ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Ослободиоци и издајници“ – Милован Данојлић

milovan-danojlic-1

Из Београда се вратио Сима Поткивач:

– Испред цркве Светог Марка поређани сандуци, офарбани у црно, чамови. Ко снопље после жетве, све до Поште. Предвече, довозе изгинуле са фронта. И онда јаве, депeшом, у општину. Несрећни родитељ, чим чује, сместа у Београд. По селима се већ зна где се, у Београду, издају лешеви. Гледао сам, иде од сандука до сандука, загледа цедуљице, тражи своје дете. Кад нађе, прекрсти се, заметне сандук на леђа, па право на станицу! Упрти мртво дете ко гавран пиле, не гледа куд гази, и кад би гледо никог не би видео, и опет стигне куд треба, на уски колосек. Ако нема места у фургону, он забаци ковчег на кров вагона, привеже конопцима, па уђе у исти вагон. И тако, са мртвим сином, кући! Сузу да пусти, образ би му прогорео: зато и не плаче… Како све оно издржи, како му срце не пукне? А ови овде, после, држе говоре. Пао за слободу отаџбине. Пао, да се Тито докаже у борби! Три године су Немци јурили њих, а сад, кад Немци сами беже у Немачку, сад ови трче за Немцима, да покажу, чија је власт.

– Црни Черчил, шта направи – каже баба-Стеванка.

Ујак извлачи закључке из досадашњег развоја догађаја:

– Ми смо, Срби, будале, свак ће нас на крају издати и оставити, ми не знамо где смо и с ким смо, у каквом свету живимо! Наш  Краљ, наша војска, наше иконе и наши светитељи – мислимо, сваком је то важно и свето, као што је нама свето. Черчил је безбожник, као и комунисти, само што мање прича против Бога и религије, а ми, ми с њим ухватили веру. Ми смо мислили да се зна шта је шта, да је све јасно као дан. А оно, што је било најјасније, испаде најнејасније. Наш највернији официр данас се проглашава за издајника. О нашој војсци данас свак прича шта га је воља, а зашто? Зато што је то сељачка војска, глупа и насамарена, као и ми, који смо је помагали. Оптужују, ето, оне брадате ленштине, да су сарађивале с окупатором, и како је почело, још ће им то доказати. Оне су шуровале са свим несрећама света, па су тако, не знајући, и са швабама дошле у везу. Тукли се против партизана, а нису знали да Тито, једини, има овлашћење да спасава државу, да је брани од окупатора. И сад, кад се све пореметило и помешало, зна се ко има да плати: будале, ко би други?

Стриц, прстима, набраја чињенице које је немогуће сложити у разумљиву целину:

– Енглеска је краљевина, и наша држава је краљевина, четници су били за свог Краља, и за Енглеску, и сад је Черчил против нашег Краља и наше краљевине, а за кога? – за Стаљина и за Тита! И још тврде да је Дража, као министар Владе која је седела у Лондону, сарађивао са Немцима! То, кад се поређа једно за другим, излази блесаво и невероватно, то пас с маслом не би могао прогутати, а ето, ми о томе расправљамо, ко зна, јесте да је немогуће, али можда је и тачно! Штогод се данас каже против четника, прима се, пролази: кад објаве лешинарима да се може и сме, онда и зец вади ону ствар, да те запиша! А оптужени се разбежали, завукли се под земљу, нико не сме уста да отвори, камоли да се брани. Ваљда ни сами више не знају куд су пошли, шта су хтели, где су били, ни шта су радили. Сарађивали с Немцима, које су мрзели ко и сваки нормалан човек, и издали Србију, због које су отишли у шуму!…

– То је – каже деда – кад Бог баци проклетство на један народ… Таман прође једно ропство, почиње ново. И још зажалимо за злом које се завршило. И увек нам је неко други крив, за оно у шта смо упали. Кад су то нама Енглези обећали вечно пријатељство, где? Цар гледа у цара, краљ у краља, а за ситну рибу зна се где јој је место!

– Све је тако – каже отац – ал` да ће и ово допустити!…

– Ми смо ово допустили – виче стриц. – Кад оно Мартиновић осуди Бега и Фркљу на стрељање, ми потрчи у штаб, моли и куми, спасавај живот лоповима! Те луди су, те сиротиња, те затровали га комунизмом док је радио у руднику, те онај други је глуп, не зна с ким се уватио, а онда, нећеш убити човека за оно што мисли. Гарантовасмо, главом, за обојицу, и Мартиновић их пусти. Јесте, псовао је оца и мајку, и њима и нама, али их пусти… А Бег, сад, кад ухвати више четника, испробава кроз колико глава може да прође један метак.

Отац потврдно клима главом: – Нисмо се спремали за ово, срљали смо ко гуске у маглу…

Стриц, и даље бесан: – Паметан човек се разликује од будале по томе што мисли на све, и мисли на време.

Деда, за себе: – Ово је као куга, кад јој дође време мора да се истутњи…

.

„Ослободиоци и издајници“

Advertisements

Information

This entry was posted on 25. јуна 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: