ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Масонерија и Црква

Ових дана преко једног од православних српских интернет дебатних програма поставља се питање „шта сад ми обични верници да радимо кад су се у СПЦ појавили масони“. Не по први пут, један те исти епископ означен је као припадник ове организације. Он је двадесетак година провео у иностранству, на западу Европе, па ваљда лакше пада под сумњу оних који бдију више над туђим него над својим душама. То је уосталом нови тренд међу делом православних „дискутаната“, стручњаци су за сва овоземаљска и небеска питања, знају много тога да цитирају, што мисле да им иде у прилог, желе да идентификују на време оно што други нису запазили и да алармирају црквену јавност. Најчешће, „из скромности“, не желе да се представе већ пишу анонимно. Њихова прича већ за који дан пада у заборав, јер доказе не подносе. Тако, уместо љубави, они шире клевету, сматрајући да је то „правоверје“, како га они замишљају. Осим овог, и готово сви српски епископи који су у Америци, као и једини тамошњи митрополит, већ давно су пали под исту сумњу.

Да је ово изнето пре педесетак, или сто година, саблазнило би многе. Тада је масонерија била на неком врхунци моћи, постојала је бојазан од њене инфилтрације у црквене редове. Након Другог светског рата, посебно последњих тридесетак година, створени су други центри моћи који су надоместили некадашње тзв. „слободно зидарство“. Током протеклог века говорило се за неке, чак врло угледне, српске владике да су масони. То се не може искључити, али никада се није ни потврдило. У то време је припадање тајновитој и утицајној организацији, којој се приступало на позив и препоруку више чланова, сматрало од неких за посебну част. Бити у друштву утицајних који креирају живот одређене земље па и света, посебно политички и културни, пријало је очигледно многима. То им је била потврда личне вредности, а тајновитост као да је свему давала још већу драж.

Саборна Црква у Београду

Масонерија и није основана као безбожно друштво, већ као мултиконфесионално, које превазилази религијске границе и ексклузивизме. Бог јесте „Велики Градитељ свемира“, тако су зачетници у Енглеској у 18. веку разумевали и написали. Себе су сматрали такорећи његовим сарадницима у просвећивању људи и доброчинству (филантропији). Њихови симболи (троугао, шестар, свевидеће око) сами по себи не изазивају негативну, већ стваралачку асоцијацију.

Француски масони, али не и енглеско-англикански, постају антиклерикални, револуционарни, превратнички настројени према монархији. Краљевску феудалну власт подржавао је клир тако да је он засметао „зидарима“, не због вере у Бога већ због благосиљања друштвене неправде. Ту антиклерикалну компоненту добијају и други огранци, тамо где се мислило да конкретна црква спутава развитак – Русија, Шпанија, Италија. Клир је с разлогом сматран чуварем поретка. Вера је заправо изнад сваког политичког система, хришћанство по себи не преферира ниједан вид поретка, оно није ни за ни против монархије, или републике. Свештенство има божански задатак да помогне верујућима да живе у вери и достојанству и да греховношћу и страстима не изгубе своју душу. Црква није увек, чак ретко, схватала да јој идентификација са одређеним системима није била на добро.

Римска црква је почела да „грми“ против масонерије тек када ју је, између осталог, она сама гурнула у антиклерикалност. Француска револуција је била сурова, колико према монархији и племству, толико и према цркви. Ту настаје одбојност која траје до данас, а масонерија се у многим земљама зауставила на идејама које су протумачене као атеистичке. Остао је утисак да је свака црква против просвете, описмењавања, коришћења разума. Данас све то другачије изгледа.

Антимасонство у српском православљу има магловите почетке. Једна од најстаријих изјава потиче од светог Петра Цетињског, који осуђује „безбожно јакобинско фрамасонство“, а свакога ко би му приступио сматрао је издајником, који отвара пут несрећи народа. Тада су Французи запосели Боку, а „горди и охоли Наполеон оде на Москву“. Најкраће, савет овог светитеља гласи: „Змију у недра не пуштајте“. За првог српског министра, попечитеља, просвете, монаха Доситеја Обрадовића (1739 – 1811) говорило се да је масон, јер не би му толико стало до просвећивања сељака и оснивања образовних установа (Велике школе, богословије).

Ту неки убрајају и владара и владику Црне Горе, Његоша, кога црква никада није намеравала да канонизује, као и Вука Караџића, који је превео Нови завет, ма колико несавршено, али то је био дуго једини превод на српском Христове поруке. Уз њих је и Стеван Ст. Мокрањац, који је ненадмашно српско црквено пјеније преточио у ноте (литургија, опело, осмогласник). Ту убрајају и неколико поглавара, митрополита (Стефан Стратимировић), касније патријараха славне Карловачке митрополије и више епископа.

Исто се говорило за познате монахе, игумане и архимандрите, дунавске монархије. У то време у крајевима где су живели Срби, у свим већим местима било је ложа које су итекако желеле да међу члановима имају црквене великодостојнике. Ради се о градовима Војводине ( Нови Сад, Сомбор, Суботица, Панчево, Вршац), данашње Хрватске (Загреб, Глина, Вараждин, Осијек, Карловац), пуних српског племства, официра и клирика. Свакако се они не могу означити безбожнима, антиклерикалнима, „гујама на телу српског рода“.

Неки ту обрајају и једног владику, из прошлог века, не тако давно убројаног у светитеље.

Колико су „спискови“ тачни или не, данас и није толико важно.

Римокатоличка црква је стално изнова анатемисала масонерију, током 18. и 19. века (први пут 1738) чак шест пута. Садашњи папа, када је 1983. био као кардинал на челу Конгрегације за учење о вери, званичним документом саопштио је да негативан став према масонерији и припадности њој остаје непромењен. Њен члан се налази „у стању тешког греха и не може бити причешћен“. У православљу се тиме мање бавило, чак приметно и необјашњиво недовољно. Руска загранична црква, монархистичка, антикомунистичка и антиекуменска, пре више деценија их је проклела. Грчки виши клир, по неким мишљењима, посебно је био склон овој организацији, као и атинска аристократија и интелигенција, позивајући се на антику. Званична грчка црква је 1933. издала проглас у коме, анализирајући поједине масонске обреде, констатује да је „хришћанство и слободно зидарство неспојиво“, јер заступа „богоборачки рационализам“. Ко се од клирика осетио овим дотакнут, налагало му се да напусти тајновиту организацију и „обнови спону са Спаситељем“. Данас у православној Грчкој само поједини архијереји помињу масонерију. Митрополит Сереза им није допустио да у граду саграде дом са сирочад. Мисли се да би данас овакво саопштење било непотребно. Масонерија нема некадашњу атрактивност, тако да би јој се мало који грчки владика или архимандрит прикључио.

У православној Бугарској као да масонство поново постаје мода. Када је прошле године умро „главни мајстор“ Илија Павлов, допуштено је да се у чувеном храму „Света Недеља“, где су мошти краља Милутина, пре опела одржи „зидарски ритуал“. Тадашњи викарни епископ који је то допустио, Николај, сада је митрополит пловдивски. У манастиру св. Киријака, код Пловдива, пре више година одржан је годишњи масонски сабор, уз знање цркве ( и уз велики прилог). Да се у тој земљи тајновитост не практикује, показује недавни масонски сусрет Балкана у бугарском граду Разград, када су јавно продефиловали кроз градић, поздрављени од грађана.

Цариградска патријаршија је у Америци, првенствено за тамошње Грке, основала нетранспарентни ред светога Андреја, за неке је то „полумасонерија“ под окриљем цркве. Чланови, којима се даје звучна некадашња византијска титула архонта, поносни су на то и издашни у својим новчаним прилозима патријаршији.

Зилоти, наши такође, непрестано говоре да против православља, па и српског, постоји екуменско-масонска завера, уз коју додају каткад и Ватикан, па и Јевреје. Кад кога хоће да дискредитују, јавно га упитају: Оче, који степен ви имате у масонерији?

Свакако, клирику ма ког звања није потребно да припада ма којој политичкој партији, такође ни некој организацији која има тајновитост, посебне ритуале, обреде. Масонерија је заснована на идеји надрелигије, синкретизма, појам „врховног архитекте“ није у складу са хришћанским поимањем Бога. Код чланова ствара обично незаинтересованост за своју веру.

Да су бројни црквени великодостојници разних цркава током протекла три века припадали овој организацији није спорно. Знали су да тиме крше црквени поредак, по коме не могу да полажу неку другу заклетву осим свештеничке, а који припадају епископату и архијерејску. Чланство им је деловало као „сладак и опростив грех“, ради дружења са утицајним људима и учествовања у доношењу важних одлука за свој народ. Масонерија се неће никада демистификовати и објавити спискове својих чланова. Тако, претпостављати ко би се могао налазити међу њима, нема много смисла.

Живица Туцић

ВИА

Подаци

This entry was posted on 18. јуна 2012. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ, ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: