ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Причај ми, Лазаре“ – Мирослав Кусмук

Било је љето, 30. јул 1996. године, а светац којем је тај дан био посвећен, добио је име по огњу који је носио са собом. Сједио сам испред палате Албанија. Добро мјесто за уличног продавца новина. Рат је био завршен и шта би један млад човјек, без високог образовања, а кога је живот довео у велики град попут Београда, поштено могао и да ради? Велики град свакоме је пружао могућност да се докаже у ономе у чему је добар. Нисам много размишљао о томе шта бих радио, једини услов који сам постављао – био је да то, чега се прихватим, буде поштено. Један од послова који ми је био понуђен, био је посао продавца новина. Срећан, прихватио сам понуђено. Ујутро бих задужио штампу и када би све ишло како треба, до подне бих је распродао.

Рекли су ми да је човјек који је прије мене на том мјесту продавао новине, доживио срчани удар. Умро је, несретник, баш на овом врелом београдском тротоару. Као што не можемо да бирамо када и гдје ћемо се родити, тако ни мјесто и вријеме гдје ће се скончати наш живот − не бирамо. Онај ко је рекао да је то једина овоземаљска правда, изгледа да је добро знао о чему говори. А колико лица може да има правда, сазнао сам тек кад сам упознао Лазара, старца који ми је испричао своју причу, коју сада хоћу да подјелим с вама.

Родитељи би ми често говорили да човјек који на туђој несрећи гради своју срећу није човјек вриједан помена те да нема веће клетве за човјека, од оне:, „нека те прогута заборав а људи избришу из сјећања“. Ако те људи забораве, дакле, то је као да ниси ни постојао. Те ријечи које сам као дјечак слушао, тада нисам могао да разумијем, али сам их увијек, негдје, носио у себи. Оно што су ми рекли нису за мене биле тек пуке ријечи, већ једна врста завјета који не смијем да погазим. Када бих урадио другачије од онога чему су ме учили, не бих изневјерио само њих, већ бих се изгубио као човјек.

Кажу, да кад станеш пред огледало и не можеш више да препознаш свој лик у њему – губиш душу, а ја нисам хтио то себи да допустим. Бирао сам друштво, мада сам највише времена, признајем, проводио уз књигу.

Упознао сам тог љета, сасвим случајно, и неке људе који су, баш као и ја, за Београђане били „избеглице из Босне“. Бавили су се грађевинским пословима и ја бих се, кад би се нашло додатног посла, послије подне – њима придружио.

– Ти, момче, радиш у двије смјене – често би један од зидара с којим сам радио у шали говорио. Знао сам добро да има много више самара, него леђа која их могу поднијети. Радећи најтеже послове, мање сам мислио на зло кроз које сам прошао, а била је то прилика и да зарадим више новца, којим сам издржавао родитеље у Босни. Када би неко започео причу о рату, за трен бих нашао неког пречег посла, трудећи се да не слушам бесмислене расправе. „Шта би било да смо ми…“ – тако би, обично, почињала расправа без краја и смисла.

Кад би наишао неко од мојих ратних другова, окретао би главу од мене, правећи се да ме не познаје. Неки од њих постали су угледни и моћни људи. Били су признати у друштву, које је, ратом изобличено, било као створено за њих. Можда сам изгубио памћење, а можда и лажем себе, али никако не могу да схватим: чиме ли су заслужили такав углед?

Када се рат у Босни завршио, они су га наставили овдје, на улицама Београда. Искуство стечено у рату, покушали су да уновче, правећи од њега уносан посао. Колико су били честити и поштени послови којим су се бавили најбоље се могло видјети по томе колико су вриједили њихови животи. Мислили су да нове воде, којима сада пливају, припадају само њима, али они, заправо, нису били ништа друго, до ситне рибе пљускавице, залутале у непознате дубине, којима су владале страшне грабљивице.

Сваког јутра, након што бих задужио штампу, погледао бих читуље. Тамо бих често угледао лице неког од мојих другова, момака који су прошли кроз пакао рата, а да, притом, ништа о животу нису научили.

Сјећам се добро дана када смо последњи пут били заједно – моји ратни другови и ја. Био је то један од срећњих дана у мом животу! Позвали су нас да дођемо у касарну, али не да би нас послали на нови задатак. Били смо позвани да предамо оружје. Рат је, коначно, био завршен. Раздужио сам оружје и кренуо напоље, готово трчећи. Пред улазом у круг касарне сједио је, као и увијек – Петар, старац којем сам често давао своје сљедовање цигарета. Посматрао ме је својим плавим, буљавим очима.

– Јоване, бјежи одавде. У твојим очима је живот. Заборави ово мјесто и људе – они су одавно мртви, само што нико нема храбрости да им то каже. Имају хладан поглед, умртвљен. Боже, шта се десило овој младости те је душу своју живу покопала! – рекао је старац, а потом лагано устао и прекрстио се.

Чудно је било то што ми је говорио. Како човјек који хода може да буде мртав? Можда је Петар негдје попио ракије, па не зна шта прича. Међутим, старина је добро знао шта говори; у то сам се убрзо увјерио, управо на овом врелом тротоару, посматрајући „живе мртваце“ око себе.

Прије рата радио сам као конобар, и није ми било страно да се понекад пред људима понашам супротно својим осјећањима. Али, сада сам, уз осмијех, нудио другима оно од чега сам и сâм бјежао – новине, које су још увијек биле препуне текстова о томе како је рат завршен у нашу корист. Ми смо, овога пута, из њега изашли као „морални победници“, мада ми од почетка те приче није било јасно о каквом је то моралу, заправо, ријеч. Откад се рат може повезати са нечим што је морално?

На лицима људи који су куповали новине могло се видјети колико вјерују новинским насловима. Незадовољни, често би ми нешто добацили, као да сам ја аутор текстова који су их провоцирали. Ширили би новине, упирући прстом у мјесто у тексту које им се није свидјело. Чинило се, да од мене очекују додатно објашњење, а кад би их бијес прошао, пред собом би, опет, угледали само уличног продавца. Неки од њих уљудно би се извинили, док би други само одмахнули руком. Добро сам памтио лица људи, и кад бих препознао ко ми иде у сусрет, могао сам да предвидим његову реакцију. Моје најредовније муштерије били су људи који су ушли у шесту деценију живота.

Посебно драг постао ми је старац који је сваког јутра, у пола осам, долазио по новине. Никад не би пришао а да ми не пожели добро јутро. Те двије ријечи, изговорене с топлином и стварном жељом за добар почетак дана, враћале су ми вјеру у људе. Старац је увијек био беспрекорно уредан, чист и дотјеран; изгледао је као да је пошао на неку светковину, а не у обичну јутарњу шетњу. Увијек исти, у испегланом љетњем одијелу, са бијелом кошуљом и лијепо везаном краватом. Оно што би било гријех не поменути, а започети причу о њему – био је његов осмијех. Његово широко лице имало је само двије боре, које су се спуштале од средине носа према крајевима усана. У Босни за те боре кажу: ,,то су боре смијалице и онај ко их носи, или је луд, или је човјек ведрога духа“. Тај његов осмијех увијек је био пун љубави и пажње; лице му је, просто, блистало. Његов осмијех, заправо, осликавао је његову душу и чинило се да је тек пуким случајем, са тим добрим старцем, и он однекуд залутао у овај наш мргодни свијет. Било је, зато, лако уочити га, окруженог гомилом љутитих и безвољних лица. Тај старац био је очит примјер да наша лица говоре о нама, често и више него што бисмо ми сами о себи могли, или хтјели, да кажемо. Када би примијетио да га посматрам, издалека махнуо би ми руком, у знак поздрава. Отпоздравио бих му а затим посматрао како иде ка мени. У руци је носио дрвени штап на који се ослањао при ходу. Шепао је, изгледало је да није могао ногу да савије у кољену.

– Добро јутро, младићу! Рекао бих, да је пред нама још један веома врућ дан.

– Добро јутро, господине – одговорио бих му.

– Ви сте тако тачни да бих по вашем доласку могао контролисати сат – прокоментарисао сам, на шта смо се обојица насмијали.

– У чудном времену живимо, младићу. Зар је још некоме важно шта показују три казаљке које се непрекидно врте у круг. Оне се само двапут у току дана – додирну и то само на трен. А вријеме је, ипак, нешто сасвим супротно од онога што оне показују. Вријеме је живот! Ти то не можеш још увијек да осјетиш као ја, јер моје вријеме истиче, и добро је да је тако… Кад, по рођењу, први пут удахнемо ваздух, нисмо свјесни да је тај ваздух нешто што смо само на одређено вријеме добили да користимо. Тим првим удахом, за сваког од нас почиње оно што се зове живот. Нама, заправо, припада само један дах у бескрају времена.

Застао је на трен, као да је хтио још нешто да каже о животу и времену, али се предомислио и осмјехнуо.

– Одакле си ти? Видим, по твом говору, да ниси рођен у Србији?

Био је, дакле, пажљив и није хтио да ме пита јесам ли избјеглица или прогнан – знао је старац да су то погрешне ријечи. Оне нису биле измишљене да би олакшале муку унесрећеним људима, већ да им покажу да не припадају свијету у којем су се нашли без удјела сопствене воље.

– Рођен сам у Сарајеву – кратко сам одговорио, и одмах наставио: – Била једном једна земља у којој су три племена започела рат око територије. Ово је рекао један војник УН из Кеније, кад су га упитали како он види ратне догађаје на територији Југославије. Није то за њега био ни грађански, а ни вјерски рат, већ рат три полудјела племена, око земље које је било и више него довољно за све. Свега је било довољно, у тој земљи, свега – сем разума.

– Знам – рече ми саговорник – оно чега је људима увијек недостајало управо је здрав разум. Много је лакше осудити и одбацити, него разумјети и помоћи другоме. Чинећи добро људима, ми у њима будимо нешто због чега ће, једног дана, да нас се одрекну – у томе је људски парадокс. Људи се, заправо, плаше доброте…

Мирослав Кусмук

„Причај ми, Лазаре“

промоција књиге

Подаци

This entry was posted on 8. јуна 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: