ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Приче из Жутиловине“ – Шпиро Живковић Бура

СТОЈАНОВА ТУГА

Нико није могао докучити Стојанову тугу, обрадовати жалосно његово срце, ни наћи пута до угануте душе.

Није он ни тражио ни утјеху ни разумијевање. Он је сам себи био довољан. Али га жалосно погледати. Сломљен некако у себи. Скрушен. Поглед му изгубљен, а коса сам бијела.

Није он додуше ни прије био много разведен, али је био ваљан.

Писање није учио. А камо среће да је – викали су стари – па би сад напис’о што му се здогодило. Није много ни причао. Увијек је био тих. Плећат и снажан, право мушко.

У љето насе осам година Стојан је, као и сваке године до тада, прикупио живор, натоварио потребе на коњче и одјавио на катун. Припасао рог, а кованицу и белегију умотао у струку па их као дојенче ставио коњчету у трешаљ. Откако је забичио, сам је гонио на катун.

– Симо ми је у Навијорку, ради; Ристо у Моску на кандемију, а Стојан на катун – хвалила се, претјерано кажу, Стојанова мајка то љето.

Староме Јоку то није било мило, јер је тумачио да никада није добро све потаман.

– Јер кад се испењеш на брдо, нема куј но низ брдо – говорио је он и викао на жену уобичајену клетву везану са њеним именом:

– Петрана, Петрана, пет рана те задесило, ’ајде мрћи ручак.

Већ је био оронуо и путања његовог кретања била је: кревет – огњиште – ћенифа – пиџуо. Због њега Петрана није могла ићи са Стојаном на катун, али је имала намјеру да с јесени, кад Стојан шљегне и кад се заврши пастрма, наговори мушку својту да траже дјевојку за Стојана.

– Јес’ да је најмлађи и да није ред – говорила је – али је кућа сад на њему. Јоко не море никуј. Око њега се мора. Ја се не могу распечит од Јока до вока, од куће до долине. Па нека догодине није сам на катуну. А Симо и Ристо, били здраво, кад се врну, узеће најбоље из села.

С јесени Стојан дојави са катуна. И да видиш чуда! Пријашња његова коса, црна као угљен, сад потпуно бијела, а он занијемио. Ни аваза. Ништа није могао објаснити. На успаничено Петранино наваљивање само је слијегао раменима.

Вијест се одмах пронијела кроз село. Старији су се крстили, најмлађи преживљавали туђи страх, а удаваче уздисале.

Та зима је прошла у препредању Стојанове муке, а он се, ваљда видећи и разумијући све, а у немоћи да ишта каже, још више повукао у себе.

Сви су имали своју причу и из тога извлачили разлоге Стојановог стања.

– Кад сам ја био у војсци – причао је Алекса – е така магла нас је једном затекла, прс’ се пред око није видио. А то било у планини. Куј сад? Так’а је магла била да сам ја извадио бајонет, забио га у маглу па одањ објесио спрему, а испод њега лег’о и засп’о. Није ме било стра, јер нас је било десет, а да сам био сам, згрануо би се. Ко ће знат? Море бит’ да је и Стојана у’ватила ђе така магла на катуну, а он сам.

– Сјећате ли се људи – почињао је Крсто своју верзију – кад оно би, кад је у Жутиловину дош’о Францов тирјак, па кад ушкопише Дамјанову мазгу. Она је била мрка, а кад ујутру – освану сва бијела. Не дај ви Боже знат која је мука на њу била. Спорај овога ја мним да би некако требало дознат’ да ли је Стојан доље цио. Не велим да му је неко нешто урадио, али зар не море бит’ да се сам, не’отично приклијештио, да је, рећемо проп’о ногама кроз таван и ето ти муке.

– Ко није срео руњаву змију, та не зна што је стра’, а ја ви кажем да их тамо има. Мене је затекла и то у тијесно. Велика к’о оје од рала, а руњава. Што је обична ћералица према овој? Ништа! Упиљила људи у ме. Избачује рачвасти језик пут мене, а јес јој, да простиш, к’о од шаке до лакта. А пукће, мајчин сине. Мене спасило што сам знао двије ствари. Прво, нијесам је смио погледат’ у очи, јер ако то урадим, знао сам да ће ме скаменит’. Друго , знао сам јој верак, руњавој змији не смију се окренут’ плећи. Те ја све гледајући неђе низа њу и полако, полако, нагузичке насе. Ја назад , она напријед. Ја назад, она напријед. Све док нијесам изаш’о из кланца. А онда бјежте ноге посра вас гузица. Е. Али. Ако Стојан, к’о што и није знао, да налетницу не смије у очи погледат’, па им се погледи срели! То га је коштало. Но и у несрећи има среће, њему се скаменио само језик – распредао је своју верзију Стојанов стриц Тодор.

– Петрана, црна, помени му ђе женидбу – савјетовала је једно вече несрећну мајку, стара Видосава – па види ’оће ли стрекнут. Јер ја сам ко чула да би то њему могло бит’ да се зблануо од голе женске. Прича се да му је један попас у колибу улећела ћићер гола планинка. Ни то није свеедно, ако није никад прије видио. Ја знам како се мој Лазо укондрчио кад сам ја изашла први пут гола преда њ. Још смо се таман били узели. Ја се свукла, а он упире плећима у зид, озинуо, а не проговара и вас поблиједио, лака му земља. И да ја не бачих руту на се и не зовнух га лијепо, море бит да би се и он зблануо.

– Ја људи мислим да је у питању курјак – растезао је једно вече Томо – јер од курјака се занијеми и пуштите ви Тодорове руњаве змије. Ја јесам слуш’о о њима, али их нико сем Тодора није видио. А Тодор је разрок, једнијем оком гледа у Пишталине, а другијем пут Горњије’ греда. Па ако је некако и нациљ’о, па једнијем видио главу, а другијем реп, од најобичније ћераличине се њему учињело да је ко оје од рала. А кад је стра голем, и нормалне се очи исколаче, а некмоли разроке Тодорове. Но, вјерујте да је он срео курјака. Нема друге.

– А Алексина магла? – убацио је неко шпицу знајући да Томо највише воли контрирати.

– Е, људи моји, људи моји. Алекса разгони маглу ево седамдесет година. Е јес’ чудо једно! – вртио је главом Томо.

И испуњена би та зима нагађањима о Стојановој муци. И не усуди се Петрана да тражи дјевојку за њега, а ни да му спомиње ишта слично.

А Стојан? Он је вазда нешто радио. Подмиривао стоку, правио држала, стављао пружала, а сијела није обилазио. И прије је био ваљан, али сада још ваљанији. Само особито тужан.

С прољећа је средио све долине, завршио и са кошевином и почетком љета опет одјавио на катун.

Петрана је молила Бога да га и то љето „стрефи стра’“.

– Море бит да би проговорио, јер клин се клином избија.

.

Шпиро Живковић Бура

„Приче из Жутиловине“

Advertisements

Information

This entry was posted on 10. маја 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: