ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Аномалијe родитељске љубави

ФОРМИРАЈТЕ У ДЕТЕТУ САМОСТАЛНОСТ

Како већ рекосмо, за адолесцентни узраст је природна појава супротстављања родитељској вољи. Догађа се да у трагању за самосталношћу адолесцент чак одлучи да некуда оде. Али када пресахну душевне снаге, он се враћа родитељима да би добио подршку, да би добио неопходну родитељску љубав. Мудар родитељ ће увек оценити покушај детета да постане одрастао човек, самосталан и независан.

Сећам се једног класичног случаја из праксе психолошког консултовања.

Код једног познатог породичног терапеута дошао је један велики банкар и довео своју кћерку.

– Она ме не слуша. Тврдоглава је, учините нешто – изјавио је он.

Консултант је, направивши малу паузу, одговорила:

– Знам вас као познатог предузимача у нашем граду. Ви имате у власништву неколико фабрика, велики број некретнина. Па ви сте постигли све то сами. Нису вам то оставили у наследство, нисте имали оца који би вам оставио велику суму новца.

– Да, све сам постигао сам! Почео сам од нуле.

– Да ли сте били упорни у постизању свог циља?

– О, да, радио сам као во.

– Па зашто вам се онда не свиђа што је ваша кћерка наследила те ваше особине?

– … Да, заиста. Хвала, идемо.

Шта се догодило после овог малог дијалога? Да ли се променила ситуација или понашање кћерке? Не. Једноставно је доктор помогао оцу да преосмисли свој однос и да схвати у чему је у односу према својој кћерци био претерано ситничав и неправедан. Психотерапеут није променио понашање кћерке, већ је кориговао правилан однос оца према карактеру девојчице. Њено понашање је у његовим очима стекло нове црте: „тврдоглавост“ се претворила у „упорност“.

Заиста, деца много тога наслеђују од својих родитеља. Свети Филарет Московски каже: „Они који желе да имају достојну децу разумно ће поступити ако претходно саме себе учине достојним родитељима“. Ако хоћемо да наша деца израсту у добре људе пуне љубави, људе са осећањем властитог достојанства, морамо се односити према њима с добротом и љубављу. Али при томе их не смемо стављати у зависност од нас, родитеља, иначе никада неће постати самостална, неће научити да акумулирају у себи душевне снаге.

Осећање сигурности (у себе, у исправност својих одлука), осећање сопственог достојанства неопходно је сваком човеку и може се формирати на различите начине: ослањајући се на ауторитет родитеља или на ауторитет вршњака.

А ако родитељи заиста „немају када“? Вечно заузети родитељи који некуда јурите, летите и журите! Станите, освестите се, отрезните се… Неке мајке су из породице отишле у цркву, отпутовале на бескрајна путовања по светим местима. Али где су ваша деца, она која представљају ваш задатак од Господа, задатак број један? Испоставља се да већ одавно нису поред вас. Гордост, егоизам, равнодушност, бекство од родитељске одговорности посејали су раздор међу поколењима. Изгубљено детињство је изгубљено поколење, напуштено поколење. Оно ће куцати на ваша врата. Не прстом. Ногом. Не само куцати, развалиће врата заједно с довратком и шаркама. И не вреди њих кривити. Једноставно некада нису имала довољно љубави, саосећања, пажње, поштовања, интересовања. Некада су родитељи били сувише обузети собом – својим послом, својим образовањем, својим религиозним животом.

Доћи ће време и деца ће за равнодушност очева и мајки у старости овима платити истом монетом. „Макар сав наш живот био срећан, бићемо строго кажњени ако не маримо за спасење деце. Деца нису случајни добитак, ми одговарамо за њихово спасење“ – говори св. Јован Златоуст. И даље код истога читамо: „Не можемо преварити Бога Који испитује срца, све разоткрива и ставља на нас одговорност за спасење деце“.

Наш однос према деци ће нам се као бумеранг вратити у старости. Такав је духовни закон: „Што човек посеје, оно ће и пожњети “ (Гал. 6,7). Ако посејеш несрећно детињство, пожњећеш усамљену старост.

Нит односа с дететом родитељ мора да одржава сваки дан и што је могуће чешће да проверава није ли се она прекинула. Све док год постоји душевна подршка, постоји и веза између родитеља и деце. Јер када се душа детета пустоши, оно тражи родитељску љубав, што значи да је односе између њега и родитеља далеко лакше успостављати. Многи родитељи не разумеју колико је важна за њихово дете могућност да добију од њих душевну подршку.

Један мудри педагог употребљава тим поводом веома живописну метафору. „Дете је слично папирнатом змају – оно чезне за слободним летењем и заједно с тим потребан му је јак конопац. Папирнати змај није створен за кућу, за боравак под сигурном заштитом њених зидова. Иако је растанак тежак, Бог је поверио родитељима да припреме „папирнатог змаја“ за лет. Када крхка конструкција почиње да се отима из руку, немојте се мучити због промене ветра. Предајте конопац у свемогуће руке Божије“.

Када у детету почне да се испољава тежња према независности, родитеље понекад то толико погађа, да почињу да се љуте, гневе и негодују. Оваква бурна, негативна реакција (нарочито ако се више пута понавља) доводи до тога да детету постаје све теже, а понекад и потпуно немогуће да дође код родитеља да би добило душевну подршку. Веза међу њима се раскида и дете почиње да тражи подршку на другим местима, најчешће код својих вршњака. Како се то може завршити? Дете потпада под утицај вршњака, верских секти или нељуди који одвлаче неискусну децу на криминални пут.

Тежња детета према независности је нормална и здрава потреба. Ако се она, с вашег становишта, изражава у неприхватљивим облицима, не реагујте на то сувише емоционално. Наравно, не треба затварати очи пред лошим понашањем. Треба да изражавате своја осећања и однос поштено, али на одговарајући начин, без сувишног нервирања, вике, агресија и увреда. Ставите се на место вашег детета. Ако неко сувише бурно реагује на ваше понашање, праскајући од беса, шта ћете осећати према таквом човеку? Почећете мање да га поштујете, нарочито ако се таква његова реакција буде често понављала. Исто тако и адолесцент: он то мање поштује своје родитеље, што их чешће види како су изгубили самоконтролу. Зато се човек мора трудити да буде стрпљив, у каквом год облику изражавало ваше дете своју независност и тежњу према слободи.

.

Игуман Евменије

Из књиге: „Аномалијe родитељске љубави“

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 15. маја 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: