ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Масони и српско питање

Pад масона на разарању српског бића и његовог националног идентитета и интереса може се историјски пратити коз цео XVIII и XIX век. У XX веку њихово деловање се испољавало у настојању да се ослаби и расточи млада српска држава.

У XX веку масонска делатност се манифестовала у учешћу, припремама, финансирању и организовању урота, завера и атентата и подргевању српских династичких борби, гурању Срба и Србије у ратове и мултинационалне државне творевине; задовољавању хрватских захтева кроз уступање дела српског становништва и територија Хрвартској; окретању светског јавног мњења и влада држава савезница против праведне борбе српског народа за слободу у току Другог светског рата. За време овог рата, на нашим просторима се одиграла до тада највећа престава моћи великих сила.

Совјетска Русија – земља реалног социјализма је преко своје агентуре створене у Југославији још тридесетих година припремала њен распад и спремно дочекала бес Хитлера и његов напад, као добру прилику да и она са своје стране помогне растурање једне суверене земље.

27.03.1941.г. искоришћен је правдољубиви понос српског народа и његова колективна склоност ка суицидији („Боље гроб него роб“) да би се поништили договори о неутралности Југославије у II св.рату.

Вишеструки су били интереси СССР-а да се на овим просторима захуктају ратни ветрови:

Најпре, чисто војни – да се ангажује што више немачких јединица на Балкану и успори њихов продор ка Москви.

Затим, политички – извести социјалистичку револуцијуи на простору Југославије – и то по сваку цену па макар и небројених жртава. Знали су врло добро да је у стабилним политичким условима врло тешко, скоро немогуће извести комунистичку револуцију, већ само у условима безвлашћа и хаоса – у одсуствујаке државне власти (без обзира да ли окупаторске или домаће). Партизанским (комунистичким) јединицама је било важно да се под плаштом борбе против окупатора спроводи једна још важнија борба – против српске државности. Партизани су користили сваку прилику да нападају окупационе власти и том приликом спаљују старе државне архиве, све у циљу да се код народа створи слика о распаду некадашње државе и отвори пут ка новој.

Партизани су се у почетку добро чували да не покажу своје право лице. Под видом борбе против окупатора мобилисали су бројне родољубиве снаге из народа, који нису схватали за шта се све боре. Оштрица беса код људи је била уперена против окупатора, а не за мењање политичког система. Чак је нажалост и сам Дража оклевао да се разрачуна са, у почетку још слабим партизанским снагама, рачунајући да је најважнија борба против Немаца, а после рата ће се већ на изборима одлучити о облику владавине. На жалост ова његова наивност је скупо стајала Југословенске народе. Ни он није схватао комунистичку опасност, без обзира на Љотићева упозорења.

Руски договор са Хитлером се рефлектовао и на Титове јединице и агентуру. Све до Стаљиновог разилажења са Хителером комунисти су отворено сарађивали са Немачким окупационим властима.

По завршетку тог рата, слободни зидари су, преко Черчила, довели Тита на власт у Југославију и сталним финансијским инекцијама и политичком потпором у свету, помагали његово одржавање на власти.

Посебан успех на плану разарања српског националног бића, масонерија је постигла, преко својих експонената, кад је издвајањем из њених недара, појединих делова народа, формирала фантомске нације: муслимана, македонаца и црногораца.

Примера за хушкање и деструктивно понашање масонерије према српском народу, и његовој историји, има много.

У планирању, финансирању и извођењу Мајског преврата 1903, масони су активно учествовали. Данас се на основу доступне грађе са сигурношћу зна ко је од учесника завере био у организацији слободних зидара. То су, пре свега, трговац Никола Хаџи Тома, адвокат Алекса Новаковић, поручник Божин Симић и капетани Стеван Шапинац и Милан Г. Миловановић. У завери је био и Ђорђе Вајферт, Генчић и други цивили, а Вајферт је дао 50.000 динара да се подели породицама официра који евентуално буду погинули при извршењу преврата.

У току Првог светског рата, неколицина хрватрских емиграната, масона (др Анте Трумбић, др Хинко Хинковић, Фрањо Супило, др Љубо Леонтић, др Динко Тринајстић) , у сарадњи са Србима, масонима (др Милан Сршкић, Вељко Петровић, др Никола Стојановић, др Божа Марковић, др Павле Поповић) на подстицај и под окриљем енглеске масонерије формирају Југословенски одбор. Неки од чланова овог тела, као др Хинко Хинковић, припадали су сатанистичком покрету. За њега римокатолички и хрватски писац Миро Главурдић каже да је заједно са Густавом Гајом био »пионир спиритуалистичког покрета у Хрватској«. Одбор је радио на одцепљењу Хрватске од Аустро-Угарске и припајању Србији, што је представљано као јужнословенско питање, као савезничко питање.

Србија је чиста срца и раширених руку преузела на себе задатак спасавања ‘хрватске браће’. Без тог геста Србије Хрвати, који су били на страни Аустрије и Мађарске доживели би судбину оних страна које су изгубиле рат. Уједнињењем са Србима и у њиховом друштву, Хрватима је дозвољен долазак у Париз, на Мировну конференцију, где су се нашли међу победницима, па су чак и били саслушани по питању мирнодопских услова. Та значајна предност, добијена уједињењем са Србијом, ипак није променила Хрвате. Они су само искористили прилику да избегну последице Аустро-Угарског пораза. То је данас, са ове историјске дистанце, непобитна чињеница. За разлику од Хрвата, Срби су дубоко веровали у уједињење српко-хрватског народа, спремни да на принципима националног јединства жртвују сваку српску посебност. Хрвати су своју акцију третирали као склоност ка привременом јединству, условљеним неповољним политичким и војним положајем хрватског народа у друштву централних сила, не изузимајући могућнопст касније промене овог става, у зависности од њиховог послератног положаја.

Хрватска промена мишљења коштала је Србе од 1941. до данас, преко два милиона жртава.

Под утицајем енглеских и француских слободних зидара 1. 12. 1918.г створена је Краљевина СХС – најтрагичнији промашај у дугачком низу српских политичких промашаја. Трагичнији од косовског пораза. Овој катастрофалној националној несрећи дебело су кумовали и српски масони на челу са регентом, доцније краљем, Александром Карађорђевићем. Ово је урађено и поред упозорења највећих умова и најбољих синова српског народа, да се то не чини (на пример војводе Живојина Мишића). Тако је српски народ заведен и поведен својим вођама и њиховим мегаломанским, слободнозидарским опсесијама изгубио сопствену државу. Уместо да је успоставио границе српске државе на линији Вировитица – Карлобаг – Јадран. »Сто четрдест година је требало« како каже познати српски историчар Милорад Драшковић, »сталног надчовечанског напрезања да се држава створи. И када је створена, било је довољно двадесет година да као последњи коцкари кућу ракућимо, праг развалимо и огњиште угасимо«. Све доцније грешке, заблуде и несреће везане су за овај волонтерски промашај.

Пред почетак Другог светског рата, владајућа масонска камарила око принца намесника Павла Карађорђевића, уморна од непрекидних хрватских захтева за територијалним проширењем и политичком аутономијом, решила је да са Хрватима подпише уговор којим ће до ситница задовољити све њихове захтеве. Подписан је споразум Цетковић – Мачек. Тим споразумом поклоњене су Хрватској бројне области које су одувек сматране српским. На тај начин је више од милион Срба, без њихове сагласности, постало део Хрватске. И овде је масонерија радила иза сцене.

Зоран Ненезић каже: »Остварење споразума између хрватске и српске буржоазије и решавање ‘хрватског питања’ постало је императив политичких догађаја, посебно наглашаван из масонских центара Енглеске. Долазак Драгише Цветковића на место председника владе значило је и интезивирање прговора, а коначни текст августовског споразума, познат под именом подписника Цветковић-Мачек (1939) – сачинио је један посебан масонски комитет у коме су са српске стране били др Михајло Констатиновић, др Михајло Илић и др Ђорђе Тасић, а са хрватске др Иван Шубашић, др Јурај Шутеј и др иво Крбек. Потписивању споразума претходила је интезивна активност у којој је знатног удела имала енглеска масонерија, јер је тежиште европске масонерије било прешло неосетно, али коначно са Париза на Лондон«.

Како се избијање Другог светског рата приближавало енглеска и америчка масонерија су предузимале низ мера да би преко слободних зидара обезбедили антинемачки отпор у земљама које су се нашле на удару експанзије Трећег рајха.

У Југославији су тражене личности које би могле организовати рушење пронемачке владе Цветковић-Мачек и кнеза Павла. Масонски план је успео 27.марта 1941, војним ударом оборена је влада Цветковић-Мачек и намесништво на челу са кнезуом Павлом Карађорђевићем. Тако је убилачки гнев Хитлера и његове солдатеске усмерен против српског народа.

Ми смо их саплели па нису пре зиме ушли у Москву. Дража им је саплео Ромела рушећи пруге, а они су нас таманили као зечеве, омогућили Павелићу да сатре милион Срба у својој НДХ. Боље би нам било да смо послушали принца Павла и сарађивали са Немцима у смислу неутралности. Да нисмо по наговору Лондона ломили договор са Хитлером и глуматали хероизам. Симовић је индиректан изазивач помора Срба у II светском рату. Знали су слободни зидари да је Хитлер диктатор који је спреман да искорени сваки народ који се испречи на његовом путу. Таквих усмеравања у току Другог светског рата, уз помоћ комуниста, било је много, све са циљем да се смањи број Срба. Због тога је Броз на самом крају рата, у договору са Американцима и Енглезима, наредио бомбардовање Београда и још неких других српских градова, јер је било још доста Срба који »комунизам трпети неће«.

Масонско деловање на ратним подрзучјима поробљене Југославије, у току Другог светског рата, није престајало. О томе говоре бројни документи. Занимљиво је, на пример, да су сви Немци са којима је преговарала Брозова делегација 1943.г, у Загребу, били масони. (Ханс От, Хорстенау и други). Са партизанске стране у тим преговорима учествовали су В. Велебит, М. Ђилас, Коча Поповић, а доцније и М. Стилиновић, познати масон… Интереснтно је да су Владислава Рибникара из затвора на Бањици избавили слободни зидари.

Масони су при крају рата битно утицали на догађаје у Југославији. Убрзали су закључивње споразума Тито-Шубашић и конституисање ДФЈ. Августовским споразумом Тита и Черчила у Напуљу и Казерти (1941) утрт је пут поновним разговорима Тита и Шубашића, а присуство Донована означило је и заинтересованост САД за развој догађаја у Југославији. Занимљиво је да су Черчил, Донован и Шубашић били слободни зидари.

У сазиву трећег заседања АВНОЈ-а од слободних зидара били су и др Драго Марушић, др Иван Шубашић, Милош Царевић, др Александар Белић итд.

»Слободни зидари у свим назначеним догађајима«, пише З. Ненезић, »нису морали одиграти пресудну улогу. Очигледно је једно – да их је било на свим странама и да они и јавно и мање-видљиво воде огорчену борбу за наметање сопствених концепција или концепција кругова чији су они били експоненти«.

Када је у питању српски народ, врхунац сатанистичко-масонског лицемерја и цинизма, представља рат и распад Југославије деведесетих година овог века. Двоструки стандарди понашања међународних организација према зараћеним странама у сукобу, медијско демонизовање, понижавање и обешчашћивање Срба какво се није десило ни једном другом народу у историји човечанства. Против нас су се удружиле најмоћније силе на западу. Трилатерална комисија у Њујорку, која хоће да разбије Русију и све националне државе, а да Европу дестабилизује најездом ислама. Католичка црква која тежи уништењу православља. Немачка која сања о буђењу своје старе политике »Drang nach Osten«, са обновљеном Аустро-Угарском или без ње. Турској којој се указала прилика да повампири своје изгубљено отоманско царство. Свима је православна Србија први камен спотицања на путу ка остваривању њихових циљева. Ништа нам не вреди да се жалимо на њихову бездушност, реална политика не познаје милост и сажаљење.

Треба овде поменути још неке мање знане чињенице у вези последњих догађаја на нашим просторима. Важан је Реганов пакт са Папом за који Реганов саветник Ричард Ален каже да то „једна од највећих тајних алијанси свих времена“. Сам Реган је у том пакту видео „испуњавање једног божанског налога, и ако иза тога заправо стоје Трилатерална комисија и Савет за иностране односе, или прецизније Дејвид Рокфелер. Тај налог је објављен августа 1991.г. у службеном гласилу Ватикана: „Opsevatore Romano“ где у свом коментару посвећеном југословенској кризи тражи од међународне јавности да Србију „стави“ у границе из 1914.г.

Илустрације ради изнећемо синопсис операције „ХАБЗБУРГ“ немачке обавештајне службе:

ОПЕРАЦИЈА ………………….“ХАБЗБУРГ“

НОСИЛАЦ ПОСЛА: ………….. МИНИСТАРСТВО ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА НЕМАЧКЕ

ИЗВРШИЛАЦ ПОСЛА: ……….. БНД (немачка обавештајна служба)

ФАЗЕ ОПЕРАЦИЈЕ „ХАБЗБУРГ“:

Стварање организације „Алпе-Адрија“
Освајање Мађарске – куповином,
Разбијање Југославије,
Разбијање Чехословачке,
Подстицање Мађарских апетита према Румунији, да би се везала,
Сецесија Војводине,
Сецесија Јужног Тирола,
Сецесија Истре,
Велики повратак Фолксдојчера у Словенију, Хрватску, Војводину,
Сједињавање у Подунавску конфедерацију – са Аустријом на челу и са династијом Хабзбург,
Асоцијација подунавске конфедерације са великом Немачком,
Повезивање, али са дистанцом, са територијом бивше Босне,
Приближавање Србији на бази економских интереса,
Обезбеживање пута према истоку сарадњом са Србима, Бугарима и Турцима,
Балкан -извозник хране и рудник сиродина,
Обезбеђивање тока Дунава.
(Из књиге „Владари из сенке“ Д. Лучића)

То је заправо стварање нове Аустроугарске која би била повезана са Немачком и под њеним непосредним патронатом. Та држава треба да се граничи на југу са Турском, која треба да се протегне до Кинеског зида. Планирано је подстицање пронацистичких режима у Европи. Прва фаза је стварање организације Алпе-Адрија, па тако даље. Сведоци смо колико се ти планови увелико и остварују.

Али не треба мислити да је само Немачка у тој игри. Све је то артикулисано и у плановима НАТО пакта. У Остију, крај Рима, је 05.11.1991.г. закључено да до 01.03.1992.г. савез „АЛПЕ – АДРИЈА“ треба да прерасте у велику унију средњевропских држава (УСЕАД), коју би чиниле: Аустрија, Пољска,Чехословачка, Мађарска и Југославија (привремено седиште Будимпешта – координатор Италија). Интермаријум је узвишено прокламовао јединство шеснест нација у форми „ПОДУНАВСКЕ КОНФЕДЕРАЦИЈЕ“ чију срж би чиниле католичке нације „СРЕДЊЕ ЕВРОПЕ“. Ватикан, је наравно, ову акцију подржавао континуирано као једну од полуга, с којом дела према православљу. Током II светског рата Интермаријум је радио под немачком контролом

Шта је ИНТЕРМАРИЈУМ? То је мистериозна шпијуска организација, основана још 1920.г. у Паризу од стране „Беле“ руске емиграције са циљем рушења комунизма. Средином 1930.г. ова париска група се већ развила у велику организацију чије чланове су чинили политички истомишљеници настањени у простору ИНТЕРМАРЕ а то је од Балтичког до Црног мора, Егејског, Јонског, Јадранскобг па све до Кавказа. Пре II светског рата ова организација је добила врло битну подршку од стгране британске и француске обавештајне службе.

Све ово што се сада дешава на нашим просторима и изгледа као да се десило изненада, припремано је дужи низ година. Могло би се рећи да на овом плану II светски рат никада и није престао. Нарочито тежње Немачке да загосподари овим просторима – па чак су у послератном периоду у томе можда били и успешнији. Велики је број агената немачке обавештајне службе, а и других, који су радили још и у Титово време, али су из разних разлога остали неоткривени. Чак убечани и у нову власт после промена 2000.г. Немци су увек били присутни, нарочито преко Доланца, Мустача, Анте Марковића – њега су хапсили у Дубровнику током рата као партизана заједно са групом, али једино је он пуштен на слободу. Месић, Дрновшек, Изетбеговић, Кучан, Јанша и наравно Др.Туђман. Задржимо се мало на њему – 1965.г. бивши Титов генерал ступа у везу са др Матом Мештровићем, у то време официром оружаних снага САД, са Богданом Радицом, Иваном Шутејом и другима из екстремног крила „Хрватског националног већа“, емигрантске организације која обједињује скоро све службе и организације хрватске емиграције. Постоје индиције да је управо преко тих људи др Туђман успео да се повеже са обавештајним службама САД и СР Немачке, а поуздано се зна да је у то време сарађивао и са Институтом за источно-европске земље иза чијег имена се крије обавештајна институција НАТО пакта. Контакт са Немцима др Фрањо Туђман је остварио још током другог светског рата, а један од њих ишао је преко пуковника АБВЕР-а Владимира Мусе. За ову везу знао је Александар Ранковић, али је толерисана јер је била обострано корисна.

На мржњу света према Србима, пројектовану од стране масонских »србофобичних моћника« а проузроковану тријумфом антисрпског медијског лобија, Срби не смеју одговарати мржњом, него како je говорио Патријарх српски Павле: »Живот треба осмислити по вери, угледајући се на претке и учинити све што можемо за добро свог народа и читавог човечанства«.

Душан Нинић

Подаци

This entry was posted on 21. јуна 2012. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: