ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Фолиранти“ – Момо Капор

Шетајући по Кнез Михајловој, годинама сусрећем једног лудака. Мој лудак корача веома брзо и тешко га је пратити. На први поглед човеку се може учинити да му се негде јако жури, али то је само варка; ма колико дуго да сам га пратио, никада нисам успевао да откријем његов циљ — била је то увек иста тура, после које би нагло ишчезао у једној од суморних кућерина иза пасажа што са Кнез Михајлове води на Обилићев венац.

Мој лудак је одевен по моди из педесетих година: тешки зимски капут сашивен од »громбија«, улепшан раменима напуњеним фателином, виси на њему као на вешалици; он носи плитак шешир прешироког обода који је некада представљао београдску варијанту популарног црног шешира Дока Холидеја из филма »Драга моја Клементина« (»Oh, my darling, oh, my darling, oh, my darling Clementine…«). Овратник његове кошуље је висок и заобљен па веома подсећа на крагне »чарлстон«-кошуља, а чвор кравате везан у микроскопски троугао. Панталоне, зване »фрулице«, имају широке манжетне и веома су уске; издалека личе на нешто дебље чарапе. Очигледан је његов дирљиви напор да један већ похабан и умашћен костим стар двадесетак година, спасе од пропасти. Трагови труле елеганције и очајања присутни су у његовом ходу: мој лудак корача еластично попут периферијске мачке, увек мало погурен, са рукама на леђима. Тек изблиза може се уочити расуло његовог лица и одеће — с друге стране улице он би личио на остале пролазнике, само да није тог хода, који су још 1949. звали фрајерским или дегенским. Ради се, наиме, о ходу — нарочитој комбинацији лукавости и мангупске обести са којом се шета одело… Има у том кораку нешто од шеретског прикрадања заводника, коме је улица велико ловиште. Мој лудак обично певуши док пажљиво прати ивицу тротоара. Чуо сам и шта: то је убитачно једнолични рефрен »хеј бабу рибу а баба једе рибу а деда јебе бабу хеј бабу рибу хеј бабу рибу хеј рибу бабу…«

За неког ко је попут мене највећи део живота провео на улици, лудаци нису никаква реткост. Познајем све лудаке који су се последњих двадесет и пет година појављивали на Кнез Михајловој, мојој најдражој улици на свету. Сећам се и излуделих руских емиграната, бабушки у олињалим астраганским бундама, бивших генерала се сећам, уважених стараца што су се сасвим препустили беди, обрасли у дуге седе браде заплетених длака (један од њих још и данас обилази три иностране читаонице на Кнез Михајловој, а рите његовог зимског капута тапециране су билтенима амбасада) — познајем сексуалне манијаке у танким хубертусима — њихови нервозни прсти прљавих ноката чупкају дно празног џепа, очи су им водњикасте а на лицима титра сенка вечите кривице и стида, онанисте и потајне педере познајем и остареле донжуане — они пролазе Кнез Михајловом занети својом изгубљеном лепотом, чије трагове панично испитују у огледалима оптичарских радњи. О, сиромашни лепотани — грофови »штрафте«, остављени на цедилу! Ваши животи, то су суморне шетње кроз неколико бесплатних места: неколико читаоница, три празне факултетске ауле у којима одјекује самоћа, две галерије где се не плаћа улаз — познајем и вас и ваше хитре косе погледе пуне блудних наговештаја — упућујете их безуспешно младим шетачицама, њиховом распомамљеном пролетњем кораку, ружичастом месу и влажним бамби-њушкицама. Још увек очекујете да ће вам се догодити неко чудо око седам увече, када је Кнез Михајлова најраскошнија у обиљу што нуде њени излози. Кћери те улице тако много обећавају све док око девет не ишчезну са тротоара и не утопе се у безимености великог града. Одакле уопште стижу на Кнез Михајлову? Где се толико журе? Куда одлазе? У каквим собама живе?

Годинама сам постављао заседу на почетку Кнез Михајлове код »Руског цара«, и данас то понекад чиним: поново се осећам као онај некадашњи млади ловац на заборављене познанике, за које сам мислио да сам их заувек изгубио. Ту разапињем мрежу у коју с времена на време залутају драгоцене рибе — неке девојке које су ме познавале из бољих времена, неки људи од којих сам позајмљивао новац, тачније, узимао га као што се узима порез на изузетност, мислећи да време што долази враћа са каматама оно што сам испросјачио. Никада им нисам вратио те новчанице од љубичасте хартије, а било би тако смешно да им га враћам сада, када је новац толико пута замењен! Не постоје, наиме, оне исте новчанице које сам позајмљивао; вредности су се сасвим измениле, а стара хартија од пет стотина динара из 1956, на пример, из које смо били у стању да измамимо наслућено богатство и раскош за једно вече (улазница за Кинотеку у којој се приказивао циклус Марсела Карнеа, две кафе у »Коларцу«, зелена кутија цигарета »Морава«, сутрашњи »НИН« са репортажама о Паризу и две карте за последњи аутобус; ујутру још и пар куваних виршли на влажном хлебу у киоску на углу код почетне станице на Новом Београду — почетак који обећава успешан дан!) — та новчаница од петсто динара, дакле, данас више и не постоји и било би бесмислено да је сада враћам, баш као што би било смешно да настављам неке недовршене љубави које су много обећавале — сада је касно, а затим, у моју мрежу разапету на том углу Кнез Михајлове понекад улећу и лица која не желим да видим: има ту и неких нерашчишћених рачуна, пријатељстава која су се кидала забуном, неких дана и догађаја којих не желим да се сећам, погрешно протумачених поступака и гестова — те рибе пустам да прођу кроз рупе моје искидане мреже, а задржавам само нека драга лица, неке године, неко време…

И ево, после оног тако бриљантног почетка шетње по Кнез Михајловој, када закорачите на њен углачани тротоар код »Руског цара« пуни слатних очекивања да ће се догодити нешто изузетно, да почиње велики краљевски лов на драга лица и изгубљене другаре, лов на неочекиване обрте који можда могу да вам потпуно измене живот; између тог почетка, дакле, и оног тако тужног окрета горе на врху улице где се она улива у Калемегдан, тог бесмислено тупог окрета на потпетици, када сте већ начисто да вам се неће ништа лепо десити па понављате шетњу затварајући круг унатрашке обрнутим редоследом фасада и излога, мењајући само страну улице, тек да нешто промените, између та два окрета почињем све више да се осећам као онај сироти лудак одевен по моди из 1949, који као да шетајући обавља неки необично важан посао док пролази увек тачно одређеном и утабаном стазом слонова, говорећи сам са собом.

Чини ми се тако, док шетам, да сам престао да живим. Изгледа ми да сам у ствари живео тамо негде између педесете и шездесете и да сам сада, пошто су се сви које сам волео и познавао разишли, савршен странац међу овим светом што пролази мимо мене. Мувам се некадашњом »штрафтом« разгрћући духове ишчезлих лепотица, кошаркашица и цура у моди, првих манекенки и првакиња у флорету, што су се расуле по свету и времену; очекујем да их поново сретнем, али то је немогуће, па урањам у гужву и испливавам на Теразијама чија ме ширина обухвата тугом и празнином; не знам више камо да кренем, страх ме је да ме не побркају са оним лудаком који уклет непрестано обилази град…

.

Момо Капор

„Фолиранти“

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 23. априла 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање