ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Црвени ураган над Београдом“ – Љубомир Тешић

ПРЕВАРА ОЗНЕ

Припадници ОЗНЕ су се здали у потеру за њима, али без неког посебног успеха.

Онда се прибегло оваквој варци. Непознато је коме се приписује ова обмана. Званично су (преко радија и штампе) позвани сви чувари јавног реда и мира који су као „професионалци“ радили за време Милана Недића да, у новом поретку, наставе исте професионалне послове – чување јавног реда и мира у Београду. Позив је упућен свима да се јаве у своје полицијске квартове (било их је у то време дванаест). Одзив је био неочекивано велики : у првом „турнусу“ на своја бивша радна места дошло је 2.000 жандарма, писара, дактилографа, чиновника, спремачица – свима онима који су радили у Недићевом апарату изашли су из „подземља“. Чак су многи у своје полицијске квартове дошли у жандармској униформи и са оружјем.

Сви су поверовали у искрене намере новог комунистичког режима чија је власт успостављена у Београду (и Србији). Одмах су пали у клопку ОЗНЕ која је у народ протурила чувену крилатицу: ОЗНА СВЕ ДОЗНА.

Тада је ухапшено преко две хиљаде особа које су служиле као репресивни апарат и Недићу. Сви су сабрани, без одбира и селекције, у велику касарну Гарде на Дедињу, поскидани (остали само у доњем вешу) повезани и пострељани.

У накнадном сећању о овим масовним погубљењима академик Дејан Медаковић (забележено у његовом кабинету у САН-у 7. априла 2003. године) каже:

„Стрељано је, сећам се, тачно 1995. особа. Петорица су успела да побегну, а двојица бегунаца су долазила код мене у Музеј Кнеза Павла, где сам од 1. марта 1942. године радио као кустос да ми причају о стрељањима. Стрељања су вршена без суђења и осуде, само по списку који је на брзину направљен међу онима који су пали у клопку…“

Затим академик Медаковић додаје:

„Када више није имала политичку функцију, мени је касније причала Митра Митровић како је проф. др Душан Недељковић састављао спискове људи, Београђана, разних професија и занимања, за стрељања по кратком поступку; јер су, наводно, били у колаборацији са окупатором. На тој листи били су професори, доктори: Никола Радојичић, Радослав Грујић, Никола Поповић, Бранко Поповић, Душан Ј. Поповић и многи других. Ја се тренутно сећам ових имена, све угледне личности и професори Универзитета. Митра Митровић је погледала списак и тврдила је да је нека од ових имена прецртала и тражила да се не стрељају. Ја не знам колико је то било тачно, а причу сам чуо врло давно. Од тада је прошло више од пола века. Ово исказујем са резервом. Део ових професора још је био жив. Ја сам у марту 1942. године био постављен у Музеју као асистент и ту сам и крај рата дочекао…“

О професору доктору Душану Недељковићу, академик Медаковић каже:

„Он је био носилац Споменице и био је проректор Универзитета после рата. Имао је функцију председника Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових домаћих слуга. Ја сам у својим књигама мемоара Ефемерис описао ту атмосферу и то време. Неке од личности који су стрељани и чија имена је 27. новембра 1944. године објавила „Политика“ ја сам лично познавао. Међу њима је било и име др Петра Зеца. Био је изузетно честит, поштен и хуман човек . Избегао је из Хрватске од усташког ножа. Радио је у Београду у Комесаријату за избеглице и бавио се питањем Црвеног крста. Помагао је људима колико је могао у оно ратно несрећно време. Слао пакете у заробљеништво. Помагао избегличку децу из Хрватске и Босне.“

 

СТРЕЉАНИ НА БРЗИНУ

И прича и сведочење Београђанке Наде Миленковић је типична за време о коме говори овај спис. Госпођа Нада се најпре јави писмом. У њему: кратак сиже догађаја који жели да нам предочи.Станује у Милоша Великог 70. Телефоном нам рече: „То је дуга, предуга прича. Дођите да је чујете“, казала је.

Причу смо почели са адвокатима. У „црвеном урагану“ главу су изгубили многи године 1944. и 1945.

„За њиховим судбинама је трагао и др Вучић, адвокат, млађи човек, мој зет“, казала је госпођаМиленковић. „Наш рођак, такође адвокат, Бранко Чоловић, стрељан је. Његова супруга је ишла у Лисичији поток да тражи супруга. Копала је гробове, заједничке раке, али га није могла наћи. Причало се да су ту масовно стрељали и људе у гомилама закопавали. Бранкова супруга хтела је свога мужа, кога је, прогутала помрчина, да сахрани по хришћански…Њено трагање је текло овако;?: једног дана се договори са младићем из шире породице да у цик зоре крену у Лисичји поток. То је онај део испод Белог двора, огроман простор. Носили су један ашов и мотику. Ишли су кришом и опрезно. Било је то врло опасно. ОЗНА је мотрила на све и свакога. И стрељања и гробови држани су у строгој тајности…

Стрељани су на брзину били закопавани у заједничке раке: плитке гробнице, прекривене земљом коју су кише спирале. Они су тог дана, у цик зоре, трагали, трагали по Лисичијем потоку, али су се вратили без онога пшто су тражили. Знам да су, на поменуту локацију, ишли и многи други да траже кости најближих у фамилијама, међутим, колико се сећам, враћали су се празних руку. Много година касније чула сам и ову причу: када су се копали темељи за нове грађевине, радници су наилазили на хрпе лобања и костију. Своја открића су наводно званично пријављивали Удби и СУП-у, али су им говорили да о томе ћуте, да причу о зајендичким гробницама и костима не шире… И то је све…“

„Нама су нове власти све конфисковале. Чак и имање у Малој Крсни. Узели су све. Однели су и тапије, изводе из земљишних књига. Намера је била јасна: да се униште сви трагови о нашемвласништву. Оно се никако више није враћало. Уништена документација.како да докажеш да је то твоје када не постоје папири?

И мој муж је био адвокат, сада покојни, Лазар Миленковић. Адвокатска породица. Лазарев ујак био је адвокат Драгић Јоксимовић, управо онај адвокат који је на суду 1946. године бранио Дражу Михаиловића. И он је суђени осуђен. Завршио је на робији, у Сремској Митровици

Дакле, мој муж, док је био жив, дуго је тражио „правду“, али је правда за било шта, посебно за „народне непријатеље“, била недостижна.
А сада вам предочавам причу свога оца,инжењера Чедомира Јанчића. Мом оцу су ставили на терет да је био члан Управног одбора фабрике вагона из Смедеревске Паланке. Тада се та фабрика звала „Јасеница“.

То је једини очев грех. Радио је као стручњак и повремено су га звали и тамо је по позиву одлазио…“

… Мој деда – наставља исповест Нада Миленковић – отац моје мајке, имао је велико имање. Завештао га је пред смрт Медицинском факултету у Београду. Мојој мајци је њен отац дао велики мираз. Таст је зету завештао сто хиљада ондашњих динара у злату. значајна сума. Отац није желео да то потроши расипнички. Бацио се на посао. Бавио се бизнисом.

Животни пут мог оца био је овај: после Првог светског рата из Врања је стигао у Београд. Потиче из сиромашне породице, али је лично био сналажљив и вредан. Тачно на време је завршио Машински факултет. Онда се 1922. године оженио мојом мајком, Олгом Велимировић. Њени потичу из Лозовика, од Смедерева. И отац и сви његови преци бавили су се медицином (и прадеда, и деда, и отац). Обично су студирали у Немачкој и Швајцарској. И сви су редом у Смедереву били – физикуси. Били су прилично имућни…“

Нада Миленковић наставља причу:

„Дакле, мој деда, отац моје мајке, др Никола Велимировић, за удају је ћерки дао мираз у поменутој цифри. Мој отац, инг. Чедомир није хтео да узалуд проћерда овај капитал, па је куповао разне акције и улагао у некретнине. Његова супруга, наша мајка,Олга, брзо је изорила пород – три ћерке: Вера (удата Ракић), најстарија, па ја, средња, удата Миленковић и најмлађа Љиљана (удата Бачак).

Бројна породица. То је мога оца и подстакло да гради вилу на Дедињу. И тада је овај крај био врло ексклузиван. Градња виле почела је 1936. а завршена је за годину дана.“

Црвени ураган над Београдом 1944.-1945.


Information

This entry was posted on 16. јуна 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: