ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

О Осмом Васељенском Сабору

Ово су тачке за разматрање на будућем „Осмом Васељенском Сабору“:

1) Православна дијаспора. Одређење јурисдикцијe Православних заједница, ван националних граница.

2) Процедура признања статуса Црквене аутокефалије.

3) Процедура признања Црквене аутономије.

4) Диптих. Правила узајамног канонског признавања Православних Цркава.

5) Успостављање заједничког календара празника.

6) Правила и препреке за вршење Свете Тајне брака.

7) Питање поста у савременом свету.

8) Веза са другим хришћанским конфесијама.

9) Екуменистички покрет.

10) Допринос Православља у учвршћењу хришћанских идеала света, братства и слободе.

Ово смо све већ видели, и припремљени смо за ово вишедеценијском владавином комунизма. Управо су се по овим тачкама мешали политичари, и покојни Броз, у Црквена питања. Сад се исто то – већ припремљеном народу- нуди, само у оквиру Цркве. Броз је направио раскол у Америци, мешајући се у Црквена питања. Комунисти су створили неканонски Македонску Цркву, покушали и у Хрватској то, покушали и у Црној Гори. Наметнули су римо-католички календар као општеважећи државни календар, одузели су матичне књиге од Цркве и терају људе да морају прво да се региструју у општини, и код њих запишу, па су Црквено право склапања брака себи присвојили, и многе људе осиромашили за благослов и благодат која се добија Црквеним венчањем, а тиме и породицу обесветили, и давали лош пример да људи живе Црквено-невенчани, што се онда често завршава сукобима и разводима. Одобравали су и више бракова… Исмејавали су Пост, своја печења и празнике су стављали у време великих постова. Учили нас интернационали, да поштујемо и прихватамо све народе, и да смо са свима браћа, да све своје дајемо „браћи“, која своје чувају и не дају, а нас и не осећају као браћу, али зато наше хоће да узму. Учили лажним слободама које су у ствари ропство греха.

Све смо то већ видели, и сад треба да будемо мудри.

Сад се то нуди и у оквиру Цркве, преко људи који се одричу Светог Православног Предања, и коме су се очи душе и срца помутиле од лажног Западног сјаја, од перфидних обмана у које Запад хоће да увуче Православне, од инсистирања на „братству и јединству“, при чему тај Запад чврсто држи до својих начела, и само игра лукаву игру- кад не може силом, онда прелешћу- онда да милом покуша да придобије.

Све ове тачке за Сабор говоре о томе да се овај „Сабор“ неће бавити питањима јереси, као досадашњи, благословени Сабори, којих је било 7, као 7 Светих тајни, који су се састајали да би осудили јереси. Овај „Сабор“ , напротив, се организује да би се прихватиле јереси, као што је још 1964. год. сведочио великосхимник Кукша, Рус. Овај „Сабор“ нема намеру да осуди екуменизам као јерес, и чланство помесних Цркава у Светском Савету Цркава, већ има тенденцију да ради на општем прихватању тога као најисправнијег. То или је свесна издаја, или обмана, прелест појединих, која се убрзано шири као зараза, или је неко духовно штетно дејство и манипулација ових са Запада са Православним епископима. А можда је и све заједно.

Досадашњи Васељенски Сабори су организовани од 4. до 8. века када су Цркву узнемиравала погрешна учења, јереси, и када су се присталице тога умножиле, и била опасност по душе верника да се људи обману и отпадну од благодати Божије. Црква је тада дизала свој глас и анатемисала таква учења, а и њихове заговорнике, уколико нису хтели да се одрекну таквих учења.

Сада то није случај. То се јасно види из ових ставки о томе шта ће се све разматрати на том „Васељенском Сабору“.

Део ставки се односи на централизацију власти, и повећано неправославно присвајање врховне власти над Православнима од стране Цариградског Патријарха, који припрема терен за прихватање врховне власти римског папе над Православнима.

А све под видом „братства и јединства“, под видом човекољубља, које је себе ставило изнад Богољубља, и обрнуло редослед и важност двеју највећих Божијих заповести, а тиме преврнуло мерила вредности, искривило побожност и веру, и ставило као да је човек важнији од Бога, и да је љубав према другом човеку важнија од љубави према Богу и Истини, а тиме и унизила Бога, и упала у идолопоклонство човеку, погазила и Старозаветне и Новозаветне заповести, заповести да човек нема другог Бога осим Господа на Небу, и да се другоме не клања, и да се прво воли Бог свом душом и срцем и вољом, а други човек као што себе воли човек. Значи у Новом Завету је постављена љубав према Богу целим бићем, као Творцу, као Богу, као Оцу, као Спаситељу… а други човек се воли само као човек, као створење, какво смо и сами.

Екуменизам хоће да обједини све људе у љубави према човеку ( ту му је и замка за Православне, јер су заиста позвани да љубе и ближње), али он то хоће без Бога, без Истине, без правог и благодатног учења Цркве, посведоченог вековима и вековима од стране Хришћанских Мученика и Исповедника, и Светих Отаца Цркве. Он негира истинитост Истине, и изједначава у важности права и лажна учења, Истину и лаж, Благодатну силу и демонске духове, јер он, у ствари, хоће да отера Бога, и да створи лажни „рај“ на Земљи. Он клевеће Бога што је разделио језике народима, да не би створили Вавилонску кулу, плод обмане гордости и самоуверености човека, па покушава да створи нову Вавилонску кулу- Европску Унију, Једну Светску државу, један језик за све (некад је био покушај есперанта), па и једну општу религију. А њу не може да створи док се свака религија или не одрекне своје посебности, свога учења, или док свака религија не призна све религије као носиоце Истине, што је немогуће и што је Велика Обмана и Лаж. То је уједињење људи против Божије Истине, а под прелесним видом да то раде ради Бога, чиме је још гора обмана на делу.

Наша Православна Црква је у својим анатемизмима кроз векове већ осудила и анатемисала сва ова учења, и она која су била, а и ова која су сада, кроз разне формулације, а Митр. Пирејски Серафим је ове године још надодао и по именце ове садашње јереси. Руска Загранична Црква је такође пре више година анатемисала екуменизам. А постоје и слични документи кроз векове и у Руској Православној Цркви.

Говорити о екуменизму на позитиван начин- грех је, и саблазан за неупућене.

Друго је мисионарење од стране Православних, а друго је екуменизам. Заговорници екуменизма најчешће правдају своје ставове и дела тиме да ми треба да сведочимо свету Православље. То је тачно, али НЕ НА ЕКУМЕНСКИМ КОНФЕРЕНЦИЈАМА И СЛУЖБАМА ДРУГИХ РЕЛИГИЈА, него у нашим Православним храмовима, на нашим сабрањима, Православним методама. Не да ми идемо код њих и прихватамо њихова правила, и да се грешимо о Православне каноне и Предање присуствовањем на њиховим машкарадама са монофизитима, шаманима, Далај-Ламама, муслиманима, и бискупима, протестанстким свештеницама и сл., него да ми проповедамо Православље својим животом и Светим Тајнама и Светом Литургијом , и молитвом, и ИСПРАВНИМ СВЕДОЧЕЊЕМ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ.

Прво се говори о дијаспори – ко ће да влада над верницима у иностранству- да ли њихове матерње Цркве из њихове отаџбине, или Цариградски Патријарх, са тенденцијом да ту власт после препусти Римском папи. Страшно! Као на пијаци- тезгарење са душама, са Истином! Као да је власт нешто најбитније у животу. Као да није Христова наука да служимо другима, него да владамо. Ту је нечији демонски грех, уместо да се окаје и одбаци, самооправдан и узведен на такав демонски пиједастал самообожења и идолопоклоничког захтевања да му се сви клањају и да влада над свима. Нема сличнијег греха на Земљи паду Сатане од пада Римских папа од 1054. године до данас.

И као да је то нормално питање и тенденција да Цариградски Патријарх влада над свима Православним верницима у иностранству, свих језика и народа, а не да су у вези са својим матичним народом и земљом.

Кад већ преиспитују право првенства у Диптисима, која ће Црква Помесна по части бити испред које, требало би да Јерусалимска Патријаршија буде Мајка свих Цркава Помесних, јер је она прва створена силаском Духа Светог на Апостоле у Јерусалиму. Цариградска Патријаршија је добила свој значај у време кад је постојао цар и велико Византијско царство, али духовни значај почетка Црквеног живота има Јерусалим. Цариград није ни постојао до почетка 4. века. И сад он, најмања дијецеза (ако не рачунамо дијаспору), хоће да влада над свима, и то на начин на који влада римски папа- не само да има част првенства, него и да влада над дијаспором. ТО НИКАД НИЈЕ БИЛО. То је нека друга логика од Светог Предања Православног, и од оног како је устројена била Православна Црква 20 векова. Наш Христос је опрао ноге Апостолима, а није сео да они Њему перу. Он је дао да буде Разапет, и јахао на магарету, а није се возио у најскупоценијим кочијама и није сео у Царски Двор да влада Јеврејском државом и банкама. Он влада Силом Духа, а не као земаљски владар.

Успостављањем заједничког календара желе они који су одани Римо- католицима да буду у истом календару са њима, и да и тиме одустану од Светог Предања, и учине уступке да би били у јединству са иновернима. И ту ће Цариградска Патријаршија да инсистира да се уведе како је код њих, а код њих је по новом календару. Грци су огромне паре добили 1924. да би прешли на нови календар. А искориштено је то што су били тада у великој економској кризи. Те године су и из Мале Азије протерани многи Грци., и населили се у Грчку.

Хоће да поставе питање брака, да одобре други брак свештеницима и сл…, оно што ни обичан народ не гледа благонаклоно. Зна се да је човек једне жене муж, и да човек треба чисто да живи, поготову свештеник. Желе да снисходе људским гресима на уштрб благодати Божије.

Желе да скрате Постове, да измене тиме Свето Предање. Све из човекоугађања. Уместо да објасне људима важност Поста. Тиме хоће да се уподобе римо- католицима, код којих више пост и не постоји. Укида се подвиг, крст, страдање. Иде се ка религији Новог Доба. Ка лагодном живљењу на Земљи, ка уживањима телесним, која раслабљују и умртвљују духовни живот. И што је најгоре, све се то лажно представља као љубав према човеку, а у ствари је лукавство онога који је и Адама и Еву преластио , клевећући Бога, и говорећи им да узму нешто мимо Божјег благослова, и лажно представљајући Бога, Који је Најбољи Педагог, и Највише брине за наше спасење, као неког ко њима ускраћује нешто, а као, Змија ће да им учини добро. Тако се и ове ствари на будућем „Сабору“ представљају као помоћ, а у ствари су отров- на уништење благодатног Црквеног живота. Јер, ако зацари јерес, неморал, преједање, човекоугађање, властољубље – од тога одступа Сила Божија. То је, као што рече једна Руска Светитељка, припремање људи за Пакао, а не за Рај. Она рече „да ће у задње време свештеници људе да припремају за Пакао, а не за Рај.“ И још рече да ће кад се зацари антихрист многи епископи одмах прећи у нову веру и за собом повести пуно народа.

Драган Мишић

извор: Срби на окуп

Advertisements

Information

This entry was posted on 26. јуна 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: