ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Црвене магле“ – Драгиша Васић

А у четвртак јула двадесет трећег ултиматум лудачки груну у престоницу, те сав онај живот у њој узрујан, нередован и напет од атентата, задоби изненада неки необично мучни и злокобни изглед. Као разбуђене тице ноћу, узнемирени наједанпут, људи напустише куће и покуљаше напоље. А разне љубопитљиве гомилице и гомиле, инстинктивно згужване амо-тамо по улицама, испред кафана, министарстава, дућана и око важних личности, без особитог запрепашћења и без неке напрегнуте одлучности као и без правог страха, чудно су потсећале на лица каквог узбуђеног становништва што су после снажног али некатастрофалног земљотреса излетела на улицу да се тамо у чуду и пренеражено питају: у чему то може бити ствар што се десила и да очекују шта ће се, Боже мој, даље догодити. Па исто онако као што се, после таквог потреса, ни појма нема о ономе што ће да наступи, а ипак се нешто претреса, објашњава и пророкује о грозној појави, тако се и овде живо нешто коментарисало, предвиђало, препирало и нагађало о даљем развоју ужасно непријатне ствари, и ако се баш ништа није знало о бесу и смеровима оних слепих и невидљивих сила, од којих је онај развој догађаја даље морао зависити. Пред Министарством Спољних Послова, на чија су врата брзо и озбиљно излазили и улазили министри и важни људи, стрчавајући низ и устрчавајући уз степенице, хватајући их све по неколико од једанпут, хиљаде фантастичних вести и свакојаких комбинација, циркулисало је пуном паром, па је све то примано за готово и летило из уста у уста, као насушна потреба првог реда на каквој пијаци препуној и купаца и продаваца, којима је стварно и најозбиљније стало до размене и где предмети нечувеном брзином прелазе из руке у руку.

И тако све оне мучне унутрашње зебње и све оне мутне слутње заташкавала је утучена гомила с таквим незапамћеним брбљањем или сво брбљање слушала с таквом пажњом (јер је све оно требало упамтити ради препричавања) да је нека, нарочита блесава, тупост све више и више преовлађавала и постала њен једини израз.

~

Ја не знам шта се све ово ради и не могу никад ни знати и само је једно сигурно, да сам ја сав човек од патње. Да могу некако да затворим разум овако као очи и савладам ову махниту своју осетљивост која ми раздире душу, па нека дође све што мора доћи и што већ мора бити. Два рата и једна побуна, ти тек што данусмо душом, ево ни ране ми нису још суве, а, врага, шта се понова спрема. И онај блесави свет тиска се тамо око Министарства, чека неку вајну одлуку од оне куће, као да му она може нешто помоћи. И сви тврде да све оне конце дипломатске држи у својим рукама министар председник, који сад није ту, и да нико живи не зна његову политику. Сад се ови медиокритети нешто зноје и петљају без њега, а време пролази и опет нико неће знати шта ће све из овога да произађе. Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи. Јест, мора, мора доћи, до новог рата. А зашто мора доћи ја не знам и да ме човек убије не могу јасно да појмим, и не појмим јасно да ли је боље да до њега дође или није боље. Јер и ове силне страсти данашњице, све ове ситне бриге обновљеног тако званог нормалног живота, понова почињу да грицкају и досађују и овај живот у миру гњил је некако и љигав. Живот тај само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други, пун трагичних, великих страсти, један бујан ти буран, победнички живот. Ја не знам и никад ништа не могу знати. Али осећам неку мутну, болну и збркану напетост у свима силама око себе и у себи. И ту напетост ја не умем да изразим а осећам је и у ваздуху и у стварима, које као да су све од меса и мишића и сока и елана. Искрено да кажем: ја нисам веровао ни у ону личну радост што ме чекала, јер се мој грозничави немир мисли никад, у мени није потпуно стишао и они тамни, замршени осећаји и она раздражљива, болесна осећајност никад нису престајали да ме муче. Чак сам се бојао оне радости и са зебњом је очекивао. Јест нашто се варати? У целој природи осећам нешто потмуло. набујало, надошло и сочно што улива неки грозан немир и сав ваздух као да је пун крви и пене.

Јест, части ми моје са свим несигурне, мора бити рата и све треба пустити да иде како иде. И онај Христић што се оженио пре двадесет и три дана мора оставити жену, оно дивно витко и ватреностворење, и са мном заједно у батерији понова пунити оне топове. И све ће ићи по старом.

А нико нас ни о чему неће питати, као што нас ни до сад није питао. Само нека све дође брзо, што пре, јер живота више нема то је јасно, а и овај мозговни, седећи живот постао је већ неиздржљива тиранија. Дакле, напред у неизвесно, у коме је само смрт извесна! Ево осећам лепо, како ме милује црно крило гавраново.

~

Ја болујем од неподношљиве неодређености; двоумица то је моја тешка, фатална бољка. Јест то поуздано знам, а друго: да ће овај рат појести моје нерве до краја и да се он никада свршити неће. И све оно време између прошле демобилизације и нове мобилизације, то је привремено, а ово је стално. Јест, крв то је стално, а привремено је вереница и само је ово стварно, а оно је тамо неки имагинарни свет. Не сећам се ја ни мобилизације, ни објаве рата, нити знам шта сигурно о узроцима његовим, сем оних неодређених фраза и општих места што их велико и мало сваког час а брбља и понавља. Не знам шта би ово наједанпут, тек видим, ево, како опет седим ту на топу (само сад према другој униформи) као да се с њега никад ни скидао нисам; и пуним, палим, гађам и гушим се у диму, дајем нишанске тачке и остојања, гледам понова носила, крв и ране, слушам високе команданте што се љуте и псују на телефону са великих даљина, спавам сваку ноћ обучен и обувен, пишем изјашњења, дерем се као луд и мувам амо-тамо између, гаравих, брадатих људи овуда по јаругама и кршевима, стежем срце да не препукне од експлозије, а осећам да ником ни зашта нисам крив и не кривим никога. Бога ми милога баш никога не кривим; а моја кућа увак ледина и шатор, час Пасуљиште, час Голо Брдо, час Парцански Висови, час Врапче Брдо и шта ти ја знам и ништа од свега не разумем јасно, него видим да болујем увек једну исту болест несретне, вечите и кобне нејасности…

~

Ето гледам ја сад широким очима ону велику илузију. Било је једно снажно колено људи и сам тим планинским дивовима припадао. Оно је схватило живот као жртву. И напојено духом витештва и традиције, у огњеним, енергичном родољубљу, у невиђеној чистоти и лепоти душе, оно се жртвовало. То колено било је срце једне целине. То колено било је срце једне целине која се некад била распала, било је нада распалих делова који су хтели да буду једно. И то једно они су постали кроз највећу жртву онога колена. Они су то постали тек онда: кад је она млада, бујна, цветна и свежа шума издржала све олује и све громове и све сломове и постала пустош ради заједничке величине. И шта? Баш тада, баш на врхунцу оне највеће славе и остварених снова ето где се урнебесно пролама вапај оних делова: ми никад несрећнији нисмо били, никад несрећнији нисмо били! И сад, у сред тог ужасног сазнања, ено их стоје она јадна, стара порушена и ољуштена дрвета и у дубокој, тешкој и уморној резигнацији гледају се немо, док млада гора расте неправилно и кржљаво. Као сова што дрема у трулом дрвету стоје она и ћуте и жале за старим временима и оном младошћу. Гле, јаучу она, златни век је прошао; то је онај рудничког казначеја Мијаила и грочанског капетана Младена. И опет дубоко ћуте, а око њих, и даље, све се тресе у епилепсији и таласа без смисла. Само велики опсенатори на делу, измет оне целине на врху њеном уверавају да све тако мора бити.

Све мора тако бити? Заиста све тако мора бити? Ето отворио сам ја и очи и срце за све што ово јадно доба покреће и предамном зјапе све крваве и отворене ране човечанства видим са свим како с праском прскају сви они обручи старе животне моћи друштвене и како се брзо гаси сва она вера у старе покретачке силе. Очевидно је: да ја стојим на граници једнога друштва које пропада, и које са свих страна посмртна звона оглашују, и гледам оданде како се нова вера тражи и сам себе грозно мучим. Преда мном је огромна пучина хаоса, све је најцрња, најстрашнија збрка, нечувено се витлају каламбури и све хуји у некој ужасној грозници и лудилу. Агонија. А отуд преко оштрих стена јуре, хуче и запљускују пенушави таласи оне нове вере. Вуку се отуд неке црвене, крваве магле веле да у њима има пуно нове и дивне вере и обећања. А ја сам сав у слутњи велике неке несреће и не бих тако брзо ону веру хтео да пригрлим. Па се гњурам у најскривеније јазбине душе и по оном смрзлом пепелу тражим једну једину бар живу варницу старога жара. Хтео бих још ја од оне старе вере и хтео бих увек да се нађем у овом црном мраку пред црвеном олујом. Јер је она стара, махнита вера сву моју крваву дедовину претворила у један велики гроб у коме мирно лежи она бујна, она дивна садржина и скромност. и обузет, понекад, неким слатким осећањем прошлости ја још чујем: како из народног срца бије оно свеже и природно старо.

И жестока ме чежња понекад вуче за оним старим друговима што су нестали као цели људи. Јест, они су умрли као цели људи, неизразбијани о ово оштро камење реалности. Они и не познаше ово мрачно доба неспокојства, све ове страшне супротности, све ове болне двоумице и загушљива туговања. А ја сам волео те крепке природне људе што су мирисали на планинско цвеће и ширили око себе онај лаки ваздух планина, пун страсне ватре и снаге, пун поштеног поноса и оне простодушне срдачности. И рекао бих: још моја душа лута с њима по планинама. Хтела би она, с њима заједно, дубоко испод ногу доле, да остави сав овај грозничави кртичњак што се у крпама неких кужних и црних маглетина потапа. Јест, шуме неке црвљиве људске радње на све стране и отровни пауци наново плету и крпе оне покидане, старе нити. А сви кажу: ето то је та унутрашња снага и сва је игра ствари у мењану оне покретачке снаге; и док васиону не пождре и не спржи ватра пакла таласаће се све тако тамо-амо, без моралне организације, у вечној борби за опстанак. И ево осећам ја ону покретачку снагу и видим сав онај резултат у једноме: у премештању богатства. А све остало ужасно је исто. И као у овој соби, баш као у овој соби све оне старе плакате неумитно стоје, сав онај стари, плесниви намештај Европе ту је. И опет ја не могу а да не слутим: како је једино добро оно што је она наша велика сеструшина урадила, јер једино тамо невидим оног старог црвљивог намештаја и соба ми се њена чини чудом изветрена.

~

„… Ја гледам у звезде и горко плачем с њима и не сећам се кад оно последњу отера дан. И не знам да ли је дан заиста.

Гле, ја не видим ни крви у образима људи. Као иза магловитог стакла, бледе и бескрвне, пролећу маске мимо мене, а рука, најбољега мога друга рука, као ледене ручице гвоздених врата, смрзла је и мртва. Као суву сламу гладим косу моје драге и груди њене тврде хладне су као грудве снега. О нигде живота! Под мојим покривачем опружен лежи мој леш пун црви. Осећам све више како се тули јава. Осећам ужасан сан и хаос свега и неизмерну дубину најцрњег понора. О како болно дрхтим и како се грозно бојим. О, јаој мени, нигде живота! И земље се највише бојим, јер дрхти исто као ја, пригрева као јагње и тутњи пода мном и сва се устремљује на мене. Бојим се, јер, ето, пред мојим пренераженим духом руши се и последња вера у сигурно.

О земљо, као и небо, тајно вечна, јел’ близу доиста твој крај? Гледао сам те кад тријумфујеш. о како бих радо видео како си велика како си величанствена кад пропадаш. Као орлу враћај ми увек младост моју да доживим крајњи твој ужасни дах живота, издисај твој, последњи твој ропац и пре него видим све ново да чујем последњу реч свих на свима местима, у свима приликама, онај најпоследњи трзај и кидање и крик и све крајње у ужасној последњој секунди распадања кад настаје мртав мир и сан црн и вечан.

И потпуно сам, кад умукне, и кад изумре и последњи језиви јаук звона, да се зацерекам безумно над свим што је било: над свима страстима, предрасудама, конфликтима, интересима, друштвеним порецима и философијама, па заурлам дивљим криком кроз најцрњу тишину вечне смрти.

Хтео бих, али се бојим. О, како се бојим, како се грозно лудачки бојим. О бојте се сви и бдите, сви будите будни, осећам, људи, близу нам је крај…“

Драгиша Васић

Црвене магле – Драгиша Васић

Драгиша Васић погубљен тајно

Подаци

This entry was posted on 15. маја 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: