ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Циљ хришћанског живота

Разговор Преп. Серафима Саровског са сибирским велепоседником Николајем А. Мотовиловим

Увод

Велики старац Серафим исцели ме од тешких и невероватних, грдних реуматичних и других болова и болести. Цело ми тело беше узето, ноге згрчене и у коленима отечене, на леђима и слабинама ране! Од свега тога патио сам три пуне године.

А моје исцелење догодило се на следећи начин:

Петог септембра 1831. г. довезоше ме у Саровску пустињу, а седмог и осмог септембра, на дан Рођења Пресвете Богомајке, бих удостојен двају разговора са баћушком, оцем Серафимом, у његовој манастирској келији, но исцељење тада још не добих. Деветог септембра, пак, одвезоше ме к њему у оближњу пустињицу Старчеву, у близини његовог извора. Четири човека који ме на рукама ношаху и пети који ми главу придржаваше, принесоше ме к старцу, који беше окружен мноштвом посетилаца…

Моји носиоци сместише ме затим на Старчевој ливадици, поред једног огромног дебелог бора, на обали реке Саровке. Када замолих баћушку да ми помогне и исцели ме, он каза: „Па, ја нисам лекар! Лекарима треба ићи када ко хоће да се лечи од каквих било болести!“
Ја му онда подробно испричах своје патње и како сам на све могуће начине покушао да се излечим, али да исцелење нисам добио. Рекох, усто, да мени већ ни у чему нема спаса и да немам слободе пред Господом, да просим његове свете молитве, да би ме Господ исцелио. Старац ме онда упита: „А верујете ли ви у Господа Исуса Христа – да је Он Богочовек, и у Његову Пречисту Богомајку, да је она свагда Дјева?“ Ја одговорих: „Верујем!“ „А верујеш ли“ – настави старац – „да Господ Који је раније све болештине на људима исцељивао тренутно, једном речју Својом, или само додиром Својим, може и сада исто тако лако и тренутно да исцели једном речју Својом оне који потребују Његову помоћ? И верујеш ли да је заузимање за нас Пресвете Богомајке пред Њим свемоћно, и да нас на њено заузимање Господ може и сада, исто тако тренутно и једном речју, потпуно исцелити?“

Ја одговорим да у све то истински, од све душе и срца верујем и да, када не бих веровао, не бих ни наредио да ме довезу овамо к њему. „Ако, дакле, верујете“ – заврши старац – „онда сте ви – већ здрави!“ – „Како здрав?“, упитах ја, „када ме моји људи и ви држите на рукама?“ „Не!“ – рече ми он – „Ви сте сада целим телом својим већ потпуно здрави, најзад“. И он нареди људима који ме држаху да одступе од мене, а он ме узе за рамена, подиже ме са земље и, усправивши ме на ноге, рече ми: „Сигурније стојте, чвршће се држите ногама на земљи! Ето, тако! Не плашите се, ви сте сада потпуно здрави“. И затим додаде, радосно ме посматрајући: „Ето, видите ли како сада добро стојите!“ Ја одговорих: „Хтео – не хтео, ја добро стојим зато што ме Ви добро и чврсто држите“. Тада он, одвојивши своје руке од мене, рече: „Е, па ето, сада вас већ ни ја не држим, а ви без мене чврсто стојите. Ходајте смело, баћушка мој! Господ вас је исцелио! Хајте, крените се с места!“

И, узевши ме за руку једном својом руком, а другом ме помало гуркајући с леђа, поведе ме по трави и неравној земљи око бора, говорећи: „Ето, ваше богољубље, како сте добро кренули!“ Ја одговорих: „Да, зато што ме ви изволите добро водити“. „Не“ – рече он, одвојивши поново од мене своју руку – „Сам Господ је изволео да вас потпуно исцели, и сама Божија Мајка умолила Га је за то. Ви ћете сада и без мене кренути, и свагда ћете добро ходити! Хајте, крените се…“ И стаде ме гуркати да бих кренуо. „Та, тако ћу пасти и повредити се!…“, рекох. „Не“, противречаше ми он, „нећете се повредити него ћете чврсто закорачити…“

Тада ја осетих у себи некакву силу која ме осени, мало се охрабрих и пођох сигурним кораком. Он ме онда одједном заустави и рече ми: „Доста је!“ Онда ме упита: „Шта, дакле? Јесте ли се сада уверили да вас је Господ исцелио у свему, и то потпуно? Стога без имало сумње верујте свагда у Њега – Христа Спаситеља нашег, и чврсто се уздајте у Њега – Христа Спаситеља нашег, и чврсто се уздајте у Његово милосрђе према вама! Заволите Га свим срцем, приљубите се уз Њега свом душом својом и вазда се непоколебиво надајте у Њега, и благодарите Царици Небеској за њену велику милост према вама. Но, пошто вас је ваше трогодишње страдање силно изнурило, то ви сада немојте нагло да ходате по много, него постепено. Мало помало навикавајте се на ходање и чувајте своје здравље као драгоцени дар Божији!“ И, још доста поразговаравши са мном, Старац ме отпусти у гостопримницу потпуно здрава. А пошто многи богомољци беху са мном при исцељењу моме, и беху се пре мене вратили у манастир, они већ беху разгласили свима о великом чуду овоме. Отада постах чест посетилац Сарова…

Први разговор

Једном, пак, било је то у Саровској пустињи, убрзо после мога исцелења, почетком зиме 1831. г, у уторак, концем новембра, ја сам стајао за време вечерње у топлој цркви Живоносног Источника на своме уобичајеном месту, како је то и после вазда бивало, управо преко пута чудотворне Иконе Мајке Божије. Ту ми убрзо приђе једна од сестара Дивјејевског манастира…

Она ми рече: „Јеси ли ти онај хроми господин, кога је недавно исцелио наш баћушка, отац Серафим?“ Ја одговорих да сам управо тај, „Врло добро“ – рече она – „онда иди к баћушки, наредио је да те к њему позовем. Он је сада у својој келији и рекао је да ће те чекати“.
Људи који су бар једном били у Саровској пустињи за живота великога Старца или су бар чули о њему, могу потпуно појмити каквом се неисказаном радошћу испунила моја душа од тог неочекиваног позива. Оставивши службу Божију, ја сам не часећи отрчао к Преподобноме, у његову келију.

Баћушка, о. Серафим срео ме је на самим вратима келије и рекао ми: „Ја сам чекао ваше богољубље! А ви само мало причекајте, док ја поговорим са својим сирогицама (како је вазда називао своја чеда духовна – монахиње из Дивјејева). Ја имам много с вама да разговарам. Седите, ево, овде.

Говорећи то, показао ми је на степенице… Ја сам био сео на нижи степеник, а он ми рече: „Не, повише седите!“ Ја седох на други, али он ми каза: „Не, ваше богољубље. На највиши степеник изволите сести!“ И посадивши ме тако, додаде: „Ето ту седите и чекајте да, кад поговорим са мојим сиротицама, дођем к вама!“

Баћушка затим у своју келију уведе две сестре… Дуго сам седео у очекивању када ће и за мене да отвори врата велики Старац. Мислим да сам тако седео два часа… А онда су се врата отворила и изишао је Старац са својим сиротама и, испраћајући сестре рекао ми: „Дуго сам вас задржао, ваше богољубље! Не замерите! Ето, мојим сиротицама је много било потребно рећи, па сам их ја, убоги, мало потешио!… Изволите у келију!“

Ту, у својој келији, у самом манастиру, Старац је том приликом поразговарао са мном о разним стварима које су се тицале спасења душе и живота у свету, и наложио ми да са оцем Гуријем, саровским гостопримцем, сутрадан, после јутарњег богослужења, дођем к њему, у његову ближу пустињицу, у шуми.

Други сусрет са старцем

Целу ноћ разговарао сам са о. Гуријем о оцу Серафиму, целу боговетну ноћ, и готово да нисам заспивао од радости, а следећег дана упутио сам се у шумско пребивалиште Старчево, не окусивши ништа и не попивши. И читав тај дан до касно у ноћ, ништа не попивши и не појевши, проборавио сам пред вратима Старчевим. Силесија народа долазила је у међувремену и постојавши мало у трему, пред вазда затвореним вратима, одлазила, без Старчевог благослова. Свега седам или осам људи остало је ту до краја дана, док Старац напокон није изишао из своје келије… Сви они били су са нама одлучили да чекају док старац не отвори врата. Најзад су се и они у духу узнемирили, па се чак и сам отац Гурије, пошто смо већ дубоко зашли у вече, врло узнемирио и рекао ми: „Већ је мрак, баћушка, и коњи су огладнели, а и малишакочијаш вероватно би да једе. Да нас, ако касније пођемо, звери не нападну!?…“ Но, ја сам одговорио: „Не, баћушка, о. Гурије, пођите ви сами назад, ако се нечег бојите, а ја нећу отићи од двери баћушке о. Серафима, док их не отвори, макар ме звери растргле!…“

И не много времена затим, о Серафим стварно отвори врата своје келије и, обраћајући ми се, рече: „Ваше богољубље, ја сам вас био позвао, не замерите што вам читав дан нисам врата отворио: данас је среда, дан поста и молитвеног ћутања, и ја безмолвствујем. А ето сутра, само изволите, ја ћу се од све душе радовати да се с вама разговорим… Ви нисте ништа јели читав дан… Сад идите и окрепите се храном, изнемогли сте!…“

После тих речи баћушка се опет затворио.

Никаква реч није у стању изразити ту радост, коју сам ја осетио у срцу своме. Пливао сам у блаженству. Без обзира на дуготрпљење целога дана, сама помисао, да сам се на крају удостојио, ипак, не само видети лице о. Серафима, но и чути поздрав његових богонадахнутих речи, о тако је била утешна! Да, ја сам био на врхунцу блаженства, које се не може сравнити ни с чим земаљским. Иако цели дан нисам ни јео ни пио, осећао сам се тако сит, као да сам се најео до преситости и напио до пијанства. Истину говорим, мада ће се моје речи, можда, учинити преувеличаним и сувише одушевљеним некима, који нису на делу искусили, шта значи сладост, ситост и опијеност, којом се човек испуњава у време низласка Духа Светога на њега. Али, ја сведочим, хришћанском православном савешћу својом, да овде нема преувеличавања, но да је све што сам рекао – сушта истина, па чак и врло слаб опис онога, што сам ја заправо осећао у срцу моме.

Почетак разговора о смислу хришћанског живота

Био је четвртак. Дан – тмуран. Земљу је био прекрио снег дебљине четврт аршина, а одозго су и даље ситно сипиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са мном на оном свом пропланку близу келије, према речици Саровки, на стрмени близу речне обале. Мене је био посадио на пањ од дрвета које тек што беше посекао, а сам је присео према мени.

Господ ми је открио“ – рече велики Старац – „да сте ви у своме детињству усрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе распитивали код многих великих духовника не једанпут…“

Овде треба да кажем да је мене, уистину, још од моје дванаесте године живота та мисао упорно копкала и да сам се с тим питањем заиста обраћао многим духовним лицима, али да ме њихови одговори нису задовољили. Старцу је ово било непознато (тј. старац Серафим то ни од кога није могао сазнати, него је Духом Светим прозирао – прим. прев.)

Затим о. Серафим настави: „Но, нико вам није рекао о томе ништа одређено. Говорили су вам: ‘Идите у цркву, молите се Богу, вршите заповести Божије, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота!’ А неки су чак и негодовали на вас што се одајете небогоугодној радозналости, говорећи вам: ‘Не испитуј оно што је више од тебе!’ Али, није требало тако да говоре. Ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сада у чему се уистину састоји тај циљ…

Циљ хришћанског живота – задобијање Духа Светог

– Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. Зато је Господ Исус Христос и рекао: „Свак ко не сабира са Мном, тај расипа“. Добро дело не може се ни назвати друкчије него – сабирањем, јер макар се оно и не чинило Христа ради, ипак је добро. Свето Писмо говори: „У сваком народу онај ко се Бога боји и чини правду, угодан је Богу“. И, као што видимо из свештене повести, такав човек „који чини правду“, у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: “ Пошљи у Јопу, к Симону кожару, тамо ћеш наћи Петра и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“. И тако, Господ употребљава сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, ово је потребно за почетак поставити овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијега, Који је дошао у свет, да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога Који уводи Царство Божије у срца наша и отвара нам пут за блаженство будућег живота. Но, тиме се и ограничава та богоугодност добрих дела која нису ради Христа учињена: Створитељ наш пружа нам средства за њихово остварење, а од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – ‘видимо’, тако ваш грех остаје“. Ако човек слично Корнилију, ту богоугодност свога дела које није ради Христа учинио, искористи и поверује у Сина Његовог, то ће му се и дело те врсте урачунати као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек нема право да се жали, што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра Христа ради. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога и то – безмерно, како је речено: „Јер, Бог Духа Светога не даје на мјеру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку“.

– Тако је то, ваше богољубље! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док су молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи (врлине) ради Христа – само средства за задобијање Духа Божијега.

– Како то задобијање? – упитах ја баћушку Серафима – ја то некако не схватам.

– Задобијање је исто што и стицање (течење) – одговори ми он и настави – Вама је, на пример, јасно шта значи стицати новце? Исто то значи и – стицати Дух Божији. Та, ви ваше богољубље, схватате шта је течење у световном смислу речи? Циљ је животни обичних људи у свету – стицање или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога и добијање почасти,одличја и других награда за државне заслуге. И течевина Духа Божијега јесте капитал само што је то „капитал“ благодатни и вечни. И он се као и капитал новчани, почасни и пролазни тече на једне те исте начине, који су међусобно врло слични.

Бог Слово, Господ наш, Богочовек, Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. користите време за получење небеских блага помоћу земаљске робе. Земаљска роба то су добродетељи (врлине) Христа ради, које нам „прибављају“ благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и неразумним девојкама, пошто је неразумнима понестало уља, њима је речено: „Идите на тржницу и купите!“ Али, када су оне уље купиле, врата од брачне Одаје већ су била затворена, те нису могле ући унутра. Неки тврде, да недостатак уља код неразумних девојака означава недостатак добрих дела у њиховом животу. Такво схватање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак добрих дела, када се оне – ако и неразумним – ипак девојкама називају? А девственост је заиста највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би сама по себи бити замена за све остале добродетељи. Ја убоги, мислим да је њима управо недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељ, те деве су сматрале, по свом духовном неразуму, да је једино у томе дело хришћанско – само „творити“ добродетељи. Гле, творили смо добродетељи, и тиме као да смо дело Божије извршили!? Мећутим, неразумних се девојака није тицало да ли су притом задобиле и благодат Духа Божијег, да ли су је достигле! Баш за такав начин живота, којим се човек ослања само на творење добродетељи, без брижљивог испитивања да ли њима и колико то благодати Духа Божијега задобија – за такав начин живота и говори се у књигама Отаца: „Постоји и други један пут који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну адовом“. Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве девственице: „Многи монаси и девственице немају никакве представе о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго – сопствена човекова, људска воља, ако не пагубна а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, за душу његову потпуно пагубна“. И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас да све творимо ради насладе наших похота, то јест, као што и ђаво учи – да творимо добро ради добра, без обзира на благодат која се добром стиче. Само прва – воља Божја и свеспасоносна, у томе се једино и састоји да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, коме ништа не недостаје, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Гле, то стицање и течевина Духа Светога управо и јесте оно уље, које је недостајало неразумним девојкама. Због тога су оне и назване лудим, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га може бити, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се према томе да ли на све могуће начине задобијамо Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по неизмењивој речи Божијој: „Уселићу се у њих и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“. Ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло сјајно и стално горети. Девојке с таквим пламсавим светиљкама могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ и ући са Њим у Одају радости. Оне неразумне, пак, видевши да им светиљке гасну, пожуриле су, истина, на тржницу, да купе уља, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш; затворена врата брачне Одаје која су спречила приступ к Женику – смрт је човекова; мудре и неразумне девојке – душе су хришћанске, а уље нису добра дела него – благодат Свесветога Духа Божијег, коју кроз њих задобија природа наша изнутра, благодат која претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших.

О како је велико састрадање Божије са нама у нашој несрећи, због нашег нехаја(ња) за Његово старање за нас, када Сам Бог вели „ево, стојим пред вратима и куцам!“, разумевајући под вратима ток нашег живота, још незатворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше богољубље, да ви у овом животу пребивате свагда у Духу Божјем! „У чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“, каже Господ. О тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и печалима животним, јер ко ће отрпети гњев Његов, и пред лицем гњева Његовог ко ће се одржати! Ето зашто је речено: „Бдите и молите се да не уђете у напаст…“, тј. да се не лишите Духа Божијега, јер бдење и молитва доносе нам благодат Његову. Наравно, свака добродетељ Христа ради даје благодат Духа Светога, но више од свих њу даје молитва, зато што је она такорећи свагда у нашим рукама, као оруђе за задобијање благодати Духа. Хтели бисте, на пример, да одете у цркву, но или цркве нема, или је служба завршена; хтели бисте да уделите просјаку, но или нема просјака, или ви немате шта дати; хтели бисте девичанство сачувати, но немате снаге да то испуните или због свога састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима се не можете супротставити по немоћи људској; захтели бисте и какву било другу добродетељ ради Христа извршити, но такође или немате снаге или је тешко увребати прилику. Али ово се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и неугледном, и силном, и слабом, и здравом, и болесном, и праведном, и грешном. Како је велика моћ молитве чак и грешна човека, када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из Светог Предања.

Једној очајној мајци умре јединац син. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Та несрећница, тронута очајном жалошћу мајке, завапи ка Господу: „Не ради мене, клете грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим, која тврдо верује у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже Господе, васкрсни сина њенога!“ И – Господ га васкрсне! Тако је велика сила молитве, ваше богољубље! Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама, ако нас Господ Бог (у часу смртном) затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима Духа Његовог Светога! Тада се ми можемо веома смело надати да ћемо бити узнесени на облаке, у ваздух, у сретење Господу, Који долази са славом и силом многом, да суди живима и мртвима, и пода свакоме према делима његовим.

Ето, ви, ваше богољубље, волите сматрати за велику срећу то што разговарате са убогим Серафимом, уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да речем о Самом Господу, нигда непресушном Источнику сваке доброте и добра, и небеског и земног?! А, међутим, кроз молитву ми бивамо удостојени да разговарамо са Самим Сведобрим и Животворним Богом и Спасом нашим. Но, и ту, опет, знајте да се треба молити само до онога тренутка док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоизволи да нас посети, тада са молитвом треба престати… Јер, зашто да се Богу молимо и тада – „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“, када је Он већ дошао к нама, који Му се надамо и призивамо Име Његово истински, тј. с намером да Га сусретнемо, Утешитеља, смирено и са љубављу, унутра у одајама душа својих, гладних и жедних Његовог доласка? Рецимо, ви мене позовете к себи у госте, и ја по позиву вашем дођем и хоћу да с вама поразговарам. Међутим, ви и даље наставите да ме позивате: ‘Само изволите, изволите к мени!’ Ја бих по невољи морао рећи: ‘Шта је то с њим? да није с ума сишао? Ја му дошао, а он свеједнако наставља да ме зове!’ Тако је исто и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено: „Испразните се (поништите се) и разумејте да сам Ја Бог! Усправићу се међу народима, усправићу се на земљи“, тј. јављам се и јављаћу се свакоме ко у Мене верује и Мене призива, и разговараћу с њим као што сам некада разговарао са Адамом у Рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, с Мојсејем, Јовом и њима сличнима. Многи тумаче да се то „испражњење“ односи само на светске ствари и послове, тј. да се при молитвеном разговору с Богом треба испразнити од светских ствари и послова. Но, ја ћу вам рећи по Богу да је не само нужно при молитви испразнити се од света него чак и од – молитве, у часу када, по свемоћној сили вере и молитве, Господ Бог Дух Свети саизволи да нас посети и да дође к нама у пуноћи неисказане Своје доброте. Немирна је душа и у немиру се находи док молитву врши, али при наиласку Духа Светога треба да стоји у потпуном тиховању (безмолвију), и слуша јасно и разговетно све речи живота вечнога, које Он тада саизволи да јој објави. Притом треба бивати у потпуном трезвењу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код брда Хорива, када је Израилцима било речено да се, пре јављања Бога на Синају, три дана не дотичу жена, јер је Бог наш “ Огањ који прождире све нечисто“, и у општење (заједницу) неће моћи ући нико ко је телом и духом оскврњен.

.

Стицање Духа Светога – циљ хришћанског живота

Свети Серафим Саровски (филм)

Advertisements

Information

This entry was posted on 31. маја 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: