ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Погледај дом свој, Србине

Погледај дом свој анђеле, скини паучину с’ очију… видећеш несрећне и болесне… видећеш чемер, смрт и јад…

Чврсто сам обећала себи да у овом тексту нећу ниједном да поменем политичаре. Уосталом, они и немају никакве везе са анђелима. Зато је овај текст посвећен српском народу.

У животу, не можете се наљутити на некога ако вам није до њега стало. Ух, тешко ми је да ово кажем, али љута сам на мој народ! Љута сам што можемо тако дуго да трпимо злостављање, глад и несрећу! И љута сам јер смо издали све оно што су нам наши преци оставили у аманет!

Медијски мрак, необразованост, сиромаштво,… све су то само оправдања. Па ми смо већ вековима слабо информисани, необразовани и сиромашни, а ипак су наши стари своју културу и традицију преносили с’колена на колено, ако никако другачије, а оно причом и песмама. Они, који су углавном били потпуно неписмени, веровали су у Бога, у Отаџбину, у љубав, у част, у поштење, у храброст…

А ми? У шта ми верујемо данас и шта нам је то донела цивилизација?

У Бога не верујемо, јер како иначе објаснити да само 10% срба зна напамет 10 божјих заповести и „Оче наш“? Они који не знају, како ће се трудити да их не прекрше и како ће се онда молити кад је тешко? А много је тешко ових дана… Ми смо Бога оставили, а не он нас!

У Отаџбину не верујемо, јер да верујемо ми би смо је бранили! И не би смо упорно бирали једне исте (које нећу да поменем) који хоће да је распарчају и продају! Онај ко је продао нечију кућу на Косову и Метохији, продаће и нашу у Војводини, Београду или центалној Србији, јер душмане не занимају наше вековно огњиште, кућа и деца, већ само новац, власт и моћ! Отаџбину смо издали, а крв наших предака је за њу проливена! Због нас! Је ли то наша крв вреднија? Јесу ли наша поколења мање вредна од нас? Срам нас било!

У љубав не верујемо, јер како би смо иначе дозволили да нам дугине боје постану сиве! Док нам породица нестаје, болесни људи се шетају а ми то мирно гледамо! Није мирно? Јесте, јесте, јер њих је колико – 1000, 2000, највише 3000, а нас 7 милиона! Они су на улици, а где смо ми? Њих треба лечити од једне, нас од друге болести! Јер њихова је болест физичка, грешка природе од рођења, а ми смо умно болесни, оболели од и у току живота, заборавили шта значи први пољубац, први додир, први плач тек рођеног детета, шта значи заклетва да ћемо делити добро и лоше до краја живота… Љубав издај и издао си себе!

У част не верујемо, јер како би смо иначе дозволили да нас овако вређају и понижавају – и наши и туђи! Наши преци су за част били спремни живот да дају. А ми? Продајемо свој глас и будућност своје деце – у најбољем случају за један одлазак на пијацу, у најгорем за пиво испред задруге! Младима су идоли силиконске певачице и криминалци, старији немају времена да уче и васпитавају младе, па их васпитавају Велики брат, Гранд и серије „ш“ продукције! Прихватамо накарадне вредности и културу, а нашу и не познајемо. Кад част и достојанство своје немаш, не вредиш ни колико то једно пиво!

У поштење не верујемо, јер нам је на сваком кораку непоштење пред очима! А како да верујемо, ми, обични људи, кад се наши представници пред богом возе у луксузним аутомобилима, а представници пред законом га највише крше? Ако не верујемо, требамо ли и ми да будемо непоштени? Па кад већ не можемо онога кога треба, а оно да преваримо онога кога можемо – оца, мајку, брата, сестру, брачног друга, кума, дете, пријатеља, комшију, пословног партнера… Или да преваримо нашу земљу, нашу историју, нашу традицију, нашу веру? Шта још нисмо преварили?

У храброст не верујемо, јер би се иначе већ данас сви борили! До ноката је догорело, а Србија ћути! Ћути и трпи! Јесмо ли ми то већ нестали? За шљам знамо да није нестао, али где је права српска интелигенција: професори, лекари, глумци, инжењери, књижевници, економисти, правници…? Где су студенти, где је младост, по природи пуна бунта и пркоса? Где је прави српски домаћин, глава и заштитник породице? Где нам је храброст да јасно и гласно кажемо: доста је било, нас је више и против нас не можете? Чега се плашимо кад смо већ све изгубили? Или заиста нисмо већина, већ смо постали угрожена врста у сопственој кући?

И у све набројано не верујемо, али верујемо онима који су безброј пута до сада слагали?!?  Верујемо толико, да им опет дајемо поверење да нас воде!?! Где да нас воде? И ко нас води? Јесу ли то наши јунаци које ћемо у књиге да ставимо и о којима ћемо да певамо? Шта ми можемо са колена на колено да препричамо – турску серију или Великог брата? Је ли то будућа историја за нашу децу?

Зато сам љута на свој народ!  Љута сам много, али не могу да га не волим! Попут Бориног анђела, нахватала му се паучина на очима! Пробуди се, србине! Покрени се, србине! Погледај дом свој, Србине! Прво растерај паучину, па крени да чистиш! Требаће времена, много је прљаво, али ако не кренеш одмах, биће још прљавије! Ником и никад није било лако у земљи Србији, па не може ни нама! Али једном ћемо морати да се суочимо са сопственим греховима, да би могли да почнемо да их окајавамо! А зашто да то не буде данас?

Јелена Бркић

извор: Васељенска ТВ

Подаци

This entry was posted on 26. јуна 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: