ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Српска трилогија“ – Стеван Јаковљевић

НА ПРАГУ ОТАЏБИНЕ

Пред нама је бескрајна равница. Тако нам се бар чини. Али ходајући по њој, видимо мале брежуљке, ониске висоравни, као оно наборана вода на лаком ветру. У даљини негде штрчи минаре, а још даље, виде се дивље планине у плавкастој измаглици дана…

Косово поље…

Сузама је заливено, песмама је опевано. Мужевна стремљења небројених генерација су кроз столећа била усредсређена на њега. Тешка трагедија понирала је у душе, преносила се с колена на колено кроз небројене деценије, као неко вечно страдање, свето и узвишено као религија. Дах побожне осећајности и фанатичан занос би обујмио млада срца при помисли на тужно Косово. Оно је неодољиво спајало мисли као неки узвишени култ и постало света замисао целе једне нације…

Године хиљаду деветсто дванаесте љубили су ратници свету земљу. Косово је ослобођено од неверника. Вековни сан је остварен.

А само три године доцније…

На путу ка Голготи вукла се изнурена војска српска. Непрегледна колона пешадије, артиљерије, коморе и избеглица, гамизала је лагано преко Косова, носећи собом тугу и очај поробљене земље своје. Сустигосмо и колону рањеника, који су умакли из болнице. Стоје на путу, распитују се за своје команде. Сматрају да им је команда њихова, у општем метежу и хаосу, једино уточиште, те да се тамо свију, немоћни и болесни.

На велику радост нашу, међу рањеницима нађосмо и нашег потпоручника Војина са повезаном главом, у шињелу на којем се још познају трагови крви. Лутао је да би нас нашао.

На путу сусретосмо и заробљенике, који се крећу сами, без спроводника, у супротном правцу. По исцепаној одећи и жалосном изгледу они се мало разликују од војске која их је некада заробила. Глад и тешки ратни напори потпуно су нас изједначили, па чак као да нас је општа нево ља и приближила једне другим.

Прошли смо поред оронулих зидова Вучитрна. Она једна улица закрчена од кола и народа. Из многих кола вире главе жена и деце. Или су се избеглице размилеле по вароши и купе остатке хране. А магацини отворени. Војници, заједно са заробљеницима, развлаче џакове са храном на све стране. Неки продају брашно мештанима. Муслимани нуде новац војницима за оружје.

— Шта ће са нама бити? — запита нас једна жена плачевним гласом.

— Ви ћете се, госпођо, вратити својој кући, одакле сте и пошли. Али шта ће са нама бити, то нико од нас не зна — одговара јетко потпоручник Живадин.

Пред вече стигосмо у неко село испред Митровице. Ноћ је била хладна. Кроз пушкарнице својих кула гледали су нас злурадо Арнаути.

Седимо поред ватре, а Лука нешто рачуна на прсте.

— Прошло је равно пет стотина двадесет и шест година, када је разбијена војска на Косову бежала исто као и ми сада.

Разговарамо о свом безизлазном положају. Још један дан марша па смо на граници. Куда ћемо после?…

— Требало је да их сачекамо на Косову, и нека се историја још једном понови — каже потпоручник Живадин.

— Нашто да гине народ, кад сутра навече иначе морамо да положимо оружје. Даље немамо куд! — додаде капетан Душан.

— Баш зато! — брани своје гледиште Живадин. — Нека то буде на витешки начин, а не као неке бабе.

— А теби је мило да погинеш на Пољу Косову! — упаде подругљиво Лука. — Не верујем!

— Вала, ако будемо морали на граници да положимо оружје, ја одох…

— Пре свега, пита ли вас ко, те сада вадите очи… А ако желите да чујете моје мишљење…

— Молим вас, господине потпуковниче… опростите, али ни вас сигурно нико не пита — рече мало набусито Живадин.

Потпуковник Петар заћута. Онда се наслони лактовима на колено, и укрсти прсте. Гледајући у ватру, настави тихим гласом:

— Земљу смо изгубили… То можемо објаснити неком „вишом силом“… Али ако уљудност изгубимо, онда тек настаје највећа опасност — и потпуковник Петар климну замишљено главом.

Настала је мучна тишина. Али Живадин прекиде:

Господине потпуковниче, мени је јако жао што су моје речи дале повода да тако мислите. Ја се извињавам. Али… молим вас, још од Преполца причају о одлучној бици на Пољу Косову… А куда ћемо сада?

— Ех, причају… Причају војници, причају коморџије и сви они који не увиђају да данашње ратовање није исто што и ратовање пре пет стотина година. Онда су се тукле масе, а данас стратегија зна и за брзе обухватне маршеве, па би нас као мишеве похватали на Пољу Косову… А зашто?… Да би се поновила историја. Али таквим подухватом ми бисмо само компромитовали прошлост… Нама је данас потребно да сачувамо живу силу.

— Добро, господине потпуковниче — упаде капетан Душан — претпоставимо да смо је и сачували, мада се она почела да осипа сама од себе. Куда ћемо с њом?

— У албанске планине… а после видећемо.

3аћутасмо… Пред очима имамо визију оних кршева које смо гледали у измаглици дана. То су слике и у свести непријатне, а тек како мора бити страшна стварност. Планине су се издигле једна над другом, као да је земља некада била узбуркана пучина, па је промисао нечија намах зауставила.

Размештали смо се поред ватри. Бескрајно небо је жмиркаво треперило, док су кола коморџијска и даље шкрипала. Људи покривени преко главе шињелима и шаторским крилима лежали су крај утуљених угарака. Преморени коњи стењали под амовима. Стражари су мрзовољно зурили у ноћ… У селу је кукурикао петао. А у даљини праснуше неколико пушака. Или Арнаути пљачкају… Или наши извршују правду над њима. Свеједно. Неколико живота мање.

На граници смо отаџбине.

Пређосмо пругу. Издужене шине, као опружене мртвачке руке, остадоше пусте.

Пред Митровицом застадосмо, да одиђу мало трупе које су наилазиле и са северне стране. Кроз варош се једва могло ићи од силнога народа. Многе избеглице су овде застале. Рањенике су довде донели.

Млако, бледуњаво сунце пригрева, а непријатељски аероплани се разлетели као осице. Из колона се издвајају војници у мале групице, дошаптавају се и договарају да ли да се врате кућама. А приче бујају… На граници ћемо се зауставити, и онда ће се издати прокламација: ко хоће, може да се врати својој кући. Па зашто се не бисмо још и сада вратили. Проноси се глас да идемо до албанских гора, где ће официри напустити војску. А заклетва обавезује само у границама државе, изван отаџбине не важи. Они су, дакле, разрешени обавеза.

Трезвенији упиру очи у своје официре и мисле да ови нису толико безумни да их напусте. А са војском иде и седи Краљ.

Неки се колебају, пођу, други их сретну и онда се врате. Изнурени телом, измучени душевним колебањима, лишени тако воље, иду мрзовољно, ослушкујући непрестано шта се око њих говори.

Коморе се увелико осипају. Изван Митровице почела је и пешадија, док су артиљерци још увек везани својим осећањима за оруђа. Котрљају се топови и људи гамижу за њима, или се држе за штитове топова и одмичу све даље.

Негде у близини границе застадосмо. Дувао је хладан ветар и оловни облаци се стопили у бескрајни сиви застор, скривајући планине и земљу коју напуштамо. Бар да можемо бацити последњи поглед!… Тешка слутња притисла душу, а расплинуте мисли као да се повлаче и усредсређују на једну представу, везану за оне који остадоше скривени, иза сивих облака, јадни, напуштени.

Седимо око ватре и ћутимо… Снег поче да пада. Још једна невоља више. А ми без домовине, без куће, без огњишта. Снег сигурно и тамо пада… тамо, око наших кућа, где живи поробљена сиротиња без игде ичега.

Посилни Исајло сручи нарамак дрва покрај ватре и подбочи се:

Господине поручниче, ко ће да огреје сиротињу моју? — обрати се поручнику Луки.

— А, господине посилни, Исајло Аранђеловићу, ко ће моју?… Теби ако је тешко да носиш дрва, а ти марш! — и показа му руком у правцу Митровице.

Збуњен оваквим одговором, Исајло се почеша иза врата.

— Господине поручниче, ја се не жалим… него велим…

— Не жалим… не жалим, па шта онда? Да причамо причу. Је ли… Око твоје куће у селу расту шуме и забрани, а шта ће моји да раде у вароши?… Ипак не слиним као ти: ко ће да ми огреје нану, ко бабу… сивоњу… рогоњу — говорио је Лука плачевним гласом, подражавајући Исајла. — Срам те било!

Исајло и нехотице стаде мирно.

— Ја баш нисам тако казао, господине поручниче…

— Ниси?… Подбочио се као пиљарица и „господин“ као да тражи изјашњење од мене: ко ће да греје моје? — говорио Лука дубоким и важним гласом. — И то пита мој посилни Исајло, који живи боље него командант армије.

— Немам само његову плату — смеје се сада шеретски Исајло.

— Слушај, докле идем ја, ићи ћеш и ти. Докле имам ја, имаћеш и ти. Јеси ли разумео?… А сад вуци се у шуму за дрва!

Исајло поздрави, и весело отрча.

Ветар усковитла ватру и ми се подигосмо, окрећући јој леђа. Тек тада видесмо како војници замичу у село, међу арнаутске куле. Капетан Радослав прати једнога поднаредника да их врати.

— Дреница је ово… Могу лако да припуцају пушке.

— Ко… Арнаути? — окрете се поручник Бранко. — И нас мртвих се они плаше, а камоли оволиких топова.

Српска трилогија I – Стеван Јаковљевић

Српска трилогија II – Стеван Јаковљевић

Српска трилогија III – Стеван Јаковљевић

Подаци

This entry was posted on 26. маја 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: