ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Српска посла“ – Брана Црнчевић

ЗА ЉУТЕ РАНЕ

Човеку ниједна бољка не би могла ништа, кад би сви делови људског организма старили истовремено. Све би бољке биле излечиве и свака би будала била бесмртна, а не само генијални људи који понегде живе и после своје смрти. Нађете се пред лекаром, а он вас пита шта вам је, где вас боли? Како да му објасните да је ваш случај безнадежан и да осећате жал за собом. Докторе рекао сам свом лекару, не вреди ме лечити: јетра ми је ушла у деведесету годину, лева рука има педесет и три, десна шездесет и једну, лево ми је око старо педесет година, а десно шездесет и осам, лево уво је одустало од живота, а десно пажљиво слуша све, чак и најгадније вести, желудац одбија да сарађује са уморним цревима, а лева се нога руга десној која не може да прати њен ритам. Срећни су само људи, велим, којима мозак падне пре пениса, и не знају о чему се ради. Хоће ли медицина икад наћи пилулу за све бољке одједном?

Доктор, иначе мој стари пријатељ, гледа подозриво.

„Нема пилуле за све бољке одједном”, каже самоуверено. „На шта се жалиш, шта те највише боли?”
Србија, кажем ја.

Гле, гле, каже Доца. Радознао је. Очи му искре. Биће да нисам први пријатељ који му је пријавио да је Србија болесна.

„Шта је са Србијом” пита подругљиво.

Не зна се, велим од чега све Србија болује, а свакојаки конзилијуми је лече по своме. Домаћи и страни хећими никако да се сагласе какву терапију да одреде нашој лепој, малој и напаћеној отаџбини. Они којима Србија није ништа ругају се онима који верују да им је отаџбина мајка. Ако вам је то мама, кажу нам, грешила је, а ви се покајте и платите њене грехе. Силују нам маму са свих страна и захтевају да аплаудирамо. Да л’ је то нормално?

Сумњам у дијагнозу која је Србији постављена у Хагу, и коју свако мало потврђују у Бриселу и Вашингтону, уз подршку невладиних патронажних сестара и браће из Београда. Посебно се нервирам због аматерске хирургије која ће јој, сва је прилика, бити уведена као једини лек. Ако поверите Европи да Србију због свега боли глава и душа, може се догодити да нам, као ногу, ампутирају Косово. А онда хор престоничких кукумавки отпевава страним хоровима: дообро је, ћопаћемо, али бићемо живи.

„Бенседин”, каже Доца.

Одрезали су, велим Црну Гору од Србије, и диве се својој вештини, раздвојили су нас без капи крви. Одакле крв и да потече, раније је исцеђена.

„ЕКГ”, каже Доца.

Сестра ме смешта на кревет и апаратом цинкари рад мог срца, извештај ће дати свом ДБ-у, свом доћи. Сестра ме пита шта ће на крају с нама бити и како ће се све ово завршити. Кажем јој да сам сигуран да она не жели то да зна. Не бих јој рекао шта ће бити с нама и да то знам.

Мере ми притисак. Испада да ми је притисак нормалан. Е мој Доцо, брунда, измерите ви мени притисак из Бисела и Вшингтона, лако ме је прогласити здравим кад ми мерите погрешан притисак.

„Крв”, каже Доца.

Сестра покушава да ми извади крв из вене на десној руци. Не иде. Велим јој да ми вади крв из старије и уморне вене, предлажем јој да покуша да ме боцне у леву руку, тамо је вена осам година млађа.
И ево крви.

Враћам се Доци. Кад тамо засео борац-првоборац. Јесте ли приметили, пита ме борац, да Тито никад није посетио ниједну страну амбасаду, а амбасадоре је примао само кад му предају акредитиве или донесе ноту своје владе.

Шта вам то значи, питам.

Доца ми намигује. Он зна да ја знам шта му то значи. А првоборац се радује што му се указује прилика да развије своју теорију.

Лепу смо вам државу направили, а ви сте је сјебали, каже првоборац.

Уз кафу смо утврдили да још нисмо сјебали државу, али да се озбиљно ради на томе.

Advertisements

Information

This entry was posted on 12. маја 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: