ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Беседа о оптимизму

Оптимизам једног инвалида моја је данашња тема. Моја је тема један истинит факт. Постоји један инвалид оптимист, један грозан инвалид, а велики оптимист. То је парадокс – рећи ћете. Не; парадокси не постоје. Ако логика влада с једног до другог краја васионе, онда за парадоксе нема простора. И заиста нема. Парадокси су само привидни; то су виђене последице с невидљивим узроцима. Кад узроци постану видни, очевидни, онда последице престају бити парадокси.

Постоји један инвалид оптимист, кога сам ја својим очима видео. То је један војник из прошлог рата. Непријатељски куршум прошао му је кроз тело, поред саме кичме. Лекари су рекли, да су му многи нерви искидани, многа ткања мишићна разорена, и моторна снага у ногама паралисана. Инвалид не осећа више да има ноге. Наспите му жара или леда на ноге, свеједно, он неће осетити ни врело ни хладно.

Звао ме је да га посетим. Осетио сам тугу помешану са страхом, кад сам зазвонио на кући. Он ми је писао о својој невољи, и ја сам имао представу о једном меланхоличном невољнику. Дочекала ме његова мајка; на лицу осмејак. Шта ће рећи тај осмејак?

Уђемо у собу, полутамну. У једној великој наслоњачи крај прозора седео је мој познаник, посађен, заваљен. Увело жуто лице просијавало је радошћу. Све ми се чинило да видим нимбус око тог ћилибарног лица.

– Ја седим овде од јутра до мрака, поче инвалид и посматрам живот кроз прозор. Од јутра до мрака, а понекад и од јутра до јутра. Мајка ми је удесила ову полутамну собу, јер ми се живот, који на улици посматрам, тада чини јаснији и светлији. Ви знате, да кад човек са дна дубоког бунара посматра небо усред подне, види звезде на небу. И ја посматрам из моје полутаме људе, и људи ми се чине звезде, блиставе, сјајне звезде, које горе и круже, непрекидно пламте и круже, једна с другом, једна за другом, једна око друге. Док сам и сам учествовао у вртлогу живота, ја нисам знао да је живот тако леп и тако сладак. Од како сам изгубио ноге, добио сам очи. Да, ја видим овај живот тек од онда од кад сам сео у ову наслоњачу. Живот је тако леп, тако хармоничан!

– Болест није велико зло, а смрт није ни велико ни мало. Моје ноге висе на мени; не држе оне мене, но ја њих. Али има нешто што држи и мене, као што ја држим моје паралисане ноге, без чега бих и ја сав био паралисан. То је мој унутрашњи, душевни оптимизам. Моја душа дуго је била паралисана. Њен вид био је паралисан највише. Она није могла имати визију свецеле лепоте и целисходности овога света. Она је сама тумарала по мраку и мрачан јој се чинио цео свет. Једина њена ревносна делатност то је била служба телу, робовање телу. Тело моје вукло је душу моју за собом као ловац кера на конопцу; она је подскакивала, поигравала по прашини и по блату за телом, по жељи тела, по мирису тела. Ја сам имао здравља, но нисам га осећао. Имао сам очи, но нисам видео. Сунчани зраци смејали су се на мене, а ја сам се мрштио на њих. Звезде су ме гледале, а ја сам их мрзео и бојао се. Као кртица био сам, коју је неко избацио на светлост и ваздух, и која збуњена тумара тамо-амо и дрхтећи рови земљу, да побегне од Сунца и завуче се поново у таму подземну.

Хвала Богу, те се десио овај рат. И хвала Богу, те ме је непријатељ овако онеспособио. Тај непријатељ ми је највећи добротвор. Ја сам изгубио ноге, а добио сам душу. Како је мудар Бог! Он употребљује и најсуровије средство према нама, ради нашег највећег добра. Ја сам дао само ноге за душу. Да знате, колико више вреди душа од ногу!

Од како седим у овој наслоњачи и посматрам свет кроз прозор, ја сам средио своје мисли и своја осећања. Хаос је дуго владао у мојој глави и моме срцу. Да би човек могао видети ред у животу и свету, мора прво имати ред у себи. До тога реда у самоме себи ја сам тек дошао. Растерао сам хаос и истерао сам страх из себе. Некад ме хватао страх од кијавице; данас стоје крај мене, да, стоје крај мене, две паралисане ноге, негдашњи саставни део мене, и ја немам никаква страха. Један преврат десио се у мојој души. Сада, када сам постао најружнији, свет ми се чини најлепшим; и када ме цео свет сажаљева, ја почињем цео свет сажаљевати. –

Тако ми је говорио инвалид с мртвим ногама, који је судбом осуђен, да до смрти буде непокретан организам, као биљка. То је један млад човек, од 25 година, који ће моћи живети још 25 година. А живети још 25 година за њега значи преседети две и по деценије непомично, у наслоњачи, крај прозора, пред биоскопом живота. Колико би вас на ово рекли: Ја бих се убио, кад бих допао таквога стања? Извесно, многи.

Број самоубистава постаје из дана у дан све већи, и то и из далеко мањих разлога, него што је умртвљење обеју ногу. Мисао о самоубиству данас је нашла приступа у свима главама. Један гимназист се убија због слабе оцене, једна девојка због меланхолије, један старац због болести. Ми смо доживели за последњих неколико година неколико самоубистава лекара, професора, директора, држ. саветника, па чак и владика. Самоубиство је постало тако обична појава у данашњем времену, да сам ја једнога дана могао чути овакав разговор између два пријатеља:

Први пријатељ: Јеси ли чуо да је Н. Н. свршио?

Други пријатељ: Како? Да ли смрћу или самоубиством?

Васпитање ту игра главну улогу. Човек се може васпитати за оптимиста или за самоубицу. Наша генерација васпитана је више за ово последње.

Прво родитељи почну да спремају самоубице. Свет је овај рђав, шапће мајка свако јутро сину у уши. Људи су, сине, себични, пакосни и лажљиви. Избегавај људе, сине. Гледај само себе.

После мајке отац говори сину: Како је одвратно време напољу! Како је ружна дивља природа! Како су одвратна дела људска! Како је Сунце досадно! Како је живот мизеран!

А и отац и мајка понављају сину најчешће луде речи једног очајног песника:

„У свету, брале, нема љубави.“

Нема страшније осуде за свет од ове. Свет је створен из љубави, свет се одржава љубављу. Рећи, да у свету нема љубави, то је најстрашнија али и најлажнија осуда света. А на тој фрази једног пропалог очајника васпитала се цела наша генерација. Ви ћете наћи стотине младих и старих, који не знају Оче наш и нису прочитали ниједно јеванђеље, но нећете наћи ни десетине, који не понављају посведневно: У свету, брале, нема љубави. А онај, ко те речи понавља, не мисли на смех и радост, но на самоубиство.

Колико је наш свет, наш варошки, образовани и полуобразовани свет, затрован песимизмом, то показује најбоље расположење тога света после минулих ратова. После неслућених успеха ратних, који су и за сан, и за машту, били сувише велики и сувише лепи; после неслућеног пожртвовања и издржљивости наших широких народних маса, наши песници дељају онако исто суве и хаотичне стихове, као и пре свега тога. Притучени једним старим песимизмом, опаснијим од најстаријег реуматизма, наши стихотворци никако још не могу да се поврате и да отпочну певати. Млади људи, који су могли погинути у прошлом рату, и којима би се опет ускоро дала прилика да се жртвују за отаџбину, одузимају себи живот.

Родитељи продужују да говоре деци:

„У свету, децо, нема љубави.“

Учитељи и професори продужују да подништавају своје ученике, стављајући ове намерно увек на једну велику дистанцију од себе, скоро ближе стварима, школским инвентарисаним и протоколисаним стварима него себи. Једном речју: владамо се данас, после освећеног Косова, као после једног сна, а не јаве. Вучемо се, а не идемо. Посматрате на Теразијама како се наш свет креће: просто, вуче се, а не иде. Меланхолични, изломљени, равнодушни типови, могу се видети у већем броју на нашим Теразијама него ли у Лондонском Piccadilly или на берлинској Friedrichstrasse.

Наша радост увек је полужалост. Наш смех не личи на сребрну сунчану светлост, него на бледу, меланхоличну светлост месечеву.

Наш варошки свет не воли особито ни светлост ни ваздух ни кретање. Затворен собни живот је највише у обичају. Београдски паркови сразмерно мање се посећују празником него ли паркови ма које вароши западне.

Наша весеља и уживања не могу никако, а да не пређу у тамну област порока. Па и наш порок је горчији и туробнији од порока другог света.

– Ја нисам, – рекао ми је недавно један немачки новинар – ја нисам видео народ с тако мало праве радости у животу и с тако много туге и меланхолије, као што је народ српски. Одкуда то долази?

Одкуда збиља то долази?

Једним делом долази то од дугог ропства наших предака. Роб је увек тужан и брижан. Он се увек вуче, уместо да иде. Меланхолија предака – робова пренета је и на ослобођене потомке. Душа се наслеђује у оноликој мери у коликој и тело. Другим делом долази то од неисказано тешког и неодређеног нашег државног и националног положаја за читаво једно столеће, а нарочито за последње 2-3 деценије.

– Бити или не бити! Та је дилема треперила више наших глава од рођења па до последњих, великих дана, као коб.

Трећим и највећим делом долази то од наших унутрашњих прилика, у школи, у цркви, у домаћем и јавном животу, то јест: од нашег васпитања. У инвалидском стању налазила се цела наша земља за неколико деценија; инвалидска нам је била и школа и црква, и друштвени живот и политика. Зато је и наше васпитање било инвалидско. Отуда и наш песимизам, наша туробност и невеселост! Ретко је који инвалид оптимист. Ја сам познао само једнога. Он има обе ноге паралисане, и осећа страшне жигове у кичми, и седи у наслоњачи крај прозора, и посматра живот кроз прозор.

А ми не посматрамо живот кроз прозор,- како ми да не будемо оптимисти?

Оптимизам и песимизам, то су две различите оцене живота. Живот је велико добро, по оптимистичкој оцени, а велико зло, по оцени песимистичкој. Многима изгледа да између оптимизма и песимизма нема веће ни битније разлике него између плавих и црних очију. Један човек има плаве, други црне очи; тако је један човек оптимист, а други песимист. Није тако.

Оптимизам је срећа, песимизам – несрећа. Није највећа срећа, кад човек има здравље, и богатство, и пријатеље, и славу: највећа је срећа, кад је човек оптимист. Нити је највећа несрећа болест, или сиромаштина, или осамљеност и остављеност, или неправда, или ма каква недаћа и губитак; највећа је несрећа за човека песимизам. Оптимизам је химна животу, песимизам – химна смрти. Рефрен прве химне гласи: Вреди живети! Рефрен друге химне гласи: Не вреди живети!

Живети значи: мислити, осећати и радити.

Оптимизам понавља дакле: вреди мислити, осећати и радити.

Вреди мислити.

„Ако је ишта достојно богова олимпијских, достојно је мишљење“ – говорили су стари Грци. Платон и Аристотел и Стоици сматрали су мисао за врлину, и то за врховну врлину. Сократ је сматрао својом мисијом научити људе мисли и расуђивању. Скептици су први порекли вредност мисли. Они су први песимисти у погледу мисли. Људи не могу доћи до истине, тврдили су скептици. Људске мисли су шимере, које лебде на површини свих ствари. Ми не можемо имати мисли адекватне стварима. Наше мисли су обманљиве и неверне копије онога што постоји. Тако су учили Пирон, и Монтењ, и Јум.

Но чак и њихова скептичка мисао није без вредности. Тамо, где се води направи брана, створи се дубок вир. Скепса је брана, која је помагала, да захуктани философи – систематичари успоре свој ход и удубе мисао.

Људи су увек долазили до потребне истине и живели од истине. Ниједно време нема сву истину, но ниједно време није без истине. Хегел је оборио фаталну заблуду, као да је свако идуће време у историји философије значило демант прошлога времена, и сваки идући философ рушитељ философије својих претходника. „Cви су философски системи истинити у ономе што тврде и неистинити у ономе што одричу“, говорио је Декарт. Људска мисао није толико моћна, да схвати и обухвати све, но ипак она је толико моћна, да може осветлити смртнима више простора и више времена, него што очи могу догледати. Мисли су непролазне и непропадљиве. Мисли се уткивају једна у другу и живе као једно живо ткање. Све мисли, које су се икад зародиле у мозгу људском, и данас се сунчају на земљи.

Вреди мислити, јер мисао је највећа моћ, коју човек поседује. „Ја волим тражити истину, него имати је сву готову“, говорио је Лесинг. Вреди мислити, јер мисао је истина и пут ка истини. Човек не може задовољити своју жеђ за знањем, јер то је жеђ за свезнањем. Човек никад не може знати све, но у сваком времену човек може имати онолико знања, колико му је потребно, да подржи свој оптимизам, а то значи – свој живот у том времену.

Као што мисли наше имају вредност, тако исто и осећања. На крају крајева човек је више осећајно него мисаоно биће. Човек се више влада по осећајима него по разуму. Сума наших осећања далеко је већа од суме наших мисли. По симпатији и антипатији (тј. по суми наших осећања у даном моменту) ценимо ми све ствари више него по разуму.

Љубав и пријатељство спадају у царство осећања. Тако исто и мржња, и туга, и страх, и радост. Оно што највише загорчава љубав и пријатељство, то је кобна мисао: И то ће проћи, и то ће имати свој скори, врло скори крај! Створење, које ја волим, затрпаће црна земља, и из лица, које ме сад греје топлије од Сунца, пронићи ће трава. Таква мисао највише трује сваки тренут радости, који нам љубав и пријатељство доделе.

Људи се никако не могу да навикну да посматрају све под углом вечности. Све што овај свет продукује, продукује за вечност. Љубав наша и пријатељство наше непролазни су као свет, и још непролазнији. Варају нас очи о пролазности свега, као што нас варају очи о кретању Сунца. Постоји једна интелигибилна средина, у којој све живи и све се креће. Она је сама по себи непокретна. Све што се креће у тој средини, оставља на њој свој неизгладив отисак. Тај отисак је потпуно адекватан стварности. Све што је икад живело на Земљи, живи и данас у тој интелигибилној, духовној средини; и све што данас живи, живеће вечито, опет у тој средини. Наша љубав и пријатељство не раскида се смрћу, но продужује се у једном далеко чистијем и узвишенијем и интензивнијем облику у другоме свету. Између тог другог и овог света границу чини једино наша кратковидост. Ми не видимо продужење овога живота после смрти, и зато нам смрт личи на маказе, које све конце и везе између мртвих и живих пресецају, и које и од нас сваки дан одсецају по један део, када нас растављају од наше љубави, нашег пријатељства и наше радости. – Ми не видимо, но ми можемо да видимо. Можемо да видимо својим духом сад за сад, а иде време и ускоро ће доћи, кад ће и за наше физичке очи бити видљив духовни свет.

Вредност осећања биће вечита као и вредност мисли.

Исто је тако вечита и вредност дела људских. Ниједно дело људско није изгубљено, не само дело Павлово и Саладиново и Карлово, но ни дело ма ког кројача или зидара из предграђа Београда, или Париза, или Лондона. Сваки кројач мисли да он ради искључиво за себе! То и мисли, то и осећа. У самој ствари сваки кројач ради прво један опште користан посао, а потом један посао, користан по њега лично. Радом његових руку оденуће своје тело толики и толики број људи.

Један зидар зида дом, у коме ће други људи живети и радити, и рађати се и умирати. Он га зида у мисли, да само себи користи.

Један тежак сеје жито у намери сасвим себичној. Међутим, десетине и стотине уста нахраниће се хлебом, који он производи.

Један убожјак прави свирале, уз које ће други свирати, а трећи се на свадби и слави веселити, или у тузи и јаду тешити.

Једна Пироћанка тка ћилим, да заради новаца. Тај ћилим ће у кући богаташевој увесељавати очи многих гостију.

Ми смо сви ткачи историје, браћо моја, ми смо ткачи историје и ткање једног вишег ткача. Сви дани, који сачињавају прошлост, сами по себи не би ништа значили без ткања, које је у њих уткано. Време само по себи ништа није без ткања светског, које га испуњава као његова садржина. Усред тога ткања времена налазимо се и ми. Ми ткамо и уткивамо се целог живота. Наша досадашња прошлост јесте наше досадашње ткање. Свако наше досадашње дело, и свака реч, и сваки осећај уткан је у велико ткање прошлости. Ниједан покрет нашег тела није изгубљен, нити иједна помисао. Сва наша херојства и наше подлости стоје чврсто уткане у прошлости. Наше радости и наше болести, наша страдања и разочарења, обмане и самообмане, сузе и осмејци, амбиције и интриге – све, апсолутно све постоји у прошлости, уткано једно кроз друго или једно поред другога. У том огромном ткању прошлости не стоји само историја људи но и историја целога света, од сунаца до атома.

Помисли, пријатељу мој, шта си ти уткао у то велико Божије ткање? Понављам: све твоје речи и дела и помисли чувају се у најсигурнијој ризници. Јеси ли уткивао грех, грех ти се и чува; јеси ли чинио добра дела, то стоји урезано у историји неизгладљивије него да си у мермер запарао; јеси ли лагао и клеветао, – прошлост то исто тако брижљиво чува као и битку код Аустерлица; јеси ли крао новац или љубав, јеси ли помишљао на убиство или прељубу, – то је тако исто јасно у прошлости као што је јасно твоје данашње присуство у овој цркви. Можда су људи то заборавили, можда си и ти сам то заборавио – то је природно уосталом: сви ми заборавили смо већи део свога живота – но не уздај се ништа у наш људски заборав: ми нисмо ни постављени за чуваре историје, но за ткаче ове. Прошлост чува Онај, који не може заборавити ништа; прошлост је под кључем Врховнога Ткача, који ревносно бди над сваким концем у своме ткању. Ти би желео, пријатељу, да понеки конац из своје прошлости истргнеш и уништиш. Узалудна је твоја жеља. Ништа се од онога што је било не може ни истргнути нити уништити. Ти се кајеш за неки грех из прошлости; добро је кајати се, но неправилно је мислити, да ће се кајањем у садашњости изглaдити неки грех из прошлости. Грех остаје на свом месту, а крајње на свом. Кајање користи будућности, не прошлости. Кајање није гума за прошлост (таква гума не постоји), кајање је обновљење савести за будућност. Или ти би желео, пријатељу мој, да своја дела уздигнеш, а дела твога ближњег омаловажиш. Веруј ми: твоја је жеља утопија, – свачија дела стоје на заслуженој висини у историјском ткиву, ни за сантиметар више ни за сантиметар ниже. У прошлости нити се што брише нити се што поправља: историја је једина књига, која се пише без коректура.

– Ја нисам дошао да порушим, изјавио је Христос још на почетку своје учитељске мисије. Христос је разумевао историју. Он је знао, да се ништа не може порушити од онога, што припада историји. Закон и пророци уткани су били у ткиво историјско, и нико их није могао из тога ткива извући и порушити. Ни закон ни пророке није Христос стога ни намеравао рушити.

Речи моје, браћо, назвали су неки речима оптимизма. Ја се не могу бранити од овакве оцене. Оптимизам је ореол и хришћанске философије и хришћанске историје.

Оптимист је био Оснивач Хришћанства, и то највећи од свих оптимиста на свету. Он није био оптимист само у светлим тренуцима свога живота, онда: кад је свадбовао у Кани Галилејској, или кад је засипан цвећем у Јерусалиму, или кад је у тихим часовима посматрао лилије у пољу, или кад се под звезданим сводом возио по Језеру генисаретском у кругу људи, који су га обожавали. Не само тада, но Он је остао оптимистом и онда, кад је. напуштен од свију, сам се молио Богу у оној кобној ноћи, на почетку трагедије; и онда. кад је вучен од Ирода до Пилата, извиждан и исмејан; и онда, кад је трнов венац запарао његову божанску главу; и онда, кад је под крстом тешким остављао за леђима својим Јерусалим, који га је испраћао кикотом и проклетством и немоћним сузама женским; и онда најзад, кад се чаша горчине прелила и кад је ушла у историју реч Голгота.

Оптимисти су били, и хришћански мученици. Мученици и великомученици били су оптимисти, – како ми да будемо песимисти? Оптимисти су били они, који су се у римским циркусима борили са дивљим зверовима на увесељење Цезара. Оптимисти су били они, који су горели у катрану по парковима, на увесељење Цезара и његових жена. Оптимисти су били они, који су на точку истезани и у земљу живи укопавани. Оптимисти су били они, који нису знали за равноправност, и слободну штампу, и хуманост, и друштва чак и за заштиту животиња. Како ми да будемо песимисти? Зашто ми да будемо песимисти?

Оптимиста је било истина и међу старим, класичним мислиоцима и песницима. Но то је само оптимизам метафизички и појединачни. Оптимизам хришћански пак, то је опробани оптимизам и оптимизам многих. Оно прво је злато новоковано и брижљиво чувано и глачано сваки дан да би сјало, ово је злато, које је прошло кроз блато и прах, кроз воду и ватру, кроз смолу и крв, и опет остало блиставо и чисто злато.

Класични писци су само мислили и у мисли – и због мисли – били су оптимисти.

Хришћански мученици су на ватри горели и викали: Ми ипак верујемо! Они су од зверова били растрзани, и шаптали су: Ми се ипак надамо! На крст су распињани, и јецали су: Ми ипак љубимо! Њих су гонили и зли и добри цареви: и Нерони и Трајани, у Азији и Африци, на Балкану и у Британији; презирали су их као прокажене, одбацивали их као непотребно камење, отресали их као прашину с ногу. Учени их нису хтели разумети, моћни их нису хтели саслушати, богати их нису хтели заштитити. Сав је свет био глув за њихове молбе, дивљи зверови имали су више пријатеља од њих, мртви у гробу нису завидели њиховом животу. Па ипак они… док је се земља колутала по етру огледајући се на Сунцу и носећи свој црваљ на себи… они су дизали своје погледе Сунцу и говорили: – Ми ипак љубимо, и надамо се, и верујемо. Ми љубимо овај мученички живот, и надамо се у бољи, и верујемо у Једнога Моћнога, који је виши од Сунца и који броји све болове наше и све неправде наших мучитеља. То одбачено камење, које су ногом одбацили зидари ондашњег друштвеног живота, узео је Божански Зидар васионе за темељ својој цркви, тој највећој грађевини оптимизма, која је на земљи сазидана.

Хришћански оптимизам није само једна духовита теорија, то је оптимизам опробан и доказан. Оптимизам платонски и стојички односи се према оптимизму хришћанском као сан према јави, или као бајка према стварности.

Ја ce не бих звао Хришћанином, кад не бих био оптимист. Или ако бих се звао, не бих истину говорио. И ви сви узалуд се називате Хришћанима, ако нисте оптимисти.

Хришћанство је највећи систем оптимизма, за који свет зна. То је систем вере, наде и љубави. То троје само спасава: вера, нада и љубав. А вера, нада и љубав – то је оптимизам… Дакле, једино оптимизам спасава.

Без оптимизма ми смо без вере. А без вере су били стотине волова, који су јутрос заклани на кланици.

Без оптимизма ми смо без наде. А без наде су угашене звезде у васиони, које се као гробови вуку за светлим и живим звездама.

Без оптимизма ми смо без љубави. Без љубави је и пустиња Сахара, у којој жедан лав риче тражећи воде, и не нашав гризе своју шапу док крв не потекне, и лиже слану крв, да угаси жеђ.

Шилер вели: Todte Grappen sind wir, wenn wir hassen. Gotter, – wenn wir liebend uns umfassen.

Без оптимизма ми смо инвалиди. Већи је инвалид човек без оптимизма, него човек без ноге. Бог је створио овај свет најбоље што је могао. Овај свет је као једна концертна сала за оптимиста, а као болница за песимиста. Први чује непрестано свирање валцера у овоме свету, други – свирање жалосног марша. Први види цвеће, други ђубре. Првоме падну зраци сунчани на лице, и загреју му и осветле душу; другоме остаје иза обасјаног лица душа хладна и мрачна. Будимо оптимисти, браћо и сестре, јер Бог је из оптимизма створио овај свет, (јер нема никаквог стварања без оптимизма). Погледајмо дању у земљу, и ноћу у небо, и верујмо и дању и ноћу у Бога. Постоји Творац света и Отац наш, – то је основ нашег оптимизма.

Будимо оптимисти, јер смрт није тако страшна, како страшљивци причају. Свако семе иструли пре него што из њега никне цвет. У смрти ми трулимо, да би потом цветали у новом животу. Ми смо деца бесмртнога Оца, те смо и сами бесмртни. Какав би то био отац, који не би рађао децу сличну себи? Који би живео милијарде милијарди година, а имао синове, чији век не достиже ни стотину година?

Будимо оптимисти, јер ниједан праведник неће отићи у пакао, нити иједан непокајани грешник, у рај. Да би човек могао ући у рај, прво рај мора ући у њега. К паклу греди онај, коме је већ пакао унутра, у души. Рај није јело и пиће, но нешто слађе од тога – бесмртна радост и божанска узвишеност. Пакао није котао, у коме се кувају људи, но нешто страшније од тога: то је вечита жалост и унутрашња грижа савести. Казна грешника и награда праведника – то је највиша математика васионе.

Будимо оптимисти онда, кад страдамо, јер страдање наше никад није беcциљно и бесмислено; оно је важан фактор у општем животу човечанства; оно је једина плата, којом ми плаћамо улазницу у ово светско позориште, које је Бог осветлио многим Сунцима и украсио многим чудесним сценаријама. Мене је трипут у животу страдање довело до саме смрти. И ја вам могу посведочити, да ни таква страдања нису била неподношљива и страшна. Ја их се радо сећам, јер она ми чине живот данас лепшим, а душу моју поноснијом и јачом.

Будимо оптимисти кад губимо као и кад добијамо, кад остаримо као и кад смо млади. Сваки узраст има своју величину и своју нарочиту лепоту. И сребрне седе власи преливају се према Сунцу исто као и црне. И душа једне старице од 80 година вибрира при радости и жалости онако исто као и душа једног младог и бујног створења. Будимо оптимисти као Хришћани, јер у нашој вери налазили су утехе највећи очајници, инспирације – највећи уметници, осветљења и путовођства – највећи и најбољи људи последњих деветнаест столећа.

Будимо оптимисти као Срби. Пет столећа гледали смо ми у прошлост. Сад је свучена завеса, и ми можемо погледати и у своју националну будућност. Ми нисмо први међу народима, али нисмо ни заборављени од Онога, који ствара историју. Наша улога у историји значајна је, и постаје све значајнија. Наш национални идеализам није груб ни шовинистичан. Он почива на расним и општечовечанским тежњама, Кад се боримо за слободу робља, ми се боримо за Божију ствар, јер Бог је Отац слободних, а не ропских душа и тела.

Будимо оптимисти, ако не желимо да будемо инвалиди душом, тј. далеко гори и тежи инвалиди од онога инвалида – оптимиста, који без ногу у наслоњачи седи и кроз прозор посматра живот.

Будимо оптимисти у мисли, јер само оптимистичка мисао досеже до Бога.

Будимо оптимисти у осећањима, јер оптимизам је лек жалости и извор праве и вечите радости.

Будимо оптимисти у делима нашим, јер дела наша се уткивају у дела Божија, и остају вечита као и дела Божија.

Будимо оптимисти, јер живот је оптимизам, а ми, људи, најбољи смо стубови и најлепши израз живота.

Оптимист бити значи живети и живот праведно ценити.

Свети владика Николај Жички и Охридски

Из књиге: „Изнад греха и смрти“

Advertisements

Information

This entry was posted on 9. јуна 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: