ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Светло истине“ – Димитрије Љотић

Живот и мисија нашега народа кроз векове

Наши другови имају обичај да ми за предавања дају предмете за које се нисам спремио. То ми се више пута дешавало. Више пута се дешавало да их избегнем, али сада то не могу избећи. Па ћу зато морати да их ипак мало прекројим и у маломе нећу одговорити наслову.

6. октобра 1934. године био сам у Смедереву са владиком Николајем. Не знам како и зашто запитао сам га:

– Преосвећени! Да ли сте читали Милојевића, који је по целом свету налазио српске трагове?

Он ми је одговорио да није. А ја, сматрајући да стварно није, почео сам му причати о свему. Када сам завршио он рече:

,,Верујем да су Кинези подигли кинески зид да би се спасили од рушилачке навале Срба. Даље верујем да Тукидит који је писао о дивљим Скитима, није знао да су они претци Срба. А Омар, који је запалио Александријску библиотеку, сигурно да је у својој војсци имао Срба.

Верујем да до осмог века сва рушења, где год је било зла и силе, рушења, пљачке и убијања, да то нико други није вршио него Срби. Све до деветог века када су се окалемили са Христовом гранчицом. Од тога доба дају благородно воће; али не сви. И као што је са окалемљеном гранчицом која даје лепо воће, тако и она дивља, која из дивље подлоге расте, даје ситно, горко и опоро воће, тако исто и код нас је случај. Толико да се зна шта је од Христа, а шта без њега.“

Ове су ми се речи владике Николаја урезале у памет. Размишљао сам о томе и сматрам да су Срби до осмог века живели без Христа, а од осмог века боре се две струје: једна окалемљена Христовом гранчицом, а друга без ње.

И данас присуствујемо у тој борби. Цела историја српског народа од деветог века није ништа друго до борба сока Христовог, и сока и душе нехристовске.

Узмимо само Св. Саву. Код нас се почело са називањем наше цркве ,,светосавском црквом“. Мислим да Св. Сава, који је био прво Христов па онда све друго, дође данас међу нас морао би сам да протествује против тога. Он је дошао као градинар у градину у којој дивље гране желе да угуше питоме. Он је као градинар секао дивље да би калем Христов бујао и цветао. Ми нисмо примили хришћанство од Св. Саве, већ од Ћирила и Методија и пет њихових ученика: Климента, Наума, Саве, Ангелара и Горажда. Св. Сава нас дакле није окалемио, већ они. Али Св. Сава је дошао са тестером и маказама у српску градину да сече оне леторасте, који су израсли из дивље подлоге, да би Христова гранчица могла да успева. То је сва мисија Св. Саве.

Најинтересантније је да мисао светосавску највише истичу они који и цркву називају светосавском и који се најмање држе Христовог пута. Овима то служи да би цркву могли да поведу другим а не Христовим путем.

Св. Сава је водио борбу против дивље подлоге и они који добро знају историју могу да виде његову борбу против дивље подлоге у својој Немањићској кући. Ко зна историју, тај зна какви су то дивљи изданци избијали у његовој рођеној кући.(Ја ћу тиме можда саблазнити некога овим речима, али имам увек у виду да истину треба говорити). Он је на себе примио анђеоски лик, постригао се, отишавши су Св. Гору. Отац дође за њим и остави Стевану да влада. А тек што је отац склопио очи, старији брат скочи на млађега и настаде завада. Св. Сава узе тело свога оца и њиме нагна браћу да се покоре његовој вољи, коју је оставио. Вукан се повуче, а Стеван остаде да влада. А он се женио неколико пута. Са каквим је болом то морао да посматра Св. Сава који се свега тога одрекао. Откуд може срећа да буде у таквој земљи где владалац тако влада. А и Стеван склопи очи као калуђер. На престо долази један, па други његов син. Св. Сава све то мора да посматра. Он одлази у Св. Гору, у пустињу, јер види како је тешка борба са злом и то у најбољој српској кући.

Св. Сава је умро у туђини, а то је разумљиво, јер није могао да гледа како у његовој светој родитељској кући дивљи леторасти хоће да угуше Христову гранчицу. И то у кући, која је избила на врх и читавих 200 година владала. Код нас је било Христа на дну; али на врху се брзо Христова гранчица сушила. То је било страшно за српску социјалну и биолошку историју. Непрестано она, Христова гранчица, бива у опасности да буде уништена од оне која је потекла из дивље подлоге.

Долази Радослав, кога збацује Владислав. А овога Урош. Уроша сруши силни Драгутин, који се доцније повукао и престо уступио своме брату Милутину. Овај, плашећи се да му син Стеван не отме престо, затвори га, ослепи и посла у заточење. Овога, међутим, удави син Душан. Дакле, овде видимо страшну борбу између хришћанског и нехришћанског.

Сава Штедимлија, да би показао како су Срби покварени, узима као доказ баш Немањићску кућу. Ја не говорим као Сава Штедимлија, већ жалим и о томе говорим са болом као Св. Сава, који је одлазио у света места да скупи тамо нову снагу, да помогне Христовој гранчици.

Живот српског народа је у ствари непрекидна борба Христа са оним што је нехришћанско. А његова је мисија да помогне хришћанском соку да извојује победу над нехришћанским соком.

Много волим воће, и то не само плод воћа него и воће као биљку. Сам сам посадио велики број воћака. И увек сам мислио каква се борба води у воћки између питомих и дивљих сокова. Сок дрвета је исти као и крв код нас. И дрво има своју душусамо та душа није као и код нас, али је ипак нешто што дрво разликује од мртвог камена. И знате каква се борба води? Тек ако посматрамо интроспективно борбу у нама, тек тада можемо бити свесни борбе између дивљих и питомих сокова у воћки. Таква борба се одиграва у свима нама: борба Христове гранчице и дивље подлоге.

Мислим да је ово довољно јасно и увек се морамо чувати да у нама не буде дух плитког и спољњег – површинског ,,празнословља“.

Дакле, најкраће схваћена историја српског народа јесте борба између хришћанског и нехришћанског сока. А смисао историје српског народа је да помогне да Христова гранчица победи нехришћанску подлогу. У том случају неће ни у једном народу бити на његовом дрвету крупног и тако слатког сочног воћа као на дрвету српског народа, ако српски народ успе да уништи дивље леторасте.

Та борба није завршена. Њен завршетак може бити двојак: да победи Христова гранчица или пак да је нестане. Борба ће стално трајати и изгледа да је у данашње време она добила најтрагичнији и најживљи изглед. Она је дошла у апогеју (највишу тачку). Ви у њој учествујуте. Зовете се просветари; али да би то име заслужили морате знати ово. Ако ово не знате, никакве користи не може бити од вас. И ништа не знате. Можете, међутим, бити корисни, ако знате ово што сам вам сада говорио и у свом животу будете настојали да дивље леторасте крешете и сузбијате.

„Светло истине“

Подаци

This entry was posted on 30. јуна 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: