно како наши данас животи изгледају. Није све изгубљено. Потребно је да разумемо ово о чему пишем. Потребно је да схватимо да иза нас постоји осам миленијума наше историје и да се пред нама отварају многи путеви. Потребно је да се вратимо нашој баштини. Потребно је да преносимо предање на нова поколења. Потребно је да радимо на себи и да учимо. Потребно је да повезујемо и деламо. Потребно је ново – БУЂЕЊЕ!

.

Бранко Драгаш

Извор: Dragas.biz

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 23. априла 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: