ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Ђаво у праху

– Непушачи не разумеју пушаче, а пушачи непушаче чак презиру. Како је онда могуће да неко разуме наркомана? – питала сам ђакона Славишу Марковића на измаку лета 2004, у манастиру „Свети Николај“ на Сокограду.

– О наркоману не може да суди нико ко са њим није провео одређено време… Пре годину дана покушао сам да помогнем једном младићу, Србину који је рођен и одрастао у Швајцарској. У Београду, где сам студирао теологију, виђао сам наркомане. Чак сам присуствовао једној хероинској кризи. Девојка, мученица, деловала је као да жели да се ишчупа из сопственог тела… Тресла ју је грозница, трзала се, скакала, псовала… Псовала је дрогу, зато што је мрзи, очигледно. Колико јој је неопходна, толико је и мрзи…

– Мој отац је тежак дијабетичар. Од детињства сам доживљавао његове коме. Дијабетска кома у почетку личи на пијанство, а потом прелази у жесток грч. Завршава се потпуном одузетошћу, налик на смрт. Е, наркоманска криза је дупло гора! Шећераш најзад губи свест о себи, а наркоман је све време свестан страхоте коју преживљава…

– Уверен да сам разумео суштину наркоманије, усудио сам се да приђем оном младићу и понудим му помоћ. Мој пријатељ, психијатар, више пута се зарицао да неће лечити наркомане, толико га је неуспех погађао. Наркоман је у почетку неприступачан, надмен, није свестан шта га је снашло, не сматра се зависником… Ко жели да му помогне, мора стрпљиво, обазриво да му се приближава…

– В. М. је, кад смо се срели, имао двадесет једну годину. Почео је да се дрогира у четрнаестој. Најпре је узео хашиш, потом кокаин, хероин, 1.80… Све ми је признао, а ја сам решио да му помогнем… Заправо, то је промисао, воља Божија…

– Одвео сам га свом пријатељу психијатру. Доктор Синиша Јововић, шеф лозничке Неуропсихијатрије, субспецијалиста судске и форензичке медицине, један од ретких у земљи, након разговора са В.ом рекао ми је да младић не жели да се лечи…

Сутрадан сам посетио његове родитеље у породичној кући на селу. Разматрали смо њихову муку, док је В. спавао у суседној соби. Мислио сам да спава, а он је, кад сам отворио врата, у једној руци држао кашику са хероином припремљеним за убризгавање, а у другој шприц. Следио сам се. Осетио сам безнађе. Нисам знао шта да кажем. В. је гледао у кашику са хероином и усиљено се смејао, ваљда да ублажи ужас. Након неколико страшно отегнутих секунди, из мојих уста су потекле речи: „Можеш то да урадиш ако хоћеш, ја ћу изаћи, а можеш да поступиш и паметније – да ми дозволиш да то проспем.“ Пружио сам руку.“Хајде, полако, дај ми ту кашику.“

Најзад је спустио кашику. Са шприцем међу прстима, покрио је лице рукама и почео немоћно да запомаже, као да се одриче нечег најдражег… Дао ми је прибор. Просуо сам дрогу, а он је истресао и преостали хероин из пакетића. Затим је легао на кауч и у грчу понављао: „Што сам ти то дао?! Што сам ти то дао?!“ Мало се смирио и покушао да заспи… Устао је, и у агонији ми поверио: „Једини начин да се скинем јесте да немам контакта с другим људима, да се не одвајам од тебе, да ме поведеш са собом, кући!“

– Узео сам све његове документе, пасош, мобилни телефон, новац. Сместа смо отишли у Радовашницу, манастир надомак Цера. Познајем игумана, све сам му објаснио, а он му је очитао молитву и рекао: „Даће Бог, биће добро.“

– Затим сам га одвео у лозничку болницу. Четири-пет дана добијао је инфузију и метадон. Доктор Јововић је позвао колегу из београдског Завода за болести зависности. Отпутовали смо у Београд. Доктор Синиша Павун, католик, констатовао је да је В. тежак случај. Дао му је терапију, упутио нас како да му помажемо, наговестио мукотрпно лечење и питао ме зашто сам се тога прихватио. „Због мог и вашег Бога којег смо схизоидно расцепили 1054. године“, рекао сам. Доктор се насмејао, и љубазно помогао саветима…

– В. је већ знао Оченаш, а научио је и Молитву Исусову. Поклонио сам му бројанице и подстицао га да се моли кад је узнемирен. Тако је и руке смиривао… Покушао сам да га сместим у манастир Ковиљ, али нису могли да га приме, онако претрпани… Одвео сам га својој кући, у Бању Ковиљачу. Двогодишњег сина и жену у седмом месецу трудноће склонио сам код мојих родитеља, а ја и његова мајка смо дежурали уз њега десет страшних дана кризе. Ноћу није могао да спава, разговарали смо, а дању се возили без циља… Ја сам спавао на поду, са главом наслоњеном на врата његове собе, ако би покушао да побегне… Двориштем је шетао опасан пас; није могло другачије… Преживео је некако ту кризу, и ми с њим… Затим му је у Београду, у приватној клиници на Душановцу, уграђен блокатор, имплантат, који деведесет дана блокира рецепторе у мозгу за опијате… У том периоду не сме да се дрогира јер може да умре. Придржавао се правила…

Након деведесет дана, још тридесет проводи на психијатрији, примајући инфузије и седативе, а затим поново одлази у Радовашницу. Ту је, изгледа, видео веру кроз једног монаха. Спознао је, каже, колико је грешан. Почео је да пости и да се причешћује… Сад је добро, иако… Треба одржати апстиненцију.

Ђакон Славиша Марковић одабрао је манастир Радовашницу због једног чудесног догађаја на том светом месту, неколико месеци пре сусрета са В.ом.

– Моја жена је била у благословеном стању. Гинеколог је констатовао трудноћу, али након Четири-пет прегледа, сваки пут, процена је гласила да је спонтани побачај готово неизбежан, јер ништа није било у реду. Фетус се није развијао како треба, ехо срца био је неухватљив…

– Неколико дана након последњег прегледа, ни не помишљајући да пристанемо на киретажу, на женин предлог, нас двоје и мој стриц упутимо се у манастир Радовашницу, који је бомбардован у Другом светском рату, остали су само темељи… Поред зидина постоји црква, где се редовно одржавају службе. У припрати су се догађала исцељења, над каменом за који се верује да је покривао мошти неког свеца…

На прилазу манастиру осетио сам огроман умор. Жена и стриц ушли су у брод цркве, а ја сам застао, разгледао, целивао икону… Затим сам се осврнуо и спазио камен где се догађају чуда. „Аха, то је тај камен“, помислио сам безмало равнодушно. „Хајде да и њега целивам.“ Наједном ме је нека снажна сила сабила у место, као да сам се нашао између два огромна одбијајућа магнета! Прожела ме је топлина и радост. Чинило ми се да ми је срце ван груди и да се у целом пределу, као преко разгласа, чује како куца! Хоћу да се померим, не могу. Онда изговорим у себи Оче наш. На амин, као да ме је неко искључио из струје! Чудо је прошло. Осећао сам безбрижност, радост, и лаку запитаност… Моја жена и стриц су палили свеће крај камена и шапутали. Тихо сам изговорио Тропар Светим Архангелима. Касније сам од игумана сазнао да је црква управо посвећена Светом Архангелу Гаврилу… Није ме напуштало осећање радости. Као да сам први пут уистину осетио веру.

Након неколико дана, у истој оној болници, користећи исте уређаје, исти лекар констатује да је плод у утроби моје жене сасвим у реду! Родило се, хвала Богу, здраво женско дете, 4. октобра 2003. године.

.

Мирјана Булатовић

Прича „Прсти на бројаницама“ преузета из књиге „Ђаво у праху“

„Ђаво у праху“ – предавање Мирјане Булатовић

Advertisements

Information

This entry was posted on 6. маја 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: