ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Обичаји српског народа“ – Станоје М. Мијатовић

 

Покладе

Поклада има неколико, али су најглавније месне покладе, које су сада у велико замениле беле покладе. Пре неколико година, док су ова два краја била богата у стоци и у белом смоку, покладовало је се на месне покладе, па се после преко целе беле недеље јео само бели смок; али од како је стока умањена, једе се данас и у белу недељу месо и маст, па се покладује на беле покладе. За покладе се спремају обично најлепша јела, где печена кокошка, гибаница и млеко не смеју изостати.

На покладе, у вече, иду на скуп или игру, која је обично насред села до механе, суднице или цркве. И старо и младо, и мушко и женско, лепо обучено, излази тада на скуп. Тамо младеж игра а старији гледају, па се напослетку и они ухвате у коло, те играју, јер се „ваља“, да би конопље порасле. После овога старији се часте, наручујући један другоме пиће, па се напослетку у сумрак разилазе кућама, рукујући се и праштајући се један с другим и изјављујући један другоме жељу да у здрављу испосте посте и дочекају светло Васкрсеније…

Сем игре, на овом скупу праве се досетке и шале, да би се присутни што више насмејали, али оне су већином пренете из вароши.

На покладе вечерају сви укућани заједно, за једном совром; ни слуга неће тада одвојено вечерати. Тако се „ваља“. После свих јела, „ваља се“ да сваки поједе по једно печено јаје и да окуси од сира и млека, те да „очисти зубе.“

После вечере опраштају се и сви укућани, нарочито старији, а за овим домаћица раздаје свакоме по чешам белога лука да га поједе, због вештица. Сем тога понека ће баба сваком детету у кући намазати белим луком чело, браду, руке и ноге, такође због вештица.

Оно јело, које претекне од вечере, остављаjу, па га неки сутрадан, кад устану „на подранак“, једу, јер је „грехота да се баци“. Ако и тако што год претекне, дају га псима или Циганима.

На покладе шаље сусетка сусетки, или рођака рођаци, или богата сиротој: млека, сира, кајмака итд. јер се „ваља“ тако поделити, ради здравља стоке.

Жива ватра

Кад се у месту, или околини, појави каква болест у стоци, онда се прави жива ватра. То се ради овако: Негде у обали каквог потока или какве ровине прокопа се земља на неком завијутку и направи рупа, да кроз њу мозе проћи говече и човек. После овога узму се два сува липова дрвета и дотле трљају једно о друго, док се не запале. Трљање или тарење ових дрвета врше обично три човека. Један одупре доње дрво о какво дебело дрво, камен или обалу и свој трбух, односно појас, а у рукама држи једно парченце добро исушеног труда (печурке), онде где се трљање врши, како би прихватило ватру. Друга двојица трљају горње дрво о доње, држећи га један за један а други за други крај и притискујући јако у трљању. Ово трљање траје дуго, и чим се појави ватра, она прихвати за труди и упали се. Од овако упаљеног труда наложи се ватра пред проваљеном рупом. Сад се свако говече проведе прво кроз прокопану рупу, па се после доведе до ватре, где се једним угљеним угарком укрсти преко крста или десне плећке и намаже на истом месту чистим катраном, препраним у девет вода, који се нарочито за ово спреми и ту донесе. Верује се да овако провучено, закрштено и намазано говече не може после добити дотичну болест. Вађење живе ватре врши се у вече, али чешће у јутру рано. За то се бира увек дан тих и ведар.

Подсецање сиришта

Сириште, којим се сир сир, „подсецају“ жене овде за време пуног месеца, на нарочити начин. У то време, и то свагда у понедељак или у среду, отиде рано у јутру једно кућње чељаде на извор те захвати воде у један судић. При идењу „не ваља“ ништа ни с ким да говори нити на путу да застајкује. Кад би га баш неко нешто и упитао, не сме му ништа одговорити. Пошто је на овај начин донета вода, домаћица узима сириште, меће га на нарочити трупац у прочељу огњишта и, укрштајући га секиром, говори: „Укрштам те Бога ради, дај ми сира, лепе слади, и дебљине, ручетине“. Тако уради и каже три пута и на крају сваки пут хукне у сириште. Трећи пут лупи у накрст два пута секиром, при чему подели сириште на четити дела. Та парчад меће у сиришњачу (суд у коме се држи сириште), и, преливајући их оном свежом неначетом водом, говори: „Кад извор пресушио, тад и млеко у мојој стоци; како се одржао водоноша од говора, тако ти у сиришњачи.“ После овога метне још три жива угљена унутра, и тако је сириште „пресечено“. Неке мећу унутра још и неко корење, корњачина јаја, итд.

Варање пилића (тица)

Чим дође пролеће и почну се к нама враћати тице селице, сељани пазе да их које „пиле“ (тако они зову сваку тицу) не „превари“. По њиховом мишљењу може да превари: кукавица, клијлук (голуб дупљаш), грлица, шура миливоје (вуга), ћукавац и смрдовран. За све остале тице држе да не могу преварити, и за то се од њих не боје. То се варање састоји у следећем: ако који од њих први пут у тој години чује наште срце неку од именоваих тица да пева, онда сматра да је преварен. Изузетак чини ћукавац, који може да превари само онда, кад га чује неко, кад је бос. Да их не би тице варале, сељаци су увели у обичај, да у почетку пролећа свако кућње чељаде, у јутру, чим устане, поједе по два три залогаја хлеба; то је опште правило, коме се нико не противи. Тако раде само, док не чују именоване тице т.ј. док они њих не преваре, па после на то више не обраћају пажњу за ту годину.

Ако би кога кукавица преварила, умреће му неко из куће или сам он; ако кога превари клилук и грлица, плашиће се много и боловаће у тој години; ако кога превари шура миливоје или смрдовран, смрдеће му душа; и напослетку, ако кога превари ћукавац, подбијаће се и убадаће се у табане и стопала.

Пред сејање пшенице

Кад почињу пшеницу да сеју, везују за бисаге или торбу, у којима ће семе да носе, неку пару и олово. Пару везују да би пшеница била на доброј цени а олово да би била тешка као олово. Тога дана се спреми сејачу и добар ручак са вином, јер се тако „ваља“.

Поздрави

Сељак из ова два краја сматра за дужност да поздрави онога, кога сретне, стигне или поред њега прође. Како му је дужност да кога поздрави, тако с правом очекује да и њега други поздрави, и није му мило, кад га неко стигне, сретне или поред њега прође, а ништа му не рекне. Женско поздравља само женско, а никако мушко, па макар га срела, стигла или поред њега прошла. То је правило са врло ретким изузецима. У јутру се поздравља са: „Добро јутро“, „Здраво уранио“, „Здраво свануо“; а одговара се са: „Бог ти помогао“ (или понегде такође са „Добро јутро“, варошки) и „Здраво, хвала Богу, како ти.“ Преко дан: „Помози Бог“, „Помаже Бог“, „Како сте, јесте ли здраво“?, „Јесте ли здраво, како сте“? „Како сте, шта радите“?, „Здраво и добро“, „Здраво“ (у најновије време, али ређе), „Здраво и лепо“; а одговара се са „Бог ти помогао“, „Здраво, хвала Богу“. Кад неко полази гдегод каже: „С Богом“ и „У здравље“, а одговара му се: „С Богом пошао“ и „У здравље да Бог да“. Кад неко полази на пут, каже му се: „Срећан пут“, на што он одговара са „Хвала“. Кад ко руча или вечера, онда му мимопролазећи каже: „На здравље“, на што одговара са „Хвала, оди“ (тј, и ти да ручаш), а неки хоће да се нашали па каже: „Хвала, прођи“ (тј. иди куд си пошао). Кад неко ради, онда му мимопролазећи каже: „Срећан рад“, а он одговара са „Хвала“. Кад дете пољуби старијега у руку, онда му се каже: „Жив био и срећу имао“, а понеки му тада даду још и по коју пару, а кад женско пољуби старијега у руку, онда му се каже само: „Жива била“. Кад је неко иза спавања устао, каже му се: „На здравље“ на што он одговара са: „Хвала“. У више прилика изговара се по два поздрава од једанпут, као напр.: „Помаже Бог, јесте ли здраво, како сте“? У вече се поздрављају са: „Добро вече“ и: „Здраво данили“; а одговара се са: „Бог ти помогао, и: Здраво хвала Богу, како ти“? Кад неко полази у вече од нечије куће, он каже: „Лаку ноћ“, на шта му се одговара такође са „Лаку ноћ“.

Кад ко хоће да пије вино или ракију, он прво обрише своја уста и уста суда у коме је пиће, прекрсти се, помоливши се Богу са неколико речи, и здрави оном до себе с десне стране, говорећи: „здрав си“, на шта му он одговара са: „Бог ти здравље“. Тако се увек здрави, сем Божића, Васкрса и Спасов-дана, када се здрави са: „Христос се роди“, „Христос васкрс'“, и „Спаси Бог.“

Кад се сродници нису за дуго видели, онда се при виђењу и поздрављању љубе у образ, управо уста. Кад се познаници састану, онда се рукују. Кад женско и мушко, испод 15 година, хоће да се поздрви са старијим човеком, љубе га у руку. Но у опште су сељаци у ова два краја у поздрављању врло затегнути и избегавају их у свакој могућој прилици. – Капе скидају у цркви, при погребу (сахрани), пред старешином, и кад спавају.

.

Станоје М. Мијатовић

Из књиге: „Обичаји српског народа из Левча и Темнића“

.

Подаци

This entry was posted on 30. априла 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: