ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Јеврејско питање“ – Јаша Томић

I

Веома ми је жао, што немам више при руци један од бројева негдање прашке „Епохе“. Тамо сам тако рећи с буздованом нападао на све оне, који се усудише говорити о неком „јеврејском питању“. Било је то пре једно четири године, а писао сам онако, да су Јевреји целог света могли бити самном потпуно задовољни. Некад било, но бољеда није.

Ако је до исповести, ево исповедам, да се моји младићки назори не утреше у мојим грудма, али Јевреје и њихову ствар не могу више да браним. Није ми било лако преломити старом вером; ломио сам се до близу две године; напослетку су ме докази, озбиљно проучавање ствари и сами Јевреји, љуто – разуверили.

Тамо, у данашњој престоници Јевреја, у Бечу, зачело се моје разочаравање. Имао сам ладног, озбиљног, неумољивог учитеља. Није ми држао предавања; није ми доносио од оних силних књига, које су писане против Јевреја, само ми од времена на време говораше: „расмотрите ово“; ”припазите на оно“; „промислите о том и том”…

Још памтим оне ноћи, које сам провео читајући или промишљајући о јеврејском питању; још се сећам оног бледила, које ме обузимаше, кад свањиваше зора, а ја не могох наћи разлога да браним своје старо уверење. Докази и истина, беху снажнији од мене, и ја сам подлегао.

Не написах горње ретке, и уопште увод, што ми се мили говорити о својој личности. То не! Али написах, да покажем, како сам ја посматрао некад јеврејско питање са оног истог гледишта, са којег га посматра готово свонаше новинарство. Ја сам то чинио онда, кад сам о јеврејском питању врло мало знао и врло мало мислио, а променуо сам убеђење, кад сам то питање озбиљно проучио, а проучио не само из књига, него и из – живота. Зато молим свакога, да ме саслуша до краја, па онда нек суди.

Ја сам јеврејско питање изнајпре штудирао поглавито на аустријским приликама. У оно доба беше борба око бечке штампе већ решена. Од 13 дневних листова, који тада излажаху у Бечу, беху једанаест, и то најглавнија искључиво у рукама Јевреја. Ја сам пратио ту штампу, и згрозио се од њене покварености. Посматрао сам берзу, на којој царују Јевреји; посматрао сам штетан уплив тих људи по занатлијство, а знао сам већ од куће, шта бива од оних села у којима се настани само један једини Јеврејин. Видео сам и то, да је утицај Јевреја на трговачки сталеж – грозан. Трговац или мора много пре да пропадне, но што би према осталим приликама пропао, или мора морално да се почивути, тј. мора да се служи у трговини оним истим, често неправедним средствима, којима се његови конкуренти, Јевреји служе.

Али сам видео још нешто, и то ме је канда највише сломило – данашње стање, данашње лоше друштвено уређење годи Јеврејима, јер под данашњим стањем они, али и само они напредују. Јевреји су у истини најконзервативнији елеменат у овој држави, само то не изричу, но своје убеђење крију под маском слободоумља. Они проповедајуслободоумље прво зато, да други не дирају њих, а заступају и неко надрислободоумље у економском погледу.

Они су присталице такозване „слободоумне“ манчестарске школе. Та школа тражи од државе, да се у економске одношаје не меша, да остави ствари „како иду” и да никог не заштићава. Начело манчестарске школе је у два реда ово: ”Држава треба да је задовољна ако у њој у опште цвета радиност и благостање, а како је то благостање подељено, то се државу ништа не тиче“. Да ће по тој ”слободоумној” школи, још за 10-20 година народ радити као црв и богатство бити велико, то је истина; само да ће сво богатство отићи у руке Јевреја, то је још истинитије.

Но Јевреји су веома обазриви. Да не би држава у одиста слободоумном правцу створила здраве установе и то онакве установе, које би разним марифетлуцима сасекле рукаве, Јевреји драже једну народност против друге. Кадгод је долазило до тога да се Славенима у Аустрији даде равноправност, јеврејска штампа је устајала против тога; кад год су неки Немци хтели поштено да попусте, јеврејска штампа, а у Бечу је готово сва штампа јеврејска, жигосала је те људе као издајице – Немштине. Дубока је политика Јевреја. Докле год се народности у једној држави гложе, дотле се не долази до напредних и корисних установа, а то Јеврејима баш и годи.

Јеврејима се не би могло замерити, кад би своје назадњачке назоре заступали јавно и отворено. То њихово гледиште могло би се начелно обарати, па ко победи. Али њихова дволична политика, којом иду на то, да важе уочима света као слободоумни, а опет за то да спрече напредак, може да буде по народности – смртоносна.

Говорио сам довде поглавито о аустријским приликама. Но да се запитамо: ”Је ли у Угарској боље? “ Не верујем, или бар не много. Код нас у Угарској устао је велики део Мађара, из чисто економских узрока, против Јевреја. Антисемитска, протујеврејска странка у Угарској, изабрала је приликом последњих саборских избора, 18 посланика. Ја знам да се из економских узрока и многи наши Срби љуто жале на Јевреје. Но ми Срби, па с нама исве остале немађарске народности ове државе, имамо још један поглавити узрок да се тужимо на Јевреје. „Пештански Лојд“, који је у чисто јеврејским рукама, па с њиме и сва остала јеврејска штампа, успела је већ давно, да надражи Мађаре против нас.

Хоћу да нагласим само ово: Оно оштро непријатељство, које је овладало после 1848. год. између Мађара и немађарских народности, било се временом утишало. Око 1867. год. није било о непомирљивости реч. Но то се непријатељство почело да пооштрава баш 1868. год., и то у добу кад се Јевреји дограбише штампе и силе, те узеше да шире штетан уплив. Мађарски народ је осетио, да у држави није баш све онако, како би требало да је; он се већ питаше ”шта је то?” – и осврташе се за реформе. Но ту се истаче јеврејска штампа. Она да би онемогућила реформе, и отклонила пажњу од себе, указиваше прстом на нас, на народности. Нас је та штампа денунцирала као опасне, као непријатеље ове земље; и хајка отпоче. Мађарски листови, а још више мађарски народ, наишли су на овај лепак.

И од тог доба, кад год је било Мађарима ма што тешко, нас су гонили. Мађарски се народ испрва на све то задовољно смешио; за часак се умирио, но то није могло дуго трајати. И опет наста незадовољство, а опет намотрзаше једно по једно право и бацаху на олтар оне мађарске сујете, коју је јеврејска штампа и јеврејски уплив, распалио.

Сад као да ће скоро бити и томе крај. Подобар део мађарског народа растрезнио се; он увиде, да њему није лакше, и не може бити лакше, кад народностима затварају школе, и крње им автономнју.

Јеврејска политика као да је долијала. Јесте ли гледали ”кесароше“ по вашарима? Они поплене туђе џепове па кадсе подигне вика и хајка, онда на најдрскији начин ухвате неког ни кривог ни дужног, и подвичу гомили: „Ево га,овај је крив“. Овој слици личи јеврејска политика у Угарској, као што личи јаје – јајету.

Подобар део мађарског народа увидео је већ, где лежи право зло; њему је већ почело да пуца пред очима; само ми народности још једнако повторавамо о јеврејском питању неке фразе, које смо читали у јеврејским новинама; говоримо о неком лажном слободоумљу и човечношћу; бранимо Јевреје, који хоће да нас упропасте, а не видимо да тиме копамо себи гроб.

И ја сам за човечанство, али нећу и не могу да браним оне, који на ме подижу хајку, и гледају да ме упропасте. Онај, који због голе фразе: ”човечанство” хоће да пропадне, алал му. Ја сам 1882. год. у Бечу, у „клубу аустријских народности“ држао предавање о „стародревном, средовечном данашњем протујеврејству“; доцније сам штампао то предавање у виду чланака, у једном немачком листу, и сад се каним, да те чланке овде преведем и обрадим за српски свет. Да изјавим још ово: Ја нисам за то, да се ми Србљи ваљда претопимо у чисте антисемите и да нам антисемитизам буде једини и искључиви програм. За сад мислим само то, да нам неће шкодити, ако поклонимо мало пажње јеврејском питању…

„Јеврејско питање“

из „Српског Кола“ за годину 1884., треће издање 

Advertisements

Information

This entry was posted on 18. јуна 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: