ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Доротеј“ – Добрило Ненадић

Опет тај Прохор. Опет тај скорели стари опанак. Дуго се уздржавао, а затим је пакост из њега грунула свом жестином. Сада се окомио на Доротеја. Каже за њега да је од цркве начинио сметиште. Наговара игумана да се отараси и њега и његових травуљина, и да га пошаље онамо одакле је и дошао. Нико више, из страха од заразе и из гађења, не долази овамо да се моли богу и да пали свеће. Недељне службе обављају се у празној цркви.

Прохор је лукав. Тачно погађа оно око чега се и Макрије двоуми: да ли манастир да претвори у стециште кужних и убогаљених, или ће то остати храм одакле се призива свевишњи.

Тако се прича понавља.

Поново ми васкрсава у сећању оних неколико месеци по мом доласку у Вратимље. Као и на Доротеја, Прохор је на мене устремио своје канџе. У почетку је ћутао и пратио сваки мој покрет. Каткад бих спазио његов злобни смејуљак који је још више борао његово збрчкано, ћосаво лице. Био је ваљда задовољан што је неко још грђи н наказнији од њега дошао у манастир. Но кад се сазнало да сам ја писмен, па и више од тога, да сам вешт у преписивању и у живопису, тај се смејуљак одједном распао у низ ситних грчева који су у кратким таласима, као сенке, пролазили његовим лицем кад би ме угледао. Прохор је био неписмен и гајио је према књигама подозрење. За све писмене људе говорио је да су сумњиви. Кад је видео са каквом лакоћом читам јеванђеље и како ми рука са каламусом лако клизи преко пергамента, његова збуњеност претворила се у мржњу. Једанпут сам га затекао у мојој ћелији како пажљиво испитује пера, каламусе, хараксале и посуде са мастилом. Пипао је исписане странице пергамента. Угледавши ме на вратима, збунио се, оборио поглед и без речи шмугнуо напоље.

У народу се пронео глас да је у манастир дошао неки грбави дечак, дијак, са великим знањем и умећем. Позвао ме је челник Лауш, господар жупе моравичке, наредио ми да напишем неке повеље, па како сам то обавио ваљано и брзо, даровао је манастиру стадо од тридесет оваца и неколико врећа жита. Затим сам почео да радим на преписивању јеванђеља за моравичког епископа Евсавија.

Понекад ми се учини да би он некако и прешао преко моје писмености да сам ја изгледом био достојан тога умећа. Но овакав какав сам, по Прохору, нисам био низашто. Глава ми је ћошкаста, коса тршава и чекињаста. Руке су ми две квргаве мотке с млитвим месом и смежураном кожом. Не знам какав би изглед Прохор тражио за писмена човека, знам толико да овај просто не би смео да изгледа као ја.

Говорио је да сам копиљан (што је било тачно) и да су ме нашли крај раскршћа у глуво доба ноћи (што је било претерано: нашли су ме крај врата манастира Сопоћани, пред зору, увијеног у комад тежиновог платна). Никада то није рекао преда мном, па нисам имао прилике да му се супротставим, а и било би узалудно, измислио би нешто друго. За њега сам ја био ђавољи испљувак кога је нечастиви подметнуо божјим слугама као кукавица јаје.

Његова жудња за славом била је несамерљива. Годинама се исцрпљивао у посту и молитвама, трудећи се да се домогне општег уважења. То му није полазило за руком. Народ га није волео, а без те ситнице сав му је труд био узалудан.

Једном је, подражавајући пример краља Драгутина, којем је у том погледу био тако сличан, обукао кошуљу од сирове кострети и отишао у бирску пећину, давши завет да ће онде остати две недеље. Јешће само корење, плодове купине и печурке. Збиља, отишао је тамо а да са собом није понео ни мрвицу хране. Кажем није га народ волео, можда и горе од тога, мрзео га је због његове хладне одбојне гордости. Можда би се неко и дивио његовим подвизима да је био мртав, али био је ту међу нама, из дана у дан, занет собом. Гомила доконе меропашке дечурлије, јурцајући по шуми у потрази за вранићима и сврачићима, наишла је на Прохоров скит. Он је тада некуда био отишао у потрази за хра— ном. Један обесни деран међу њима сетио се згодне ујдурме. Разлупали су око пећине птичија јаја, покидали птићима главе и њихова мајушна тела затрпали лишћем. Чим су се вратили кући, разгласили су по селу да смерни Прохор пустоши шуму, једе живе птиће, та невина божија створења. Кида им главе и, још топле, похлепно их ждере. Кад је Прохор сазнао шта се о њему прича, бесно је просиктао да зна ко је измислио ту лаж. Показао је прстом на мене. Они који су отишли да претраже шуму и да се увере у истинитост или лаж оптужбе, нашли су, наравно, јасне доказе.

Други пут се Прохор зарекао да ће три дана и три ноћи клечати голим коленима на каменом поду цркве, пред олтаром. Заврнуо је мантију и клекао. Да би показао како под коленима нема никакав подметач који би га штитио од камена, заденуо је крајеве мантије за појас, па су му се виделе танке бутине налик на батаке тек очерупаног старог петла. Стезало ми се грло од чемера док сам га гледао.

Већ у току другог дана молитве су му постало развучене и троме. Одебљали језик му се тешко покретао, речи су постајале све неразговетније. Мучила га је жеђ. Очни капци су клизили горе-доле преко закрвављених очију.

Сад ми се чини, да би то он све издржао да није било оне потребе коју човек не може да одложи. Предвече је његова упорност морала проћи кроз искушења изван граница људске издржљивости. Стезао је шкрбинама доњу усну, колутао очима, знојио се, тихо јечао, слао очајничке, молећиве погледе према дну кубета. Молитве су му постале збркане. Ја мислим да је тада молио Свевишњег да што пре падне дубока ноћ и да нас остале ухвати тврд и дубок сан, да би могао кришом изаћи напоље да се ратосиља беде па да се опет врати и жестином молитве надокнади своје кратко одсуство. На жалост, те ноћи, као за инат, никоме се није журило да спава. Била је топла летња ноћ, звездана и тиха, па смо седели под липом. Све смо видели. Ситним корацима, главе забачене уназад, изашао је Прохор, направио неколико корака и онда је чучнуо. Гледао нас је избезумљено док се ослобађао свога мучеништва. Ми нисмо издржали, дакле, такође нисмо издржали: грохот је распарао манастирску тишину.

Његово огорчење је расло. Био је исмејан и поражен. Привијао је мелем на своје отворене ране, говорећи како та прљава светина ништа боље и не заслужује него да је чаролијама и ђавољим вештинама заводе белосветски мангупи какви смо ја и Доротеј.

Добрило Ненадић

Доротеј – Добрило Ненадић

Advertisements

Information

This entry was posted on 3. маја 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: