ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„У родитељском дому“ – Брана Црнчевић

 

После четрнаест година скитње, пијанчења и свакојаког блудничења, необријан, мршав, дроњав и никакав, Жак син решио је да се врати Жаку оцу, уметничком столару. Јавио се разгледницом без марке, али покајнички. Испаде, све у свему, да је Жак син невин дечко који је схватио грех према родитељу, према свом оцу, правиоцу.

Лепо је то смислио!

Отац се напио од очајања што се син враћа.

Избацио би га он ударцем ноге у никакву од гладовања стражњицу, излизану од лутања, али није се усудио. Плашио се суседа. Сви ти месари, пекари, јорганџије, професори овога-онога, обућари, лекари, бербери, сви људи којима се из света повремено враћају изгубљени синови, цмиздре, опраштају деци, мењају постељину да деца спавају у чистом и белом. У таквим осетљивим стварима људи не дозвољавају никоме да буде мања будала од њих.

Ето и мрског сусрета. Вративши се из крчме, Жак отац затече Жака сина како, већ окружен радозналцима, једе пиле праћен родитељским погледом своје маћехе и вршњакиње. Једе пиле као да му је оно већ у јајету било намењено, као да је после само због њега кљуцало по дворишту, једе га као да је природно да се син после четрнаест година лутања врати и навали на туђе пиле! Још једна бесмислена родитељска жртва. Где су, размишља Жак отац, она дивна паганска времена кад су родитељи имали право да жртвују своју децу? А гле сад, на свету одавно већ нема детета које није жртвовало једног или оба родитеља. Толико се ствар преокренула у дечију корист.

„Како је било?“, упитао је отац сина не надајући се одговору, питао је тек да пита, тек да не испадне груб. Кад, гледај чуда, испаде да је Жак син био пучиста, анархиста, и свашта друго, тај је пообарао силне владаре по свету! Види, види, а како је то радио? Син вели, изнутра! Жак отац тада, ко зна који пут, помисли оно што је, ко зна колико пута, рекао покојној жени, овога овде пучисте и анархисте мајци: „Боље би било да сам ти направио један добар лигештул него ово проклето дериште!“

Сад је згађено гледао Жака сина како маљавим рукама ломи друго пиле.

„Обарали смо кога смо хтели, свакога смо обарали“, рекао је Жак син убедљиво.

Испаде оваква историја: када је Жак син други пут ухваћен у кревету своје прве маћехе отац му је поломио ногу хоклицом прављеном за последњег унука маркиза Б… Жак син је решио да, чим прездрави, напусти родитељски дом. Дојадио му је отац који га је прво гурнуо у животну говнарију, а после хоклицом! Смучила му се и дужност трећег испирача нокшира на маркижевом двору, посао слабо плаћен, уз то смрдљив. Потпуно разочаран, кренуо је од куће као и већина људског рода, без икаквог циља. Посрећило му се да сретне Луја, сина градског џелата, способну момчину са три самостална вешања и два одсецања главе иза себе, а пред њим је тек био живот. Луј поведе Жака у свет. Како, зар тата не зна да је Луј вешао и одсецао главе? Кад се Луј отац напије мајка је натицала џелатску капуљачу сину, и Луј син је замењивао оца. Деца понекад заиста могу да буду корисна. Кад га је Жак срео, Луј је већ био познат у обарачком свету, учествовао је у два обарања што им је доцније било и те како корисно. Нека је благословен дан кад су се Жак и Луј срели. Најпоузданије обарање владара је, како сведочи свака добро написана историја, обарање изнутра увлачењем у стражњицу. Тако су увек и чинили. Прво увлачење у стражњицу у присуству Жака сина, тада само као посматрача, одвијало се беспрекорно. Све је било незамисливо прецизно урађено и уређено. Служба спашавања, пењања и спуштања, па лекарске екипе, па градитељи скела, и транспорт, рад и ред на аеродромима, све је било за дивљење! Луј син је на сву срећу и овде био познат, сместили су их у фотеље. Угодно смештени у први ред посматрача гледали су укрцавање. Послужитељ је донео два сунцобрана и две лимунаде, тај је био према Лују поданички расположен, распитивао се да ли ће обарање овога пута успети и клањао се ситно, убрзано и снисходљиво. Луј рече да не верује у успех. Жак се тада у себи, а доцније и у соби, захваљивао Богу што је натрапао на Луја. Да нема Луја зар би седео ту где седи и пио лимунаду!? Знојио би се негде у задњим редовима посматрача, пропињао би се на прсте да види макар делић великог догађаја. Ускоро постаде узбудљиво. Падајући са скеле, пучиста је викао „ааа“, крв му је липтала из уста, али устаде са плочника. Сломио је десну руку, придржавао је левом, упоран, преупоран, кренуо је да се увуче у омражену личност и да је обори. Пред самим улазом у владара четири достојанствена пуковника по прописима поздравише озбиљног и историјски намрштеног генерала, генерал им отпоздрави и храбро се упути унутра. Пуковници одмах за њим, по абецедном реду и по свим осталим правилима. Долазиле су нове колоне људи. Навала је постајала све жешћа, дограђиване су нове скеле и ужурбано прављени нови аеродроми за прилив ваздухопловних снага. Око подне почеше да доносе казане са храном и прибор за јело; било је ту свакојаких виљушака, тањира, чаша, нису заборављене ни салвете за пучисте из бољих породица. Ручало се на смену. Једна смена је ручала, друга се, у беспрекорном поретку, увлачила у тиранина. Седи статистичар са малом електронском рачунаљком на длану десне руке узбуђено је саопштио Лују да све иде сјајно. Само за скеле, вели, утрошено је шеснаест милиона шрафова, три милиона тесаних греда, шест милиона клинова. Луј рече да је то занимљиво и потапша статистичара по рамену. Умео је то! Старац оде клањајући се Лују, био је спреман да му донесе свакакве статистичке податке, макар морао да их измишља. Уз стравичну тутњаву срушила се седамдесета скела гледано с лева у десно. Жак се уплашио, Луј је био прибран. Рекао је Жаку да се не трза, да је све то уобичајено. Било је много мртвих. Болничарке са најкрупнијим и најтужнијим очима прекривале су мртве најбељим белим чаршавима, мртве су оплакивали најбољи свештеници, од њих су се опраштали најречитији говорници; учињено је све да мртвима буде што лепше и да сами мртваци, ако су иоле интелигентни, схвате да је за њих све учињено, нису узалуд пали! Предвече, уморни и намрштени, са скела почеше да силазе људи, затим тенкови, атлете и мецосопрани, бродови разарачи склизнули су са специјалних скела право у море, са скела уморни силазе чланови академија, фељтонисти, коњица и артиљерија, коморџије, чланови добротворних друштава, историчари, рибари, хемичари, философи и сви остали. После њих почеше да испадају људи наглавце, у замршеним гомилама, тек се на тлу разазнавало ко је ко. Жак виде како згрчен као ембрион испаде генерал, поред њега падоше четири пуковника који устадоше и заузеше став мирно. Жаку се допала та сцена. Генерал се накашљао, подигао са земље сабљу, причврстио одликовања, потражио разбацане ратне планове и породичне фотографије, и новчаник у ком су биле потврде о овоме-ономе, и друге ситнице. Генерал је ставио капу на главу и прошао кроз шпалир официра јуначки отпоздрављајући. Приведоше му пет расних коња и он узјаха најраснијег, пуковници узјахаше преостале расне коње па одгалопираше поздрављајући присутне, салутирајући неопозиво мртвима.

Увече су у хотелу Жаку и Лују уручили позивнице за пријем који је владар давао у част неуспелог пуча. Радостан што је свему одолео, суверен је позвао и присталице и противнике, јер му је уосталом одувек било свеједно ко је за а ко против њега. Те вечери Жак га први пут виде спреда. Био је миран али замишљен, намрштен али весео. Поздравио је једним покретом руке присутне. Обећао је укидање старих и увођење нових слобода, укидање старих и увођење младих генерала, укидање старих и увођење нових помиловања, паркова, градова, читанки, буквара, песника, фељтониста, аутомобила, зоолошких вртова и споменика; обећао је укидање старог и увођење новог хлеба, циркуса и позоришта. Обећао је, речју, све ново и сео препуштајући присутнима, и пријатељима и непријатељима, да га величају и славе, да предлажу, саветују и философирају. Владар се смешио балеринама, адмиралима, списатељима, фројдистима, будистима, епикурејцима, адлеровцима и јунговцима, дипломатском кору, џудистима, пуританцима, егзибиционистима, па поново балеринама, па још једном мецосопранима на ужас басова, упутио је осмех оштрачима ножева, па добровољним даваоцима крви, мозга и ребара; па још једном свима. Предложио је историчарима да ставе на подерана историјска места свеже закрпе, сам је изабрао тканину и одобрио шивење претходно показавши како. И даље, одобрио је досадашње окретање земље око своје осе, продужио за четири године важност Њутновог закона, и укинуо Кеплеров. Честитао је најбољој балерини на најбољем балету, најбољој трагеткињи на успелој трагедији, одобрио басистима да се и убудуће служе басом, председнику свих академија рекао је да му се допада наука, а тек уметност! И даље; наредио је да се унесу сандуци пуни одликовања, добро расположен одобрио је да свако узме два већа, два средња, и четири најмања. Сабрао је, два и два четири, и још четири осам, сваком по осам, ваљда им је то довољно! И даље; лично је изабрао дугмиће за униформу новооснованог морнаричког корпуса који ће га штитити одостраг са морске стране, на карти је одабрао море којим ће његов корпус пловити. И даље; одбио је као бесмислицу предлог биолога да се баве биологијом и предлог хемичара да упражњавају хемију. И даље, будистима је рекао да верује у Буду, џудистима је рекао да верује у Џуду, а хришћанима је рекао да је и сам, понекад, хришћанин. Фројдистима је рекао да је фројдиста, рибарима да је рибар, пилотима да је пилот. И даље; сећао се бурне младости и како је некада на Колумбијском универзитету појео Колумбово јаје о коме се толико прича. И даље; наредбом је укинуо кожно-венерична обољења, забранио падање падавичара и одобрио коришћење електрошокова за осветљавање удаљених планинских села. Поверљивом наредбом, под тајним бројем, захтевао је да се приликом свих операција, укључујући и војне, перу руке. Одиграо је мазурку са Мазурима, полонезу са Полонезима, а валцер сам. Одлазећи, запретио је свима прстом-кажипрстом, и изненада опростио свима све, рекавши: „Видећемо се сутра!“

А сутрадан исто.

Скеле, увлачење па повлачење, па опет увлачење, све док га изнутра нису смазали. Покварили су му крвоток, пореметили ред мисли, истањили дебело црево, загадили срчане преткоморе желудачним соком, пробушили мождану кору. Ко би то издржао? Конзилијум је званично саопштио: преминуо је од капи. Спустили су пола заставе на пола копља, и готово. А доцније, пошто је огромном мањином гласова изабран нови владар, терај поново. Руши, обарај! Ни тај није много издржао, пао је после четрнаест дана. Наводно, опет срце.
Тако је, каже Жак син, било пуних четрнаест година. Једнога дана Луј син више није могао напоље, остао је негде у тами, незгодно пригњечен. А он, Жак син, вратио се кући и оцу, код куће је ипак најлепше.

Жак отац ћути, шта друго може!?

Кад син заговна живот свом оцу најбоље је да се изгуби негде на четрнаест година. А после шта можеш, љуби, грли, опраштај!

Брига људе колико си очајан.

 

Advertisements

Information

This entry was posted on 25. априла 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: