ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Даривали су своме отечеству“ – Мира Софронијевић

 

Доброчинство у виду задужбинарства достиже код Срба свој процват у периоду развијеног грађанског друштва крајем XIX и почетком XX века.

Задужбинарство оснивање задужбина представља улагање личног капитала за опште добро ради овековечавања свога имена. Појава задужбинарства у нас својом учесталошћу кроз историју и својом масовношћу стекла је карактер националног обележја попут крсне славе или бадњака. Задужбине су аутономне установе. Њихови оснивачи задужбинске послове најчешће нису препуштали државним органима да њима управљају већ углавном угледним грађанима у које су могли имати безгранично поверење.

Радити мукотрпно читавог живота и стицати богатство да би се оно затим великодушно поклонило народу а не, као што би се очекивало, наследницима, представља појаву која код других народа или не постоји или је врло ретка.

Код тзв. великих народа много је типичнија појава чувања и умножавања капитала из генерације у генерацију у оквиру најуже породице.

Српско задужбинарство има вишевековну традицију. Јавља се са почецима српске државности о чему имамо речите доказе у задужбинама владарске лозе Немањића. Задужбине су у средњем веку оснивали не само наши владари већ и властелини и црквени великодостојници.

Задужбина је иначе српска реч која се првобитно изговарала ЗАДУШЈЕ, што је значило за душу. Ову реч је врло тешко превести на друге језике а да она задржи све компоненте значења.

Задужбинарство које је у нас добило карактер институције, губило се током своје дуге историје само у два маха: за време ропства под Турцима, и осле Другог светског рата током владавине комунистичке идеологије.

За овај други период објашњење налазимо у Малој енциклопедији Просвета из 1978. године где под одредницом задужбина дословце пише: „Код нас је раније постојао велики број задужбина; данас имају мањи значај због велике делатности државе и заједнице и на том пољу“. Наведени део одреднице о појму задужбине јасно показује тадашњи однос државе и заједнице према овом специфичном облику својине у нас.

Лаганом демократизацијом друштва у данашње време јављају се покушаји обнављања задужбина и њихове стидљиве појаве. Међутим, за активирање задужбина потребно је превазићи још многе препреке. Како су те препреке углавном идеолошке природе постоје сасвим реалне могућности за њихово превазилажење и обнављање рада задужбина које су деценијама успешно обављале своју намену на овим просторима.

Вишеструки значај за наш народ а посебно за нашу културу задужбинарство је имало готово читавог XИX и у првој половини XX века.

Поновном појавом српске државности и преласка капитала у руке појединаца отпочиње и оснивање задужбина. Већ Карађорђев син кнез Александар Карађорђевић завештава знатну суму у добротворне сврхе. Затим се нижу имена задужбинара од којих на овом месту поменимо само неке: капетан Миша Анастасијевић, Никола Чупић, Велимир Михаило Теодоровић, Милан Кујунџић – Абердар, Михаило Пупин, Никола Спасић, Лука Ћеловић – Требињац, Никола Кики, Сима Андрејевић – Игуманов, др Никола Крстић, Владимир Матвејевић (Привредник), Богдан Дунђерски, Алекса Крсмановић, Влајко Каленић, Каменко и Павле браћа Јовановић.

Сви су они личним радом стекли огромно богатство које су свом народу оставили делимично или у целини ради потпомагања његове привреде, подизања болница, школовања сиромашних ђака али ипак најчешће за потребе културе, посебно за издавање и награђивање књига и књижевника.

Та велика богатства на овај начин нису пропадала уситњавањем или расипањем већ су сачувана и деценијама коришћена за опште добро.

Посебно је занимљив податак да је управо међу највећим задужбинарима било врло мало интелектуалаца. Често се ту радило и о полуписменим људима. То су, међутим, били проницљиви појединци, поникли из народа, углавном из најзаосталијих крајева, које је красила велика радна енергија, упорност и штедљивост. Сви они су умели да оцене значај културе, а нарочито књиге и књижевности, за развој свога народа. Отуда су највећи број добротвора стекли Српска академија наука и Универзитет у Београду. Захваљујући тим завештањима и доброчинствима, Универзитет у Београду је између два светска рата био један од најбогатијих универзитета у Европи.

Такође је постојао и велики број књижевних фондова. Још и данас по библиотекама и антикварницама, а посебно по приватним библиотекама, наилазимо на старе вредне књиге које у заглављу носе ознаку „Књижевни фонд Илије М. Коларца“, као и његов минијатурни портрет, „Књижевни фонд Чупићеве задужбине“ са фотографијом Николе Чупића, „Задужбина Луке Ћеловића – Требињца“ и сличне. Све те књиге штампане су на финој хартији а коричене луксузним повезом те чине својеврсни спомен не само нашој књижевности и књизи већ и њеним добротворима који на овај начин и преко стотину година остају са нама.

Да бисмо стекли увид у величину и значај доброчинства српских задужбинара, поменућемо само неке особености појединих задужбина.

Међу најстарије задужбине спада свакако Задужбина Николе Чупића, која је искључиво била намењена издавању књига. Никола Чупић, унук Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја, оставио је сву своју имовину српском народу са изричитом жељом да се она користи за издавање књига и награђивање писаца. Наравно у тестаменту овог скромног артиљеријског официра кнеза Михаила није било ни помена о штампању његове фотографије на корицама књига које ће издавати његова задужбина али ми данас можемо само да захвалимо Управном одбору те задужбине што нам је на тај начин сачувао и приближио његов лик.

Једна од највећих задужбина у нас свакако је Задужбина Илије Милосављевића Коларца. Према тестаменту, Коларчеву задужбину чинила су два фонда:

Књижевни фонд Илије М. Коларца и Фонд за подизање српског универзитета (Коларчевог народног универзитета).

Тестамент је сачињен 1877. године. Коларац умире следеће године, у дубокој старости, а Задужбина је призната решењем Касационог суда од 26. октобра 1881. године.

Име Илије М. Коларца као и у прошлости и данас предњачи. Задужбина Илије М. Коларца је једина задужбина у Србији којој је враћен статус задужбине априла 1992, а што се тиче имовине – поступак је у току.

Насупрот овој величанственој задужбини стоји једна финансијски знатно скромнија, али зато не мање вредна по значају, задужбина коју чини Књижевни фонд Радована Лазића, трговца из Ваљева, који је, и поред тога што је живео у српској провинцији током друге половине XИX века, добро схватао улогу књижевности и значај књиге за народ.

Добротвор Српске академије наука архимандрит Нићифор Дучић оставио је крајем XIX века фонд у износу од 21.500 динара у злату. У тестаменту Нићифора Дучића пише:

„Нијесам никоме ништа дужан; а ко мени што дугује опраштам“.

Задужбина Велимира Михаила Теодоровића „Велимиријанум“, ванбрачног сина кнеза Михаила, иако основана 1898, отпочиње рад тек 1908. због судског спора који су око имања водили рођаци оставиоца са Краљевином Србијом, која је била једини наследник, према тестаменту. Чак се и краљица Наталија умешала у тај спор 1903, после мајског преврата.

Ова задужбина се састојала из новчаних фондова а циљ јој је био унапређење науке, уметности, трговине, индустрије и занатства у Србији. Задужбином је управљао Државни савет а први председник Државног савета који је управљао и имовином Задужбине био је Никола Пашић. Донет је и посебан Закон о раду задужбине „Велимиријанум“.

Задужбина Николе Спасића, велетрговца из Београда, када је постала власништво српског народа, била је равна Нобеловој фондацији. Интересантно је да је Никола Спасић био један од ретких српских трговаца и добротвора, који је рођен у Београду и у коме је провео цео свој живот.

Никола Спасић се још за живота сврстао у ред великих српских добротвора. У тешким данима Првог светског рата пише министру просвете и црквених дела (24. августа 1915. године):

„На овом што још увек живим захвалан сам прво Богу па иза Бога одмах српској војсци. Зато хоћу српској војсци да се захвалим на нашем спасу и на нашој слави, коју нам је донела. Захваљујем јој се на тај начин што одмах предајем своје имање у Београду на углу улице Кнез Михаилове и Вука Караџића бр. 37 као своју Задужбину, као свој прилог Српском народном инвалидском фонду Свети Ђорђе“.

Убрзо затим, Указом Њ. В. Краља Петра И, а на основу чл. 3 Закона о задужбинама, основана је ова задужбина. Њен циљ је био да помаже рањенике и породице палих ратника који примају државну помоћ али та помоћ није довољна. Своје циљеве Задужбина је остваривала све до 1946. године.

Овим штурим набрајањем неколико задужбинара, њихових задужбина и књижевних фондова чини се велика неправда многобројним задужбинарима и добротворима који су, издвајајући средства за своје задужбине, подигли себи трајан споменик. Без њиховог доприноса наша привреда, просвета и култура развијале би се знатно спорије а многа значајна достигнућа и дела не би угледала светлост дана. Примери ових задужбинара показују пут којим се може најбоље помоћи развоју свога народа и остати трајно упамћен.

Данас уколико тежимо да постанемо правна држава и правно друштво, дужни смо да поштујемо и дословно спроводимо вољу наших дедова да бисмо и сами били сигурни да ће се и са имовином коју ми завештавамо поступати по нашој жељи.

Мира Софрониејвић

предговор књизи: „Даривали су своме отечеству“

Подаци

This entry was posted on 1. маја 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: