ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Програм „ломљења кичме“

После врло пријатељског пријема Николића у Москви од стране председника Путина, на западу је укључен црвени аларм – што значи да се хитно прелази на програм „ломљења кичме“ и дисциплиновања новог председника Србије. Сада Николић путује у Брисел, и тамо мора остати усправан, да би се и Србија почела усправљати, на унутрашњем али и на међународном плану.

Стање у Србији је битно измењено после победе Томислава Николића на председничким изборима, без обзира на често чудне коментаре Тадићевих дежурних аналитичара у „нашим“ медијима. Србија је добила новог председника који има две могућност. Да свој председнички мандат „преспава“ на Андрићевом венцу не мешајући се много у политику коју Влада буде водила, или да засуче рукаве и крене да по Србији многе ствари поспреми. На међународном плану мораће да се озбиљно „судари“ са западом мењајући њихов приступ и досадашњи начин комуникације са Србијом или дубоку сагнути и понизно пољубити папучу својих нових налогодаваца. Прво такво искушење чека га већ за који дан у Бриселу где ће одмах покушати да му „сломе кичму“ како се више никада не би могао усправити ни он ни Србија са њим. Ако се Тома из Бајчетине врати усправан из Брисела, биће то прави знак да ће и Србија почети да се усправља мењајући се изнутра и споља.

Много тога се мора урадити ако мислимо да искорачимо из беде у којој се налазимо и председник ту може имати значајну улогу. Ингеренције председника по Уставу нису велике, али снага његовог ауторитета може бити велика ако га Николић изгради. Без обзира на уставна овлашћења он ће тада бити у стању да се обрачуна са корупцијом која је највећа управо у врху државе. Биће у стању да покрене многе процесе и натера Владу као да проблеме брзо и ефикасно решава, или да ту непослушну Владу доведе до распада.

Према томе, одласком Тадића отвара се простор за озбиљне и крупне промене, само је питање да ли ће тај простор од стране председника Николића бити зналачки искоришћен. Тадић је био врло неуспешан председник и Николић ће имати одличну полазну позицију да покаже да се проблеми могу другачије, брже и ефикасно решавати. Он ће имати прилику да покрене праву борбу против корупције, лоповлука и јавашлука. Тадић то није могао јер би требао да прво удари на своје најближе окружење па и на самог себе. Има много ствари које председник може бар да отвори и инсистира да се она рашчисте, ако их већ сам не може решавати.

Његова активност нарочито на међународном плану може и мора, ако жели успех, да буде постављена сасвим другачије од досадашње Тадићеве политике око Космета, Републике Српске, Републике Српске Крајне, оптужби за ратове и распад СФРЈ, геноцид и бреме кривца који нам је запад наметнуо. Николић треба да иницира нашу привредну сарадњу са много ширим кругом земаља у Свету, без прихватања западног диктата с киме можемо а с киме не смемо да привредно сарађујемо.

Пред новим председником је проблем формирања нове Владе Србије и како са њом ефикасно сарађивати посебно ако њу буду формирале странке које су чиниле окосницу и претходне врло неуспешне владе. Мислим да је заједно политичко деловање, који многи називају кохабитацијом, између Николића и Тадића као могућег председника нове Владе немогуће, из много разлога. Како могу заједно да сарађују и политички делују Николић и Тадић када је политици Тадића народ јасно рекао НЕ. Да ли ће сада Тадић да промени своје „политичко уверење“ односно налог запада, да безалтернативно треба ићи ка ЕУ и НАТО-у, па прихватити Николићеву политику са отвореним вратима и према западу и према истоку – у којој за НАТО нема места. Или ће Николић већ на старту слагати председника Русије Путина да Србија неће ући у НАТО. Њихов заједнички рад је могућ само ако Николић преспава свој председнички мандат на Андрићевом венцу, а Тадић настави да черечи Србију, јер по уставу Влада води унутрашњу и спољну политику земље. Када логички све сагледамо, у пракси, та измишљотина Тадићевих медијских аналитичара, звана кохабитација је неодржива, односно једина варијанта да се Тадић и поред пораза на парламентарни и председничким изборима ипак спасе.

За незапосленост, лошу економску ситуацију, катастрофалан стандард грађана, проблеме који ће око Космета тек да испливају, крива је досадашња Влада, а посебно Тадић јер је њоме фактички управљао. Како ће сада исти људи у истом коалиционом саставу да то све поправе? Смешно и неозбиљно. Да су знали и могли они до ове катастрофалне ситуације Србију не би ни довели. Да имају јасну политику изласка из кризе они би је већ применили. Да имају програм и кадрове како је у изборној кампањи то износио Тадић, немеће се питање зашто тај „програм“ нису применили а ти „кадрови“ нису били стручна елита која би Србију водила ка успеху. Из досадашњих поражавајућих резултата јасно је да никаквог „програма“ нема, а „кадрови“ су били само скуп лопова и корумпираних манекена.

„Ломљење кичме“

После Николићевог разговора са председником Руске Федерације Владимиром Путином где је Николић недвосмислено саопштио свом саговорнику да Србија неће ући у НАТО. Да до уласка Србије у ЕУ има много времена, ако уопште у тамо буде и примљена, те да би Србија желела да активније сарађивати са Руском Федерацијом – отворили су се неки нови видици. Ми смо мала земља и сам пријем Николића од стране председника РФ Путина и озбиљан дужи разговор, морамо схватити као гест посебно пријатељских односа, јер Николић тада није био и званично председник Србије. То показује и да је Русији стало да са Србијом има што боље политичке и привредне односе, али не и ништа мање пријатељске на плану безбедности. Русији и Путину је доста нашег поигравања где су они често били у позицији да буду већи Срби од самих нас Срба. Захваљујући се на пријему и разговору Николић је Путину рекао да би радо поново дошао у Русију као званични председник Србије. На то је председник Путин одговорио Николићу да у Русију може доћи кад год то пожели и без великих протоколарних најава, што су све изрази пријатељства која говоре да су од стране Русије врата за много дубљу сарадњу широм отворена. На све ово руски амбасадор у Београду Конузин је победу Николића дочекао коментаром „Коначно је дошло време за Русију и Србију“.

После оваквог пријема Николића у Москви, на западу је укључен црвени аларм – што значи да се хитно прелази на програм „ломљења кичме“ и дисциплиновања новог председника Србије, Николића. Стога је Лајчек одмах и послат у Београд са пакетом уцена да се мора поштовати све што је Тадић договорио. А он је прихватио да се на мала врата Косово призна и одустане од идеје „и Европа и Косово“, да се на целом Космета укину паралелне институције, па стога тамо није ни било локаних избора. Те да се одмах почне са применом договора између Београда и Приштине који је направљен искључиво на штету Србије. ЕУ тражи и да се друга фаза тих такозваних „техничких преговора“ настави, којима би Србија требала да заокружи пуно признање Косова. Успут је Лајчек подсетио да ништа нисмо урадили на реформа судства и економије, као и у борби противу корупције.

Овај пакет са ултиматумима није донет Тадићу, јер он то одавно зна, већ Николићу да се упозна и да га, ако је могуће, још овде у Београду прихвати и прогута као горку пилулу. Запад има тактику да новом председнику одмах „поломе кичму“ што су својевремено урадили са Коштуницом, касније са Тадићем, како се они никада више не би могли „усправити“, односно одбити било каве ултимативне захтеве. Стога прави испит Николића чека у Бриселу где ће водеће лидери ЕУ одмах кренути да му без анестезије „ломе кичму“ тврдим ултиматумима које Србија мора да прихвати.

Високи представник ЕУ Кетрин Ештон и комесара за проширење ЕУ Штефан Филе – Двојац који ће први кренути да Николићу објасне „велике предности“ ако се одмах, сам дубоко и понизно сагне.

У првом дану Николићевог председничког мандата КФОР се „сетио“ да треба да снажном војном силом наводно уклони барикаде на северу Космета које се код „Дудиног крша“ (између К. Митровице и Звечана) налази већ неколико година. У тој акцији су показујући одлучност употребили и ватрено оружје што је мировним снагама апсолутно забрањено. Јасно је да је то била провокација, само још један облик притиска на Николића који има двојаку сврху. Да се види како ће нови председник на употребу силе на Космету реаговати, шта је спреман да предузме и како ће се према насилном успостављању косовске државности односити. Док други аспект тога је да такозвана међународна заједница новом председнику покаже да ће морати да поштује све оно што је Тадић договорио те да су у том правцу спремни и на употребу силе.

Из Брисела свакодневно стижу само нека упозорења а задње је жустро реаговање на изјаву Николића да се у Сребреници није догодио геноцид. Брисел „заборавља“ да је и „Међународни суд правде“ у Хагу сукобе у Сребреници окарактерисао као злочин, а не као геноцид. Међутим ЕУ би да то преименује у „геноцид“ позивајући се на изречене пресуде у Хашком трибуналу, јер су господа донела „политичку одлуку“ да је то био геноцид.

Све ово, једно за другим, су притисци на Николића како би се Николић дисциплиновао и наставио тамо где је Тадић стао, са растакањем Србије. Пут у Брисел ће за Николића бити велики испит и велико искушење, јер он још није консолидовао своју позицију као председник, па му је и адекватно реаговање знатно теже. Али управо то вакум стање жели да искористи запад и Николићу „поломи кичму“.

Прво што Николић мора да има на уму је да Србија ништа не мора, јер не улази сутра у ЕУ, а велико је питање хоће ли икада и ући. Стога он мора да остане усправан и да врло јасно подигне лествицу испод које Србија неће ићи, зато што ју је Тадић спусти до саме земље. Може то у почетку довести до малих захлађења на релацији ЕУ-Србија, али и европски моћници знају да своје ставове коригују ако им Србија уопште треба. А управо из њихових интереса Србија им треба, бар због свог геостратешког положаја. Да би тај геостратешки положај био добро „уновчен“ Николић се мора држати усправно, мора да издржи све притиске којима ће бити изложе, јер је то једини рецепт да Србија изађе из кризе, али и да он опстане на власти – ма колико то некоме изгледало парадоксално. Са западом се не можете договорити, јер они неће договор већ послушност, а ако прихватите договор, он може бити само на штету Србије.

На разговорима у Бриселу Николић треба да има на уму да је Милошевић пао са власти када је почео да се договара са западом, био „незаобилазни миротворац на Балкану“, и почео да чини уступке продавајући српске националне интересе. Када је Ђинђић завршио важне прљаве полове око рушења Милошевића и његовог изручења Хашком трибуналу, запад му се захвалио тиме што га је и физички ликвидирао. Трећег њиховог играча Тадића, мислим да су већ пустили низ воду јер му на изборима нису пружили озбиљну и одлучну подршку коју је Тадић очекивао. Њихова је процена да се он више не може одржати на власти, одрадио је доста на разбијању и уништавању Србије, па их његова даља судбина и не занима. Сад треба „купити“ Николића, али и та куповина подразумева обавезно ломљење кичме. У том западном понашању све је исто у задњих 20 година. Понудиће штап и шаргарепу, добићемо поново штап, а до шаргарепе још дошли нисмо, а нећемо. Николић стога мора да зна и разуме, да се до шаргарепе долази на сасвим други, усправан начин.

Да би Николић у Бриселу све ударце могао да издржи и остане усправан, мора држати широм отворена врата ка Русији. Треба да зна да ово није ни 90-та, ни 99-та када су Руси били на коленима, већ 2012 година са знатно промењеним односима снага у свету и са ЕУ у проблемима до гуше. То ће бити јасна порука, да ако нам ви Европљани испоручујете само ултиматуме, потражићемо неке друге за сарадњу без ултиматума. Једино тај језик они разумеју.

Победа Томислава Николића на председничким изборима ће бити важна за Србију онолико колико он буде одлучан и храбар да стање у Србији поправља. Одлучност и храброст ће му највише помоћи у промени и стварању новог политичког оквира према западу, где Србија неће бити кривац из ћошка – без права гласа. Ако сада у Бриселу направи бар прве успешне кораке, значајно ће подићи ауторитет са којим се и озбиљни проблеми лако решавају.

Друга повољна околност за Србију може проистећи из тога што Николић није у обавези да прихвати све оно што је Тадић, договарао са западом, а није дефинисано неким државним споразумом или актом. Усмени договори и обећања Тадића за Николића нису обавезујући. Ако запад на томе буде тврдо инсистирао Николић то треба да изнесе пред Скупштину па нека Скупштина одлучи да н.п. треба признати Косово. Најгоре је од народа крити претње или ултиматуме којима смо притиснути, тајно западу давати обећања, а онда варати своје грађане да би оно што сте обећали могли да спроведете – што је управо чинио Тадић.

Ово је Свет силе и на њему опстају јаки, храбри и одлучни. Ако нисмо међу јакима, морамо бити храбри, а изнад свега одлучни. Ово није моја мисао, али је често користим јер у потпуности одражава нашу данашњу позицију. Посебно у овом тренутку када Србија има прилику да пође ка путу опоравка и уздизања, или даље у понор, где ће већина народа ипак преживети, али председници, политички манипуланти и шићарђије – неће.

Звонимир Трајковић

извор: www.trajkovic.rs

Подаци

This entry was posted on 5. јуна 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: