Старац Гаврило

Монах Гаврило је био прозорљив, доживљавао је духовне визије, читао мисли људима и видео будућност. Давао је људима поуке, личио на ранохришћанске старце, свете аве, монахе из пустиња Египта и из келија Свете Горе. Верници га сматрају пророком. Његова пророчанства о судбини Србије и Београда, појави круне и наследника Немањића, о устоличењу царске Русије, изазивају много полемика. Несумњива је његова прозорљивост, али остаје питање да ли су његове визија стварно будућност која нас чека или Божије упозорење послато преко њега, шта нам се може извесно десити у будућности ако се као народ и људи не покајемо и духовно не променимо.

Део транскрипта који преносимо је из филма „Старац Гаврило Тајновидац“, није из филма „У сусрет Царству Небеском“ који вам данас представљамо, али су речи монаха Гаврила скоро исте у оба филма. Прочитајте и одгледајте филм, осетите реч духовника.

„Не знам шта ћу пре да вам кажем. Имам много, много, много.

Кад сам био, па кад ме је вратио (Анђео, све ми је показао!), Господ каже: „Чедо моје, бићеш бијен, мучен…“, све ми је казао Господ како ће бити; каже: „Ја ћу те чувати свуда, и Мајка Божија“. Четири године сам био на робији за веру! Све милицајце, милицајке, прибрао сам вери, све! Сотирића, проту Смиљанића… Највећи комунисти су били тамо кад сам био на робији, па сам им говорио шта је комунизам, Лењин, Стаљин и редом све. Признали ми све! А то је Бог наредио.

Људи, највећи грешници примају веру, а имаш овде ове што им не вреди причати. Не вреди му причати ништа! Ништа му не вреди. Оковао га (ђаво) гвожђем, гвожђем окован, па не може. А ђаво пуши, ђаво хули, ђаво мрси, па нађе онога па га окује и не може да се врати. Забадава плакање, забадаве је све. Човек ако сам себе не врати, сам себе не поправи, сам себе не научи, сам себе не осуди па да каже све што је чинио да више не чини, да се исповеди. Све што се исповеди то Господ опрости, а што се не исповеди иде с њим у пакао. Има 20 митарстава, знаш ли? Пише све – онде ти је исповест и овоме је исповест, и све човек треба да исповеди, а Господ ће да излечи.

Беше једна особа у Пећкој Патријаршији. Грешио је, био је и овако и онако, пушио, хулио, радио све најгоре што може. И једнога дана дође па се закуне пред иконом да више неће. Али ђаво не мирује (онде је и херувим био); прође мало па га натера и он згреши – опет погази! И дође у цркву, падне пред иконом, писне да плаче а ђаво каже анђелу: „Зашто браниш тога блудника, кад је он тако и тако радио, па лагао…?“ Он се каје а Господ каже: „Ја сам страдао за грешнике“. И опрости му грехе… Покајао се! У последњем моменту се покајао! Али, то су ретки, ретки су.

Беше један брат, како се зваше, не знам. Ишао од куће. Што год чиниш, себи чиниш. Шта год, шта год чинио овде, тамо те чека. Све што је зло, тамо се враћа. А ко је добро радио, благо његовој души. Беше једна удовица и имала једног сина. Дете спавало ноћу у кревету, и искрало се да иде са децом у врт. Она остала. Наиђе онај човек а она умесила колач да му потури, да га сруши. Наиђе човек путањом где је дете било. „Чико, дај ми један колач, огладнео сам!“ Човек извади онај колач што му је дала мајка. Умре! Паде! Доктори га прегледаше и видеше. „Ко ти је дао овај колач?“ „Дала ми мајка“. И онда – што год чиниш, себи чиниш – изгуби сина! Она се обеси и оде у пакао, у вечиту таму доле. Што год чиниш, себи чиниш! Видиш ли?!

Све што говоримо – има Ангел који све пише. Све што говоримо, изаћи ће на видело. Ништа нема сакривено што се неће видети тамо. Стани, помисли: Господ зна, који је створио ум да не зна, који је створио око да не види, који је створио уво да не чује, који је створио срце… Језик је гласоноша а уста су врата. Што лежи на срцу, то на уста тежи. Језик је гласоноша само, он сведочи шта је на души. Коме црква није… није му ни Бог отац, коме није Бог отац… ко цркву не воли, тога ни Бог не воли; Богу се не моли, Бога хули, Бог га руши. Ми смо жива Црква Христова. Ако се покајемо- долази Бог, ако не- не долази. Ко не једе тело Христово и не пије (крв) неће да се спаси.“