ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Британска превара – MИ6 у Србији

ПРЉАВА ЕНГЛЕСКА ИГРА

Тек пошто су у јесен 2010. године у Уједињеним Нацијама окончани наступи Србије и дискусије представника чланица, московски „Глас Русије“ је открио шта се дешавало иза кулиса светске организације у Њујорку. Британски амбасадор Филип Парем је неадекватно реаговао на иступање српског министра дипломатије Вука Јеремића, који је рекао да Србија никада неће признати независност Косова. Парем је упозорио Јеремића да не може бити никаквог враћања на преговоре, ни о питању статуса Косова, ни о питању његових постојећих граница. Британски амбасадор у УН је на позив српске стране на дијалог, запретио конфронтацијом са Србијом свих земљама које су признале Косово.

– Ово је био индикативан показатељ нетрпељиве политике Велике Британије према Србији, на основу чега можемо да очекујемо нове испаде британског амбасадора у УН. Британци ће у на Савету безбедности, највероватније, одлучно да ометају српску позицију и само гласање чланица за Резолуцију о Космету, јер је интерес Лондона да афирмише исламски народ и његову независност у Србији. И да спречи јачање и стабилизацију Србије – рекао ми је др Мирослав Божиновић, политички аналитичар из САД, који сматра да је Велика Британија кренула у отворени обрачун са званичним Београдом.

И подсећа да је управо Велика Британија у последњих месец дана извршила страховит притисак на Србију и задала неколико подмуглих политичких удараца.

Одбијањем да изручи Ејупа Ганића, бившег члана ратног председништва БиХ ради суђења у Србији за почињени ратни злочина, Велика Британија је Београду 2010. године послала поруку да Срби не могу да рачунају на разумевање званичног Лондона. Судија Тимоти Воркмен из екстрадиционог суда у Вестминстеру је у образложењу одлуке рекао да постоје докази да би суђење у Србији било политички мотивисано. Што значи да је Србија земља којој Велика Британија не верује.

Ејуп Ганић је потом изјавио је да постоји могућност да тужи Србију и Енглеску. Тако се може још и догодити да Лондон плати ратном злочинцу, који је убијао Србе, лежање у енглеском притвору.

После тога су енглески медији објавили тајни план британске високе представнице ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон о БиХ, којим се практично укида Република Српска. А на крају Чарлс Крофорд, бивши амбасадор у Србији је поручио председнику Борису Тадићу да престане „да води Милошевићеву политику“. Притисак је настављен упозорењима које је изрекао британски амбасадор Стивен Вордсворт у Београду и захтевом британске владе да Србија моментално повуче тада предату резолуцију Генералној скупштини УН о наставку дијалога о Космету.

– Отворене натрепљивост Британаца према Србији тера нас да се запитамо зашто се то догађа? Мој одговор је да Енглези никада нису трпели Србе и Србију, јер се ми не уклапамо у њихове империјалне и колонијалне интересе. Британија данас као верни следбеник САД следи антисрпску политику Вашингтона. Она је истурени амерички играч у Европи и противник Србије, коју још од краја 19. века сматра за “малу Русију” на Балкану. Званични Лондон данас на Балкану има два приоритетна интереса. Први је да изазива кризу у Србији и тиме потреса Европску Унију, а други је да штити муслимане на Балкану, јер тиме заправо покушава да обузда исламисте у Енглеској, тако што напада Србију – каже Мирослав Божиновић, политички аналитичар из САД и упозорава на традицији британске нетрпељивости према Србима са почетка 20. века.

То је Британија отворено показала у својој дипломатској активности. Приликом посете британског премијера Анкари крајем 2010. године обећао је политичку подршку турском чланству у ЕУ, за које Французи и Немци не желе ни да чују. А када су Французи предложили да Србија уђе што пре у ЕУ, Енглези су затражили да Београд “мора прво да призна Косово”.

– Како Енглези раде само оно што им њихов старији партнер САД нареди, они данас намећу тему поделе Косова, јер их гризе савест „због непринципијелног става око косовске независности“. Лондон схвата да је пожурио са косовском независношћу и да то неће решити проблем стабилизације Космета као америчке колоније и усељавања муслимана у ову покрајину и у Србију. На Космету, ма колико било независно, нема политичке стабилности, нема владавине права, која може да изведе легитивно усељавања муслимана преко Приштине у Србију и на цео Балкан – сматра др Мирослав Божиновић.

Још је књижевник Борислав Пекић у својим „Писма из туђине“ писао да је “про­сечан бри­тан­ски по­глед на Ју­го­сла­ви­ју по­сле­ди­ца исто­риј­ске мо­дел-за­блу­де, али и не­ких за­блу­да чије је по­ре­кло но­ви­јег да­ту­ма”.

– Све се од­но­се на Србе, а уко­ли­ко об­у­хва­тају Ју­го­сла­ви­ју, то је опет само због Срба. Бри­тан­ско не­схва­тан­је Бал­ка­на уса­вршено је на­кло­ношћу пре­ма Тур­ској им­пе­ри­ји и не­склоношћу пре­ма све­му што је, угрожава­ју­ћи ову по­тон­ју, опасно­сти­ма из­ла­га­ло нај­бржи пут Ин­ди­ји, из­во­ру бри­тан­ског колони­јал­ног бо­гат­ства. Срби су има­ли не­срећу да им је фор­ми­ран­је не­за­ви­сног на­ци­о­нал­ног и држав­ног живо­та за­ви­си­ло од пада Тур­ске, чиме су, у бор­ба­ма с њом, за­служили трај­ну ен­гле­ску не­за­хвал­ност. За Ен­гле­зе Ср­бин је Бу­га­рин на Дар­да­не­ли­ма или Рус на Мо­ре­у­зи­ма, што је за лон­дон­ску вла­ду исто­риј­ска мора – записао је Борислав Пекић.

Једна изрека која важи за Американце, може да се примени и на Енглезе: “Бити непријатељ Британаца је опасно, бити њихов савезник је кобно!“ То Срби понајбоље знају и осећају. Бивши министар Владислав Јовановић рачунајући на превтљивост Енглеза и лош однос Велике Британије према Србији сматра да Британци неће Београду предати документа о Дражи Михаиловићу, само да би држали Србију подељену и посвађану.

Како је Британија на Србе гледа са подозрењем она и данас контролише „бели шенген“, јер је за Лондон то први тест на којем ће она проверити “доследност постмилошевићевске Србије”. Енглези немају намеру да скидају своје визе Србима, мада их олако даје, али најчешће младима које на Острво одлазе да студирају и тамо остану. Просечан Британац мисли да су Срби варвари, затвореници на условној слободи, којима треба да 20 година да би се социјализовали и европеизовали. Српски проблем је у томе што су сви наши суседи мале земаље са моћним заштитницима. Интерес Велике Британије је да подржи Бугарску, БиХ, Косово и Македонијеу, али не и Србију. И зато је званични Лондон увек против Србије.

Уосталом као европска држава Велика Биртанија отворено показују да не жели ни политички, али ни еконосмки да помогне Србији. Према подацима Министарства финансија, Србија је у протеклој деценији добила 4,5 милијарди евра бесповратне помоћи. Међу највећим донаторима су Европска унија са 1,2 милијарде евра , Немачка са 840 милиона евра и Сједињене Америчке Државе са 473 милиона долара. Велика Британија се на овој листи котира јако ниско, јер држи десето место иза Италије, Шведске, Норвешке, Јапана, Холандије и Пољске.

Оно што изненађује је да се притисци Енглеза све отворенији и директнији, као што је, на пример, захтев за повлачење резолуције. Иза чега можда уследи и британски захтев да се Србија казни, јер наводно није консултовала ЕУ. Мада истовремено, та Велика Британија не признаје ЕУ већ ради против ње, сматрају наши саговорници.

Британски Форин офис је саопштио да је разочаран, зато што је Србија поднела резолуцију УН и да би Генерална скупштина требало да усвоји неутралну резолуцију како би се Србија и Косово охрабрили да почну сарадњу. Ни треба сутра да будемо изненађени ако званични Лондон у тој српско-косовској сарадњи буде држао страну Приштине, а не Београда.

– Тајни план Велике Британије и САД је да на рубним границама истока Европе створе обруч малих „евро-атлантских“ земаља, које се простиру између Немачке и Русије. Тиме се спречава стварање савезништва две јаке државе, Немачке и Русије. И слаби снага Европе, јер се увлачењем мноштва малих држава у НАТО и ЕУ заправо ствара апсолутна гласачка већину у европским институцијама против француско-немачког центра. Енглези и Американци спонзоришу те мале државе, дају им политичку и војну подршку, али и у њима подстичу сепатаризам, да би их преко кризе држали под контролом. У Пентагону је направљена карта те Нове Европе, на којој је простор Србије и БиХ обележен као “сива зона у којој Лондон и Вашингтон тек треба да интервенишу и да их поцепају на мале државице”. Отуда се може очекивати захтев Санџака за независност и отцепљење од Србије. Таква сепаратистичка судбина чека и Украјину, Белорусију, Молдавију, Румунију, Словачку, Бугарску, Македонију, па чак и Грчку и Турску – упозорава др Мирослав Божиновић.

ЛОНДОНСКЕ АГЕНТУРЕ

Свету су данас познате највише само две лондонске агентуре Security Service  и Secret Intelligence service. Ово су британска унутрашња и британска спољна тајна служба, које носе ознаке МИ 5 и МИ 6. Настале су током Другог светског рата као одговор званичног Лондона на агресивност немачке агентуре на Острву. Немачка је просто приморала Британце да 1910. формирају и „спољну” агентуру.

Британске цивилне тајне службе имају велику историју и као већина светских агентура рођене су у крилу армије. Претеча је била Главна обавештајна служба (МО 5), коју је у Лондону формирала британска влада 23. септембра 1909. године. Званично, у овој „унутрашњој” тајној служби за контрашпијунажу, био је запослен само један официр који је у Министарству рата на Вајтхолу добио канцеларију. Први обавештајац Велике Британије био је Вертон Кел, капетан пуковније Јужног Стафордшира, лингвиста и искусни шпијун. Службовао је у Русији, Кини и Немачкој и сјајно владао руским, кинеским и немачким језиком. Чак је неко време провео као агент у немачком оделењу Министарства рата Велике Британије, тако да је јако добро познавао ситуацију у Рајху.

Предлажући га за посао првог британског обавештајца, пуковник Џемс Едмондс му је рекао: „Посао ће бити тајан, мораћете да напустите службу у војсци. Не очекујте јавна признања, али будите сигурни, ваш посао је од судбоносне важности за Британију!”

Капетан Вертон Кел је имао срећу и добио подршку генерала Еварта, тада начелника Војне обавештајне службе, а потом и руководилаца из Скотланд Јарда, тако да је успоставио одличну шпијунску и полицијску сарадњу унутар саме Британије. Тако је у Келовој канцеларији почео да расте број сарадника. Међу њима су били капетани Фредерик Кларк и Ричард Дрејк, инспектор Џон Менвил и адвокат Волтер Морезби. За свог заменика је капетан Кел касније именовао Ерика Холт-Вилсона. Они су заједно укрштали тајне информације добивене из морнарице, пешадије, полиције и властитим истрагама. Њихов први откривени и ухапшени страни шпијун био је Сигфрид Хелм, активни поручник немачке војске, затечен како скицира одбрамбене системе луке Портсмоут.

Тек када су Британци 1989. године приредили у Лондону изложбу „Тајни рат“, о историји британских тајних служби од 1909. тамошња јавност је први пут сазнала за постојање шпијунских организација МИ5 и МИ6. Тиме је и званично 1909. призната као година рођења модерних тајних служби на просторима Велике Британије.

– Историчари су, међутим, склони да појаву шпијунаже лоцирају много векова раније, још 1515. године, у доба Хенрија ВИИ, који је немилице, својим дворским агентима, прогонио Ричарда ИИИ. Тек Хенри ВИИИ је уз помоћ кардинала Волзија и министра Томаса Кромвела уздигао шпијунажу у државни посао. Кромвелом најоданији и најбољи агент био је Џон Тарло, правник из Есекса, који је постао шеф тајне службе, али и директор Поштанске службе Енглеске – тврде познаваоци страних агентура Радомир Вукичевић и Милан Петковић из Београда.

У Кромвелово време за шпијунажу двор је одвајао 70.000 фунти годишње. Већ 1588. краљица Елизабета је вешто шпијунирајући Шпанци, победом у великој поморској битци, показала да без откривања тајни противника не можеш спасти властиту земљу. Да је тај рат Енглеска изгубила од Шпаније, историја би сасвим другачије изгледала, признају сами Енглези.

Творац тог спасоносног похода краљице Елизабете био је се Френцис Волшингем, државни секретар и шеф Краљевске тајне службе, који је на ову дужност именован 1573. године. Он је, на пример, 1583. сачинио „План за шпијунирање Шпаније“, из ког се види, да је сер Волшингем у Ђенови, Венецији, Копенхагену и Кракову формирао шпијунске центре за сакупљање података о кретању европских бродова, али и о њиховом наоружавању. У Руану је постојао информативни центар који је покривао Авр, Нант и Дијену, а у самом Мадриду енглеске дипломате имале су задатак да шпијунирају шпанске луке, адмирале и лађаре. Тако је један конзул, сасвим случајно, од трговца дрвеном грађом из Малаге, 1583. године сазнао да шпански Адмиралитет планира да сагради стотинак нових ратних бродова. Тајни агент Ричард Чибс обишао је потом шпанске луке и изборојао 160 дрвених крстарица и топовњача. Закључак је био јасан: Шпанија се спрема за рат против Енглеске.

– Сигурно, најсмелију акцију обмане или што би се данасрекло дезинформација, извео је алхемичар Џон Дија, који је по Шпанији причао да ће земљу и море ускоро захватити велика олуја. И када је краљ Филип изгубио на обалама Шкотске, Ирске и Енглеске битку против краљице Елизабете, правдао се пред министрима и властелом: „Послао сам своје морнаре и официре да се туку са Енглезима, а не с морем, таласима и олујом!“ – пишу Радомир Вукичевић и Милан Петковић из Београда.

Смрт сер Франциса Волшингама 1590. била је тужна вест за Енглеску, али радосна за Шпанију. Место првог енглеског шпијуна тада је заузео сер Хенри Воттон, амбасадор у Венецији, који је сматрао да је корисно тајно пратити и збивања у Италији.

Пуна два века Енглеска се борила са унутрашњим проблемима које су јој стварали јакобинци, што је успоравало развој „спољне“, а јачало снагу „унутрашње“ тајне полиције. Тек 1740. појавом Вилијама Пита, долази до реорганизације и консолидације британске тајне службе. Пит је шпијунажу везао за дипломатију и енглеска посланства по свету, па је тако створио обавештајну мрежу која је покривала четири континента. Овај искусни обавештајац, као и сваки хвалисавац, имао је обичај да каже: “ Ако се негде у свету испали и један метак, британска влада мора да сазна зашто се то догодило!“

Ратови са Неполеоном приморли су Британце да нагло унапређују своју морнаричку агентуру, у којој је најбољи шпијун био Џон Барет. Он се досетио да Наполеону потури доушника, у лику прелепе и врцкасте мадам Форес. Другу мрежу око Наполеона плео је војвода од Велингтона са својим агентима, мајорима Колгуном Грантом и Џемсом Робертсоном. У време битке код Ватерлоа британску тајну службу предводио је пуковник Хардинг, који је имао свој шпијунски центар у Бриселу. Он је успео преко својих доушника из Париза да сазна време доласка цара у Авенс, и структуру и моћ Наполеонове војске.

Још од рата са Шпанцима морнарица је имала у Адмиралитету свој Обавештајни центар за иностранство, којим је неко време руководио адмирал Џорџ Трајон, а потом адмирал Џек Бемонт. Његов колега адмирал Френсис Бефорт био је творац нове тајне шифре за одржавање веза у Ратној морнарици. Бурски рат на југу Африке, у британској колонији, дао је разлога да генерал-мајор Аргард у Министарству рата створи Обавештајни одсек, као зачетак агентуре у британској пешадији и читавој армији. Њихови најуспешнији агенти у свету били су, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, Џорџ Астон, лорд Китченер и генерал Роберт Баден-Пауел.

Када је после јужноафричког рата 1902. године, ипак, створен Одбор за одбрану империје, начињен је први корак ка стварању британске контрашпијунаже. Тада је у Министарству рата предложено да се званично оформи Обавештајни одсек пешадије, и уједини са Морнаричким обавештајним центром.

– Истовремено, војвода од Велингтона је био први Британац који је предлагао Влади да се цивилна тајна служба уздигне на ниво политичке полиције и државне институције. Ову идеју је 1829. године подржао сер Роберт Пил, планер формирање полиције у Великој Британији. Када је Чарлс Ровен именован за првог полицајца, део британског естаблишмента се дигао против војводе од Велингтона и сер Роберта Пила, јер, наводно „спремају уроту против круне“ – кажу публицисти Радомир Вукичевић и Милан Петковић.

И појава руских анархиста и револуционара на британском тлу, као и сеоба руских Јевреја према Западу, допринели су на свој начин порођају прве праве тајне службе у Лондону. Томе је највише допринео човек са двоструким именом Сигмунд Георгијевич Розенблум, познатији као Сидни Рејли. Он је у британској обавештајној служби био од 1895. године. Учествовао је у гушењу револуције на Острву. Рођен је 24. октобра 1874. године на југу Русије, у породици Рускиње пољског порекла и пуковника руске војске и официра на царком двору.

Тек са деветнаест година је схватио да је његов отац мајчин љубавник, јеврејски лекар из Беча. Разочаран побегао је у свет, и упао у друштво енглеских шпијуна, који су му предложили да ради за њих као дупли играч. Враћен је у Русију 1897. где је службовао пет година. Повратак у Лондон био је овенчан срећом, оженио се, променио име и упознао сер Хјума Хозиера, касније таста премијера Вистона Черчила. Својим обавештајним радом Рејли је доказао да се Британија може бранити, али не на својој територији већ на туђој, посебно у тренутку када су се појавиле прве информације о припремама царске Немачке за освајање Европе.

Све су то биле околности због којих је, и поред велике скепсе у Лондону, британска влада 23. септембра 1909. донела одлуку да оснује цивилну Главну обавештајну службу – МО5. Званично, у овој „унутрашњој“ тајној служби за контрашпијунажу.

РАЗБИЈАЊЕ НЕМАЧКЕ МРЕЖЕ

Капетан Вертон Кел је имао срећу да је добио и подршку генерала Еварта, тада начелника Војне обавештајне службе, а потом и руководилацаиз Скотланд Јарда, тако да је успоставио одличну шпијунску и полицијску сарадњу унутар саме Британије. Тако је у Келовој канцеларији почео да расте број сарадника. Међу њима су били капетани Фредерик Кларк и Ричард Дрејк, инспектор Џон Менвил и адвокат Волтер Морезби. За свог заменика капетан Кел је касније именовао Ерика Холт-Вилсона. Они су заједно укрштали тајне информације добивене из морнарице, пешадије, полиције и властитим истрагама. Њихов први откривени и ухапшени страни шпијун био је Сигфрид Хелм, активни поручник немачке војске који је затечен како скицира у блок одбрамбене системе луке Портсмоут.

Врло брзо, већ наредне 1910. године капетан Вертон Кел је са сарадником из подземља Патриком Квинијем дошао до сазнања да извесни Густав Стајхауер, немачки трговац пречесто посећује Лондон и енглеске луке. И да редовно свраћа код берберина Карла Густава Ернста на Каледонском путу. Кел је посумљао да се ради о немашким обавештајцима, о којима у Енглеској тада није озбиљно бринула ни армија, а ни полиција, јер шпијунажа није била опасно кривично дело. Зато је Кел одлучио да прати Стајхауера и Ернста, да тајно отвара и чита њихова писма, што му је омогућило да разоткрије читаву мрежу немачких доушника. Да би сазнао јо је заправо Густав Стајхауер капетан Кел је позвао у помоћ морнаричког капетана Мансфилда Каминга, који је у армији био задужен за рад тајне службе у иностранству. Он је јавио Келу да је немачки агент у Берлину регистрован као официр Густав Рејмерс.

Агресивност немачке агентуре на Острву приморала је Британце да 1910. формирају и „спољну“ Обавештајну службу – МИ 1 Ц, касније позната као МИ6 задужена за шпијунажу у иностранству, коју је водио морнарички капетан Мансфилд Каминг. Он је преко Сиднија Рејлија у самој Немачклој почео да шири британску мрежу агената.

Двојица начелника нових тајних служби, Кел и Каминг, врло брзо су се договорили да немачке агенте у Британији не треба одмах хапсити. Већ их треба пустити да и даље несметано раде, јер је процењено да ће и армија и влада имати више користи од њихових тајних порука, а и јер преко тајне преписке званични Лондон може да пласира своје информације. У међувремену, на притисак ове двојице шефова тајних служби и самог министра унутрашњих послова Вистиона Черчила промењен је Кривични закон Велике Британије па је шпијунажа постала тешак злочин, који се строго кажњавао.

За сваки случај, како МИ5 и МИ6 нису имали овлашћења за хапшење страних шпијуна, у Скотланд Јарду је формиран Специјални одсек за борбу против агената, којим је командовао агилни Базил Томсон. Захваљујући разумевању немачке опасности и подршци Вистона Черчила, који је прешао у Адмиралитет, сва тројица контраобавештајаца, и Кел, и Каминг, и Томсон, успели су да 1911. спремни дочекају агресивне Немце.

Из Првог светског рата први (контра)обавештајци изашли су као слављеници. Кел и Томсон су се прославили хватањем двојице Холанђана, агената Абвера, који су од Ираца наручили ликвидацију фелдмаршала сер Хенрија Вилсона 1912. године испред његове куће усред Лондона. Атентат су извршила као казну за освету због фелдмаршалове „издаје“.

Вертон Кел и Мансфилд Каминг, међутим, били су суочени са новим искушењима, која су стизала из револуционарне Русије. Бошљевизам и комунизам били су нова опасност по Велику Британију. Стели Рејли и његов пријатељ Џорџ Хил двадесетих година кренули су у Русију да се на лицу места суоче са том опасношћу.

– У то време МИ5 је већ имао шест хиљада људи, који су се на британском тлу сударали са проблемима избеглица и потурених емиграната-шпијуна из разорене Немачке и узнемирене Русије. МИ6 је имала две хиљаде агената широм света, међу којима се посебно истицао Хуан Марч, човек за везу код Шпанаца. Он је први, заједно са Душком Поповим, обавестио Лондон да је немачки адмирал Вилхелм Канарис почео да сумња у своје нацисте. Најачи британски шпијун у самој Немачкој био је Пол Дукс – кажу Радомир Вукичевић и Милан Петковић.

На Блиском и Средњем Истоку за МИ 6 радила је Гертруда Бел, професор модерне историје са Оксфорда, експерт за Оријент, коју су сами Британци звали „Краљица пустиње“, а Арапи „Мајка Ирака и Сирије“. Званичну функцију у МИ6 добила је 1921. године када је њем ментор сер Перси Кокс именовао за резидента у Багдаду. Тада је добила надимак „Гертруда од Арабије“, много пре него што је Томас Е. Лоренс, њен шпијунски сарадник постао историјска личност као „Лоренс од Арабије“. Живела је бурних педесет и осам година. Гертруда Бел је умрла 1926. године. Тада је већ била специјални саветник Вистона Черчила.

Када су средином двадесетих двојица шефова „спољне“ и „унутрашње тајне службе отишли у пензију Мансфилд Каминг је добио титулу витеза, а Вертон Кел је постао сер. Незванично, овај други је радио за МИ 5 све до 1940. године. Тек тада је и његова жена Џули сазнала да је Верон Кел три деценије био први контраобавештајац Велике Британије.

– Крајем тридесетих, пред избијање Другог светског рата у Лондону је започео озбиљан рад на реорганизацији ових тајних служби. Прво су добиле званична имена МИ 5 и МИ 6, односно Сикрет сервис – СС и Сикрет интелиџенс сервис – СИС. У то време постојала је Војна обавештајна служба – МИС, затим Морнарички обавештајни одсек – НИД, а по налогу Вистона Черчила створена је 1939. и Управа за специјалне операције, познатија по својој кратици – СОЕ. Њен оснивач и први шеф био је др Хјуг Далотн, ког је наследио 1940. године Френк Нелсон, професионални бригадир, посланик, конзул и добровољац РАФ-а. СОЕ је развијала офанзивна шпијунско-диверзантска дејства на просторима земаља Западне Европе, помажући локалне покрете отпора. Први оперативци СОЕ били су пуковник Колин Габинс, стручњак за саботаже и радио везе и Џорџ Хил, обавештајац који је шпијунирао НКВД усред Москве. Најпознатији део ове управе био је Одсек за разарање СОЕ, у коме су 1940. почели да раде Ким Филби и Гај Барџс. Рат је, међутим, тражио велике жртве, па је Нелсона наследио Чарлс Хамбро, а овог генерал-мајор Колин Габинс – пишу у фељтону Радомир Вукичевић и Милан Петковић.

Из СОЕ је потекао и један Лоренс од Арабије, велики британски шпијун. Он је био саветник арапских побуњеника против турске окупације током Првог светског рата, који је утицао на формирање пробританских држава Јордана, Ирака, Сирије и Палестинске територије. Из редова СОЕ потиче и највећи британски шпијун на Балкану, генерал Фицрој Меклејн, који је умро 15. јуна 1996. године.

ТАСА И ВЕСНА

Још у Краљевини Југославији, а посебно током Другог светског рата британска обавештајна служба разгранала је своју шпијунску мрежу. На Балакну су деловале три лондонске обавештајне службе : Специјална оперативна егзекутива – СОЕ, Милитари сервис – МИ6 и Тајна служба Форин офиса. Главни представници Интелиџенс сервиса у Београду били су Мастерсон, Ханау и Бејли, а у Букурешту Емири, иначе, познати као творци идеје о рушењу Ђердапа и заустављању Хитлеровог надирања кроз овај дунавски канал.

– Њихов, међутим, најачи сарадник у Београду био је Танасије Таса Динић, министар полиције у Недићевој влади лично. Своју агентурну везу са Британцима министар Динић је открио тек 1945. када је пребегао у Салзбург под енглеске скуте. Како је Черчил обећао Титу да ће му вратити све припаднике националних снага, тако се и министар Танасије Динић нашао у Озниним рукама – открили су Радомир Вукичевић и Милан Петковић.

Када је 11. јула 1941. извршена реконструкција Савета комесара министарстава, комесар Министарства унутрашњих послова био је Милан Аћимовић, а први заменик Танасије Динић и други заменик Ђорђе Перић. Десетог новембра 1942. извршене су нове промене у влади и председник Министарског савета је био Милан Недић, а министар унутрашњих послова Танасије Динић.

Његов сарадник била је Весна Пешић. Сигурно једна од најкориснијих, ако не и најкориснија жена у комунистичком покрету била је Вера Пешић, члан ЦК КПЈ, свемоћна Гестаповка, веома утицајна личност на српску владу, рушилац Равногорског покрета, тајни агент.

Вера Пешић је родом из Сијеринске Бање. У Лесковцу завршава основну школу и похађа гимназију. Била је удата за Немца од кога се касније развела. У Комунистичку партију улази 1938. године. Жена мањег раста, мршава, витке линије. Лепе спољашности, сањалачких очију из којих не избија зло које је у њој сакривено. Веома веселе природе. Начитана и интелигентна. Волела је много да прича. Политичке проблеме познавала је одлично. Идеолошки изграђена комунисткиња. Имала је ту способност да сваког може да преведе „жедног преко воде“.

Искусни контраобавештајац Генералштаба војске мајор Славко Радовић је упознао и стекао утисак да је “рођена” за обавештајца: јако интелигентна и лепа. Примљена је да ради у контраобавештајном одељењу и стручно школована. Уочи Другог светског рата, вешто вођену прихватају обавештајне службе Немачке, Британије и Француске. Као четвороструки агент претежно ради за Генералштаб и Шесто одељење Управе безбедности Немачке. Да би се прикрио њен тајни рад и да је подметнута, отпуштена је из службе Генералштаба али задржана на вези.

Због шпијунаже ухапшена је од београдске полиције. На интервенцију владе Немачке, намесник кнез Павле Карађорђевић наредио је да се пусти. Пошто је у затвору тучена, одлази на лечење у Беч где завршава стручни курс, а затим постаје дописник једног немачког листа и резидент за више агената Шестог одељења за Балкан. У време мартовског пуча 1941. нови председник владе генерал Симовић наредио је да се ухапси и депортује у Лебане.

Као провереног агента 14. априла 1941. године Немци је одводе у Београд да ради у централи Гестапоа за Србију.

Вера Пешић је била свемоћни фактор у Београду, како код окупаторских власти, тако и код министра унутрашњих дела Танасија Динића. Причало се да је она љубавница немачког генерала Бадера. Говорило се у Београду да једна Пешићева може код Немаца све учинити, и заиста је могла.

За све време била је сарадница и министра унутрашњих дела у Недићевој влади, Танасија Динића. Причало се да је и његова љубавница. У то време спријатељила се са Живојином Ђурићем, окружним начелником у Лесковцу, јер јој је и он требао за рачун комуниста којих је у лесковачком округу увек било.

Тих дана (пролеће 1943) у лесковачком затвору налазила се једна група затвореника, међу којима око 120 најопаснијих комуниста на челу са браћом Перовић и Вуксановић. Вера Пешић је допутовала у Лесковац и одмах отишла у немачку Орс-команду. Захтевала је да се по једном списку пусти 120 затвореника, јер су ти људи „оклеветани“, тврдила је Пешићева. Овоме се супротставио Орс-комадант који је имао доказе о активном раду тих људи за рачун комуниста. Вера је дрско рекла: „То није истина“ и захтевала да се телефоном позове генерал Бадер. Орс комадант, коме се није ишло на Источни фронт, позвао је телефоном генерала Бадера, са којим је Вера кратко разговарала. Потом је Бадер наредио Орс комаданту да се свим захтевима Пешићеве изађе у сусрет, јер је она њихов поуздани обавештајац и има њихово пуно поверење. Свему овоме био је присутан тадашњи комадант Српске државне страже у Лесковцу, мајор Александар Стикић, који је о томе обавестио обласну команду у Нишу строго поверљивим дописом.

Вера је тог истог дана пошла у затвор са окружним начелником Живојином Ђурићем одакле су сви комунисти пуштени из затвора, а Дражини издвојени и упућени у логор на Бањицу. Обласна команда из Ниша, обавестила је надлежне у Београду, али се нико није усудио да мења одлуку Вере Пешић и да доказује да Вера ради за комунисте.

У рукама Вере Пешић биле су хиљаде српских живота по разним логорима, на Бањици, по Србији и на земунском сајмишту. Она је хиљаде и хиљаде комуниста и њихових сарадника пустила из логора по налогу шефа Гестапоа, а са друге стране хиљаде националиста послала на вечни починак у Јајинцима и у другим великим заједничким српским гробницама по Србији.

И не само то. По Верином захтеву, министар унутрашњих дела Танасије Динић, издао је два фатална наређења. Прво крајем маја 1941. године у коме се наређује да се свим Црногорцима у Србији има поступати као са циганима и Јеврејима, а друго половиним 1942. године, да се са свих важнијих места уклоне сви Црногорци као непоуздани и да се на њихова места доведу чисти Срби. Недић је оба ова наређења опозвао.

Циљ Пешићеве је био да се Црногрци осете несигурним и да оду код Тита у шуму. Делимично је у томе успела.

У другој половини 1943. године Пешићева одлази код мајке у Сијеринску Бању. Тамо је 11. септембра 1943. заробљена од стране четника мајора Радослава Ђурића. Ту је она свршила један веома важан посао за комунисте. Она је превела читаву групу мајора Ђурића код комуниста. Тито је после наградио мајора Ђурића генералским чином и врло важним и поверљивим положајем у комунистичкој Југославији. За Дражу је одметање једње његове групе представљао тежак ударац.

Вера је наставила да ради свој посао за рачун комуниста на простору Топлице и Јабланице.

Једној четничкој групи, састављеној претежно од бивших четника мајора Ђурића, који су побегли из партизанских редова, полази за руком да августа 1944. ухвате Веру. Саслушали су Веру и њену мајку Анђу која је била саучесник у Верином шпијунском раду. Онда су донели смртну пресуду и обе стрељали. Том приликом код Вере је пронаћен њен лични дневник из кога се сазнало о многим Вериним активностима за рачун комуниста.

Нове промене у влади 1943. доводе до тога да Таса Динић буде министар социјалне политике и народног здравља. После рата је осуђен на смрт стрељањем.

Марко Лопушина

„Британска превара – MИ 6 у Србији“

Advertisements

Information

This entry was posted on 17. маја 2012. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ, СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: