ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Некултурна култура

“Хвала што не долазите” била је порука Београдске филхармоније у септембру 2011. године, када су чланови филхармоније, на опште запрепашћење пролазника и посетилаца околних кафића, спонтано извели џез нумеру у улици Страхињића Бана у Београду. Када публика не жели да потражи културу, култура нађе начин да потражи публику, сматрали су уметници. Публика се очигледно налази у некој врсти културног мрака, па је и рок дива Александра-Слађана Милошевић одлучила да “упали светло” покренувши истоимену петицију, не би ли скренула пажњу на мрачно доба српске културе које доприноси моралном, духовном и културном пропадању.

А шта је то култура, шта је уметност, и ко о томе одлучује?

Време у коме живимо, које се слободно може класификовати у алармантно тешко и забрињавајуће, оставља врло мало времена и могућности да бисмо се окренули култури и уметности. Ниске стопе економских и егзистенцијалних услова на првом месту остављају видљиве негативне трагове на културни развој једне земље, и уметност, било које врсте, је увек прва на удару. Овакви услови пре свега доводе до моралног и културног посрнућа, што је на неки начин и сам циљ обезвређења једне земље и њеног народа. Оног тренутка каде је начињен напад на породичну структуру, моралне и културне вредности, уништава се и обезвређује све оно што може иоле допринети светлијој будућности наших млађих генерација. Недостојни људи долазе у позицију да придикују о моралу, достојанству, искрености, чедности, љубави, култури, итд. и управо креирају стање парадоксалне слуђености међу људима. Обезвређење свих могућих институција, едукативних, политичких, правних, културних и медијских, постепено доводи до обезвређења и саме државе и њених грађана.

Истовремено, уз дужно поштовање економских ограничења, тешко је не приметити да је на пример цена улазнице за било коју позоришну или балетску представу, или за плесни наступ једног од реномираних културно-уметничких друштава, много нижа од цене улазнице за концерт било кога од турбо-фолк извођача, посебно појединих који долазе из суседних земаља, бивших Југословенских република, обзиром на њихове добро познате изјаве и испаде на рачун српског народа.

Успут, многи од њих без било каквих квалификација или довољног коефицијента интелигенције себи дају за право да коментаришу и критикују политичке, економске, социјалне и све друге услове у земљи, даље деградирајући народну свест. Они најмлађи виде своје идоле и једини пут ка успеху кроз призму извођача турско/арапског мелоса, простачких текстова и још простијег сценског наступа. Они су пример угледа за наше нове генерације, пропраћени Пинк брендирањем, и Грандиозном парадом.

Без жеље за претенциозношћу или злим критикама, посебно према обичним грађанима, мом народу, мада је и на њему део одговорности, морамо се осврнути на реално стање духовних, моралних, културних и економских вредности у Србији. Моја резигнираност је пре свега упућена онима који су у позицији да грађанима пласирају, по свом избору, оно што они желе. То је само оличење и јединствен показатељ њихове моралне и културне надградње, никако грађанске. Наравно без разлике на политичко или партијско опредељење, многи у врховним позицијама су показали свој домет који је чини се вођен врло ниским поривима. Биланс је на жалост више него очигледан, тотално посрнуће и геноцид пре свега над људским умом и моралом.

Оно што је важно, је да у мраку увек постоји трачак светлости и наде, па је и таква једна нада управо разлог и инспирација овог текста.

Млада балерина Народног позоришта из Београда, Теодора Спасић, је освојила бронзану медаљу на светском такмичењу у Истамбулу, 30. јуна, 2012. У финалној конкуренцији је наступило 500 такмичарки из целог света, а жиријем је председавао познати светски кореограф Јуриј Григорович из Бољшој театра. Теодора, под вођством и будним оком наше светски-признате балерине, и моје некадашње професорке, Иванке Лукатели, доноси Србији још једно вредно знамење, и епитет који нас сврстава међу најбоље у свету.

Важно је такође поменути да је и наша балетска првакиња Ана Павловић добитница овогодишње награде Терпсихора, која се додељује најпризнатијим уметницима из балетског света.

Србија је изнедрила квалитетну уметност и врхунска, светски призната културна достигнућа. То је значајно историјско обележје наше вишевековне баштине, које у последње време бива засењено колапсом свих могућих вредности. Публика није у стању да потражи културу, вођена стихијском линијом мањег отпора, и стигмом неприпадности. Уметност и култура су кроз историју као циљну групу управо увек имале шире народне масе, а не врховне есалоне друштва. Шекспир није писао за Елизабетански двор него за народ, Свети Сава је просветитељ и заштитник пре свега народа, те је одатле и сва уметност и култура строго везана за етнографију, народне обичаје, усмене традиције, певање и игру. Наравно она собом носи и одређене манире, етикету и бонтон, који нашим људима нису страни, али у последњим годинама знатно занемарени и злостављени.

Врло често се чини да успех наших младих људи пролази неопажено, иако постижу светске резултате. Упркос тешким радним условима, уз много рада, труда, дисциплине и одрицања, доказују да управо они требају бити узор долазећим генерацијама, и постављају параметре успеха. Они су наша нада за боље сутра, и много тога од њих можемо научити. Из тих разлога желим да им се захвалим и честитам, у лично име, и у име свих наших грађана, како у матици тако и у расејању.

.

Олга Раваси

Извор: Васељенска ТВ

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 4. јула 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: