ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Народ је јадан, умире го и гладан

Застрашујућом брзином Србија дословно изумире. На сваких двадесет сахрана долази једно рођење. Градови су препуни очаја и беспослице. Преко седамдесет одсто села у Србији нема више од пет становника, или их уопште нема! Просечна старост преосталог сеоског становништва је преко 60 година. Прошле године у Србији је урађено око 198.000 абортуса, а за последњих двадесет година више од два милиона. Држава подстиче тај масакр. Србија је једина европска земља у којој је законом дозвољено да девојчица од 16 година може да се определи за абортус без сагласности родитеља. То има за последицу трајни стерилитет па тако преко 200.000 парова у Србији данас не може да има децу.  За скоро десет година колико је у Србији сурово владао бивши председник Борис Тадић, трајала је једна колективна трагедија духа које је и довело  до нових масовних обољења узрокованих општом бедом и безнађем. Али, упркос томе, он се ових дана поново јавља као спаситељ презрених које мори и глад и жеђ и болест…

Смрт је, како рече родоначелник славне гробарске фамилије Топаловић, једини сигуран посао. Судећи по томе каква је садашњост и каква ће бити будућност, у Србији ће тога посла бити све више. Јер, на жалост, већ годинама прави гробари српског народа нису у капелама него у државним установама. Њиховом безумном политиком, стопа смртности прерасла је стопу такозваног природног прираштаја па је Србија данас водећа у Европи, али само по броју нових гробница, па је тако „нађачала“ чак и Румунију, Албанију, Бугарску и Македонију који спадају у ово друштво са дна. На челу са Србијом, према истраживању Европског парламента, све ове комшијске земље имају заједничку несрећу да им умире највише новорођенчади на континенту.Такође, само у Србији „репродуктивно спремна жена“ рађа просечно 0.88 деце, што ће рећи, једно или ниједно, и по овој прогресији Срба у Србији ће ускоро бити мање него што их има дијаспори. Тачније, биће сведени на мање од четири милиона преживелих у општем помору које су им приредиле унутрашње диктатуре.

Али, у Србији је та смртност посебне природе, што показује податак из 2010. године, који јасно говори да је од укупног броја умрлих беба, преко 70 одсто подлегло због тешких поремећаја који нису узроковани повредама! Дакле, реч је о деформацијама насталим услед изложености родитеља загађеној прехрани, опасним лековима, радиоактивним дејствима, или било чему другом што узрокује аномалије на следећу генерацију.  Застрашујуће звучи податак да је стална годишња стопа смртности деце узраста испод пет година (на хиљаду живорођених) преко 12 одсто!

Али то овдашње диктаторе не забрињава, они су и ту нашли начина да попију крв сопственом народу, па су наметнули најцрње пореске обавезе младим родитељима са децом, а са друге стране, покренули једну подлу, циничну „битку за бебе“ коју у Србији води Веран Матић, директор телевизијско-полицијске станице Б 92, а не министарство здравља или нека друга надлежна институција. То, наравно, јасно говори да се истинске убице овога народа не налазе ни у институцијама којима властодршци управљају, него у паралелним центрима моћи, тамо где неко други у њихово име обавља ову демографску операцију монструозних габарита…

Од 157 општина у протеклој деценији, прираштај становништва су имали само Лозница (само као као град, због исељавања из околних села), Пожаревац и Гроцка, док су у Војводини све општине редом имале више мртвих него рођених!  Само у једној просечној години, број умрлих у односу на број рођених је у порасту за више од  30.000! Дакле, у свакој „просечној години“, Србија је изгубила  град величине Деспотовца.

Један други феномен такође хара Србијом. Просечно се годишње убије око 2.000 људи. Пола самоубица је из Војводине, пола из централне Србије и Београда. На југу Србије, међу Албанцима, нема самоубистава, али има прираштаја па је тако сваки други Албанац млађи од 19 година! Са друге стране, тек сваки четврти Србин млађи је од 19 година.

Пражњење Србије

Осим умирања, од болести, од насиља и самоубистава, од глади или старости, у Србији траје и стално исељавање. највише становништва у последњих десет година напустило је општине Кладово, Деспотовац, Рековац, Љубовија, Јагодина, Нови Кнежевац, Нова Црња, Житиште, Пландиште, Бела Црква…Иду у иностранство, за Београд или умиру разапети између жеље за бољим животом и горке стварности. Међу тридесетак места у којима је умирање свакодневница, као у рату, препознатљив је „полупрстен Србије“ од Куршумлије, Новог Пазара и Сјенице, Бујановца, Медвеђе, Трговишта, до Димитровграда, Књажевца, Власине,  Мајданпека и Зајечара. У овим варошима просечна плата не прелази 10 до 15 хиљада динара, распадају се читаве породице, регистрована су бројна насиља у породици због незапослености и немаштине, што ствара потпуно безизлазне ситуације. У једној телевизијској репортажи из ових тужних предела, неко је запазио да се „коров шири тамо где нема људи, и да се птице селе тамо где их има“.

У свету живи више од трећине Срба или око четири милиона. У најновијем периоду, домовину је  напустило 298 доктора наука, 214 магистара и више од 30.000 стручњака из разноразних области. Уместо да Србија данас има нешто око 27 милиона становника, има их, реално, нешто више од шест милиона (без малолетника). То је последица седам ратова у прошлом веку и геноцида над Србима у оба светска рата. Али, данас је на сцени један друкчији облик затирања нације. Ту су чедоморства, самоубиства, али и масовна тровања радиоактивним супстанцама, генетички модификованом храном, наркоманија, и убрзано старења целокупне популације.

Занимљиво је да се у време безнађа, 1999. године, у Србији убило 1579 људи. У исто време, у централној Србији убило се 937 особа, у Војводини 635, док је 247 Београђана себи одузело живот. Данас, кад нема ни ратова ни бомбардовања, слика је знатно гора! Тренд је такав да ће за педесет година Срби бити мањина у свакој држави, а посебно у сопственој, где је проценат садашњих националних мањина такав да ће неки од њих убрзо имати статус већине! У једној оптимистичној прогнози, процењено је да ће Срби за три века, овим темпом, биолошки изумрети па као буде сачуваних трагова о постојању овога народа, то ће још бити и добар исход трагедије у коју ова нација незадрживо срља уз снажну помоћ својих властелина. Не буде ли ускоро пружен озбиљан, физички отпор планском затирању, отпор који прво треба да се обрачуна са уништитетљима у сопственој држави, не треба сумњати да ће ова деструкција много брже деловати него што садашње прогнозе говоре.

Мање је било умирања пре два века

Депопулационим процесима захваћена Србија иде у демографску катастрофу. То није новост. Али, да би приказ долазећег нестанка био сликовитији, треба видети како је један немачки антропогеограф видео стварно стање ствари још почетком прошлог века…Наиме, истражујући Балкан, тај омиљени немачки Оријент, др Алојз Фишер фон Егер говорио је о броју балканских народа, сабирао и одузимао, па дошао до чињенице да се турски народ бројчано увећао за 400 одсто, албански за 700 одсто, румунски за 45 одсто, бугарски 38 одсто и грчки за 35 одсто. Једини народ који се није увећавао, већ умирао, био је српски народ! Како тада, тако и данас…

Али, пре него ће доћи век националне трагедија Срба, са губитком огромног броја најквалитетније генетике, чувени професор Павле Шафарик је, 1840. године, записао да је број Срба 5,5 милиона! Данас, у Србији, према последњем попису, живи око 7. милиона грађана, од којих тек нешто више од 6 милиона чине Срби.  Док се у Србији и Војводини последњих деценија расте смрт, на Косову и Метохији расте наталитет. А, пре само 80 година (1921. године), Албанаца је било укупно 140.000. Процена је да ће их, овим тренд раста, 2100. године бити чак 4,4 милиона! Опет, поређења ради, треба подсетити да је у Војводини, после Другог светског рата,1948. године, било 2,2 пута више становника него на Косову! Где су се ти Срби изгубили?

У протеклом веку, Србија је у ратовима изгубила више од четири милиона људских живота. А стручњаци и борци против абортуса израчунали су да су чедоморством од Другог светског рата наовамо „убијене три Србије“. Почетком деведесетих година, једна ужасна исповест доктора   Стојана Адашевића, који је 38 година радио у КБЦ „Дедиње“, морала је да свакоме ко је одговоран у Србији, пробуди заспалу свест. Наиме, др Адашевић је смогао снаге да исприча како је у току своје гинеколошко-акушерске каријере која је трајала 26 година „убио читав један град величине Смедерева!“.

– Урадио сам око 50.000 абортуса и свестан сам да сам тако убио читав град. Прекинуо сам онда када сам урадио један захват и када сам видео живо и формирано дете! То ме је ужаснуло и почео сам да схватам да у ствари убијам децу – испричао је своју страшну трауму др Адашевић…

Није никакво чудо што сабласт смрти свакодневно смањује број Срба, ако је познат податак да су Српкиње прве жене у Европи по стерилитету, и да скоро једна трећина жена има проблема са рађањем деце.

Болести које воде у смрт

Осим страшног суда суморне свакодневнице у којој барем два милиона људи не зна сваког дана шта ће са собом и како ће да прехрани породицу, најгоре што може да се деси су болести. Регистровано је 620.000 оболелих од дијабетеса, стално око 2.000 људи чека на трансплантацију органа или ће ускоро умрети, званични проценат наркомана којима следи смртни исход говори о скоро 3 одсто укупног становништва, а регистрованих наркомана је око 300.000, што износи око пет одсто становништва. Ту је и близу 30 одсто Срба који су зависници од алкохола, а једна четвртина од тога броја сваке године умире од распадајуће јетре и других виталних органа… Скоро 10 000 људи живи на дијализи, без бубрега, а само половину њих „држава опслужује“.  Умирање од рака у Србији захвата 2,3 одсто становништва, док је тај проценат  у европским земљама тек 1 одсто од укупног становништва. Тек 8,5 одсто становника има све зубе, а о општој здравственој култури нема ни говора, јер је српско здравство дубоко у криминалу и корупцији, те су све бајке о бризи за грађане и продужењу њиховог века, ипак само бајке. Глад, анемија и заразе неизбежно, сваке године убију на хиљаде људи. У односу на последње године југословенске државе, општа смртност у Србији је повећана за неколико десетина пута!

Само током прошле године, у Србији је од срчаног удара умрло око 60 000 људи, а према подацима Светске здравствене организације, реч је о држави која је у светском врху по смртности од срчаних сметњи, што је и потврђено на узорку од 100.000 становника. Сваке године тај проценат је све већи, а места у болницама је све мање. Повећање броја оних који сваког дана могу да умру „од срца“, посебно у старосној доби од 60 до 79 година, толико је да постојеће здравствене установе немају начина да им помогну.

Недавно је и највећа клиничко-болничка установа у Србији, Клинички центар Србије (КЦС), и званично саопштио да прима само најхитније случајеве јер нема више расположивих лекара који масовно одлазе у на рад у иностранство. Наравно, има и других разлога, а пре свега организационо техничке природе, јер је КЦС једна дубоко компромитована, политичка институција, па тек онда здравствена установа. У таквим околностима, свакодневни пораст умирања од разних болести, последњи је проблем којим се овдашњи здравствени богови баве…Исто ово важи и за све друге велике здравствене установе у Србији, јер је зао дух политичко-професионалних кланова и борбе за новац и привилегије, постао главна делатност лекарске струке. Народ умире, али није битно…

Правила смртног случаја и загробне околности

Ако је Срба више под земљом него на земљи, лако је закључити да на гробљима има све мање места. Тако је недавно права узбуна избила у Сремској Каменици јер места на гробљу више нема, па народ своје покојнике сахрањује у Петроварадину и Новом Саду. За само пет месеци (непуних) у Новом Саду је сахрањено скоро 2.000 људи, што је више од жртава грађанског рата у Сирији у истом периоду! Обичај кремирања није популаран међу православним Србима, па је тако у највећем војвођанском граду кремирано само 234 особе, мада је кремација далеко јефтинија од стандардне сахрана. Занимљиво, али је овде забрањено изношење урне са посмртним пепелом, а цена саме кремације је око 8.000 динара, и на спаљивање најдуже се чека од три до пет дана. кажу и да је такозвана експресна кремација дупло скупља и њу плаћају они који могу и имају. Урна остаје у такозваном Врту сећања Постоји и могућност експресне кремације, која се ради одмах, али тада се плаћа дупли износ. Урна са остацима одлаже се у такозвани Врт сећања, а ту услугу новосадски гробари наплаћују посебно по цени од око 1 500 динара. Кажу, јефтиније него у Београду. И кремација је у Новом Саду јефтинија него у Београду, где је она скоро 20 000 динара. Узгред, Београд има једну посебну врсту „укопних трудбеника“, који наплаћују чак и уношење покојника у  аутомобил! Исто је само то што и у Београду није могуће пепео покојника просипати ван гробља, него се само уз писмену  потврду може пренети на друго гробље! Зашто, то нико не зна! У Америци и свим важнијим европским земљама, свако има право на урну са пепелом свога покојника. Кажу, од спаљеног човека остане у просеку око два и по килограма пепела…Али, у Србији, ни мртав човек не може тек тако да припадне својој фамилији, него на њега у овој ситуацији „тапију“ има држава. Наравно, и свештеници имају своја правила и своју тарифу. Карту за одлазак на онај свет треба платити и цркви и држави…

Страшно је погледати варошка и сеоска гробља широм Србије. То су слике једног тешког сиромаштва, али, истовремено, националне срамоте. Јер, онако запуштена, забачена и неуређена, изложена пропадању, она јасно говоре како је свакодневна мука живих толика, да немају ни времена ни новца да сећање на мртве учине уредним и достојанственим, онако како то у неким цивилизованијим и богатијим друштвима бива. Са друге стране, некада је тешко оправдати такав однос било каквом „живућом муком“.

А, која мерила владају у Србији ?

Декларацијом Савета Европе из 1986. године која је и даље на снази, гласи: „…Степен развијености здравственог система у једној земљи, мери се нивоом смртности новорођенчади и одојчади и бројем урађених трансплантација органа са умрлог!“.

Њих све више, нас све мање

Постоје села у којима се и деценијама није чуо плач бебе. Још 1996. године, затворене су све школе у селима око Медвеђе и Бојника, где је до пре двадесетак година било око хиљаду ученика. У албанским селима око ове две општине, све је живо, као у кошници. Наиме, Албанци имају других проблема. Не знају како да прошире учионице!

За само годину дана, грађани Србије су на лекове потрошили невероватних две милијарде динара, и у истом периоду купили 106 милиона кутија седатива!

Никола Влаховић

извор: Таблоид

Advertisements

Information

This entry was posted on 28. јуна 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: