ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Језик наших непријатеља

Кога данас не скандализује Јосиповић тај ће мирно гледати да 2017. српског председнка на слободним изборима бирају грађани Хрватске

Има томе да се уздржавам од полемика о политичким стварима, све уверенији да смо о томе одавно престали да размишљамо према добрим старим критеријумима веће користи и мање штете за грађане и државу, чак и за сопствену кућу. Тако је ствар политичког опредељивања у првом реду постала социо-психолошке природе, нека врста сиротињске забаве са нагласком на други део ове полусложенице. А то значи да свако ко јавно наступа о политичким стварима мора да рашчисти с тим да функционална вредност тога одавно није у аргументима, него у производњи утисака. Отуда су међу светом који од политике не живи лични укуси и политички разлози постали једно исто, дајући пун смисао парфрази старе латинске изреке (де густибус нон ест диспутандум).

Дакле, о политици се не расправља. Баш како је мило онима који верују да Србе треба држати што даље од разматрања политике, посебно озбиљног разматрања, јер су таман за толико даље и од слободе.

Утолико сам захвалнији уваженом Небојши Малићу што се у својој реакцији на мој текст није водио укусима, већ начелом користи за грађане и државу, чиме ми је, уместо да полемишем с њим, дао ретку прилику да неке од својих ставова додатно објасним.

Ја, наиме, у вриштећој кампањи против председника Србије – у којој су се удружиле српска медијска пета колона и друштвена елита, затим регионални лидери и медији, као и портпароли и функционери високих западних институција – видим веома опасну ствар, колико по самог Николића, још више по државу Србију и њене грађане. То што се о тој кампањи као веома опасној на јавној сцени изјашњавам само ја вероватно говори о томе колико нисам у праву. А што верујем да се опасност увећава тиме што о томе пишем само ја, најпре ће бити сведочанство о мојој параноји.

Зато хајде да видимо шта је о Томиславу Николићу изговорила шеф европске дипломатије Кетрин Ештон, осуђујући његову изјаву да се у Сребреници није десио геноцид. „Од политичких лидера на западном Балкану очекује (се) да покажу да су привржени сарадњи и помирењу у региону и да дају одговорне изјаве“. О Николићу ништа. А о председнику Србије?

Ако тај – председник Србије – дакле, мора да буде „за сарадњу и помирење у региону“ – а не за несарадњу и свађу – какве то може да има везе са Сребреницом. Једноставно: нема помирења, према бриселским пропозицијама, ако се у Сребреници није догодио геноцид. Ако није било геноцида, Срби нису обележени стигмом криваца за рат, који су га водили попут нациста. Ако Срби нису нацисти, нема разлога да буду кажњени ни територијалним комадањем, ни економским урнисањем, ни идентитетском лоботомијом. И ту се круг затвара: ако Срби нису кажњени или ако нема легитимитета да то буду, нема сарадње, нема мира.

НИКО СЕ НЕ УЗБУЂУЈЕ

И зато је важна Сребреница као упоришни мотив балканске политике Запада – ако нема ње, ако нема геноцида, све пада у воду, па и регионална политка, која, уместо да инсистира на стварном помирењу и затварању спорних питања, ствара нове заплете, инсистирајући на српској кривици и кријући иза ње концепт стабилности који почива на премиси да је регион стабилан онолико колико је Србија мања и слабија.

Како је онда могуће да та изјава Ештонове није скандализовала никога у Београду, ни у власти, ни на опозиционој сцени, ни међу интелектуалцима? Зато што нам је то нормално, зато што смо, обузети унутрашњи размирицама, неосетно прихватили језик непријатеља, чак и када још увек мислимо да им пружамо отпор.

Хајде да видимо шта о Николићу говори хрватски председник Иво Јосиповић када каже да српски председник мора да се „одрекне четништва“ да би Загребу био прихватљив за сарадњу. То је исти онај Иво Јосиповић који се само мало пре силно узбудио што је Србија решила да рехабилитује генерала Михаиловића. О Николићу баш ништа. А о Србији и српском председнику?

Антифашистички карактер Хрватске – и оне авнојевске и ове туђмановске – почива искључиво на титоистичкој равнотежи усташе-четници. И, ако се случајно догоди да генерал Михаиловић буде рехабилитован као припадник покрета отпора нацизму, ако се српски председник не одрекне четништва и Михаиловића, па још ако тако неодрекнут никога не закоље следеће недеље у Бриселу, тада се распада цела регионална архитектура. Тада Хрватска више није бивша југословенска република која се извукла из канџи Милошевићеве хегемоније, већ наследница једног од најкрвавијих нацистичких режима, обновљена 1991. на ресантиману према српском становништву, исто као што је формирана 1941. године. Али, ако је Милошевић кољач са Балкана а генерал Михаиловић нацистички сарадник, тада су се Анте Павелић и Фрањо Туђман само мало занели, иначе све друго је са Хрватском сасвим ОК.

Ни Јосиповић није изазвао реакције међу Србима. Зашто? Зато што нам је сасвим нормално да нам пропозиције за избор српског председнка долазе из Загреба? Или зато што ми имамо своје омразе, рецимо Тому Николића, ко би се бавио Јосиповићем? А онај кога данас не скандализује Јосиповић, ко нема потребу да од те изјаве брани српског председника, тога 2017. неће скандализовати ни да српског председнка на слободним изборима бирају грађани Хрватске.

Јер све то значи да Ештонова и Јосиповић, и Николићу и, још више, сваком од нас цртају фоторобот српског председника. Дакле, да зна да је Сребреница била геноцид, да је Дража Михаиловић Сребреница, Да је одбрана Косова Дража Михаиловић. И да је сарадња са Русијом све то. Притом, они не цртају ни идеалног српског председника ни пожељног, већ јединог могућег. „Од политичких лидера на западном Балкану очекује (се)…“, рећи ће баронеса Ештон шта је муст хаве за српског председнка који би могао да је зове Кети.

400 ХИЉАДА РАЗЛОГА

Када се неком чини да браним Николића, гробара или мастера свеједно, ја само браним сопствено право да изаберемо председника према својим, а не критеријумима баронесе Ештон. Када се неком чини да браним некога кога Малић сматра недостојним, ја браним и институцију председника и, још више, институцију српског народа, који је први пут после деценија и деценија изабрао не слушајући своје петоколонашке медије и своје издајничке елите. (Наравно, са народним избором сложили су се странци – данас видимо колико невољко – суочени са могућношћу народне побуне после првог круга.) Или мислимо да је нормално и на ползу Србији да српски медији из дана у дан черече тог истог српског председнка и да је номално што о томе данас не говори нико? А ако је нешто од те моје одбране пало на главу Томе Николића, нека му је са срећом, нећу се због тога извињавати онима који су га изабрали.

Дакле, овде је реч и о државним и о националним питањима. И, наравно, о једној инфантилној и партикуларизованој свести многих Срба која је гадљива на Николића, па јој није ни до одбране државних институција, па мисли да је сасвим ОК да нам баронеса Ештон црта председника, важно је само да не нацрта Николића. Наравно, да не очекујем од Тадића да то брани јер је он ипак један и једна је Кети, али да то од Коштунице и Двери захтевам, па и од радикала, шта ту може да буде погрешно.

Шта ми даје право на то? Рекао бих једна врло егзактна ствар. Реч је о томе што сам уочи избора упозоравао да ће та партикуларна, инфантилна и партијски егоистична српска свест, ако се не уједини или бар међусобно не координише свој изборни наступ, нанети велику штету националном блоку странака. Управо због тога што сам милион пута написао да и сам не верујем Николићу, али да веома верујем Тадићу да ће да докрајчи Србију, док су сви други на политичкој сцени мислили да су они богом дати, док су интелектуалци себи деловали племенитијим и интелигентнијим делећи пропуснице за патриотски блок, ко може, а ко не. И онда је ДСС био за принципе, више се плашећи да не добије превише него да не добије премало; дверјани, осокољени подршком са нета, бли уверени да су сви исти, само су они различити; радикали су се у право време досетили да и над издајником има издајник, напредњаци су викали да само има смисла гласати за њих. И?

И шта је резултат? Више од 400 хиљада расутих гласова. То је десет одсто расутих гласова, и нека су жути украли још пола од тога, изволимо сви да израчунамо шта је била цена наших јалових расправа. Које не престају.

И, док национална опозиција није могла да се договори чак ни толико да заједно посматрачима покрије бирачка места, за то време колико су гласова расули тадићевци? Ниједан! Чак је и влашки НОПО ушао. Док су жути у својој прљавој кампањи млатили по Николићу, многи од нас су им држали палчеве и давали за право, па је то гласова што су омлатили са Томе пало Дачићу. Који је ваљда већи патриота од Николића, зар не?

Да ли је време да се погледамо и видимо колико смо и где грешили? Да ли је време да нешто урадимо другачије? Није, међу онима који се својих победа више и не сећају најлепше је ламентовати над злом судбином и светом кога не покреће правда. И да, као и свака пропалица, причамо како смо пали на дно зато што смо били поштени и добри људи, зато што смо имали принципе.

И какво данас ми, такви, имамо право да од Николића захтевамо да издржи, када сами толико помажемо његовом немогућем избору – да буде изолован или да изда. Ако пристане на прво, питам се само колико ће проћи до првог текста на патриотским сајтовима који ће рећи шта ће нам такав председник код кога нико не долази. Али нема бриге због тога.

Јер Николић неће издржати. Из два разлога. Први, то што њега чека не издржава се без широког фронта, у коме се зна ко шта ради. Ми – а када кажем ми не мислим на народ, већ на нас који себе без икаквог разлога сматрамо његовм просвећенијим делом само зато што боље говоримо језик наших непријатеља од сопственог – ми, које није пореметило у размишљању ни бацање у ветар 400 хиљада гласова, ми, које не узбуђује ни када нам хрватски председник црта нашег садашњег и будућег владара, ми немамо никакав осећај ни представу о том фронту. И друго, што ће Николића, кад не издржи, ови из Брисела, Берлина и Загреба бар тада оставити на миру, док ћемо га ми чекати бесни и разочарани на обе стране, шта год да уради.

Жељко Цвијановић

извор: NoviStandard

Advertisements

Information

This entry was posted on 9. јуна 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: