ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„На туђој земљи“ – Живорад Степандић

У ИМЕ НАРОДА

Када Будимир испрати синове, снаје и пуна запрежна кола радина на бербу кукуруза, дуго је за њима тужно гледао. Све док не зађоше за кривину, махао је руком, као да их више никада неће видети. Пробадао га је, из новчаника у унутрашњем џепу гуња, позив који му је, пре пола сата, донео општински биров.

Врати се у кућу и жени нареди да му донесе нове кожне опанке и чисту кошуљу. Она се, не мало, изненади, јер синоћ, па ни јутрос, није било говора, о било каквом идењу, нити су погледали госте:

— Будимире, куда си наумио?
— Идем у Месни одбор, зову ме.
— Јел’ нешто важно, када је хитно?
— Биров ми је донео позив са оплајважене три црвене црте, што значи да је хитно, а да ли много важно, видећемо.

Крстина више ништа није питала, предосећајући да се спрема нешто страшно, али није знала шта. Ни Будимир није више проговарао. Ћутке је навлачио вунене чарапе, закопчавао опанке, увлачио каиш у стајаће шајачке панталоне, а она му је, дрхтећи, придржавала копоран и закопчавала, испод самог грла, плехано дугме на тврдој ланеној кошуљи.

Ћутећи је изашао из дворишта, а она процеди кроз зубе: С Богом пошао; па пожури у славску собу, да се прекрсти пред иконом.

Старина уђе у ходник Општине, поплочан крупном, глатком црвеном циглом, марамицом обриса прашину са блиставосјајних црних опанака, па се упути вратима канцеларије председника Месног одбора. Меко закуца, па сачека. Ништа. Закуца још једном, али сада јаче.

— Улази! — дрекну неко, оштрим и самоувереним гласом.

Будимир бојажљиво отвори врата, уђе, скиде шешир, поклони се сликама што су стајале на зиду иза председника. Није знао чије су то слике и коме се клања, али је претпостављао да су важни и да су велика власт, јер су окићени медаљама и намргођени.

— Помаже Бог и добар дан Председниче!
— О, кога видим, кума Буду! — весело га и рекло би се радосно дочека председник, па устаде иза свог великог стола, претрпаног књигама и папирима. Приђе му и срдачно пружи руку, а другом га потапша по рамену: — Па где си, куме, пријатељу стари. Знаш ли колико дуго нисмо се видели, још од како си крстио моје треће унуче. Еј, кад је то било, пре годину дана! Да нисам оно што јесам, питање је да ли би се видели до четвртог детета?!
— Па јесте, куме, признајем! – Будимир се мало осоколи, па настави: — Знаш како је, ја сам сељак и тежак и више сам на њиви и у штали, а ти си друг и државни чиновник, па нам се путеви разилазе.
— Не смета, куме, мени што си сељак, па и ја сам то био до јуче. Треба да повремено долазиш, да се саветујемо о стању у селу. Ти си газда и угледан домаћин и можеш да ми помогнеш.
— Хвала ти, куме, на поверењу, а сада ми реци, зашто си ме звао?
— Ја тебе звао? Нисам!

Будимир извади из новчаника позив и пружи га председнику у нади да се то са њим неко нашалио.

— А, то? Ја и заборавио. Ништа, ситница!

Уозбиљи се. Председник села седе на своју столицу, стави наочаре, а оне замаглише, скиде их, пешом капута их обриса, па поново стави. Онда поче дуго да гледа у позив, нервозно куцкајући оловком о дрвену мастионицу. На лицу му се поново појави осмех, подиже главу, па рече:

— Хтео сам, куме, да те замолим да овај запечаћени коверат однесеш у варош и предаш на адресу која је овде назначена. Председник упре прст у велики жућкасти коверат на столу са његове десне стране. Куме, ни у кога у селу немам поверење као у тебе, а веома је поверљиво и зато очекујем да ми помогнеш.
— Може ли тај коверат однети један од мојих синова, млађи и јачи, а можеш им веровати као и мени?
— Не може, куме. Мораш баш ти!
— Када треба да носим?
— Што пре.
— Може ли сутра или прекосутра?
— Данас!

Председник устаде и пружи Будимиру жути велики коверат са црвеним печатованим воском позади. Будимир га окрену лицем и прочита адресу. Замути му се пред очима. Пређашњу веселост покри црна слутња. Тога се јутрос бојао, када је видео мали позив сатри велике црвене црте. Председник примети промену Будимировог расположења, па покуша, свим силама, да га разувери у сумње и слутње и да га охрабри:

— Куме, шта си се сневеселио? Није то ништа, УДБА те зове, па шта. И они су људи, као и остали. Немој уопште да се плашиш. Зар ти мислиш да бих ја нешто лоше учинио свом рођеном куму. Знаш како каже наш народ: „На кума немој ни цветом“. Кунем ти се мојом Партијом и овим сликама да у писму нема ништа ни о теби, ни против тебе. Једноставно речено, то је поверљива пошта, коју мора однети поверљива личност. Је ли ти јасно?
— Јесте!

Крстина дочека мужа на малој капији. Видела га је још из далека, па да није срамота кренула би му у сусрет, толико је била нестрпљива и уплашена.

— Што су те звали, Будо? — упита жена, чим старац крочи у двориште. Је ли нешто страшно или онако?

Будимир не хаје за њено питање, већ оде у хладњак винове лозе испред летње кујне, па седе крај стола на велику дрвену столицу.

Одмакло преподне. На стаклено прозирном плавом небу септембарско сунце искочило, па греје, али не жеже. Изнад Будимирове главе начичкали се мирисни, плавкасти полузрели гроздови. Крај ногу му седи крупан пас, Белов, и задовољно мерка господара, само једним отвореним оком.

Зна Крстина да Будимира не треба два пута питати. Ако хоће и ако може да одговори, одговориће одмах, или за пола сата, или вечерас. Свеједно. Ако ћути, ћути и ти.

Уђе у летњу кујну, скува му кафу, а на другу тацну стави орошену чашу свеже, хладне воде и два шарапа шећера. Ћутке стави послужавник пред мужа, врати се, донесе корпицу лука и нож, седе мало подаље, а опет близу. Поче да треби и настави да ћути.

— Крстина, ја морам у варош! Председник ми дао неко писмо да однесем у УДБУ, рекавши да је много важно и да сам ја за ту ствар једино поверљив у селу.
— Нека однесе наш Милош, а ти га замени на њиви.
— Не може, морам ја. Питао сам, тако рекао!
— То ми, Будо, не мирише на добро?
— Ни мени. Примио ме богзна како лепо, чак ми се обрадова, нудио каву и ракију, али његова срдачност личила је на загорео ручак.
— Да те неће ухапсити?
— Немају зашто. Чак ми се клео у своју Партију и слике на зиду канцеларије изнад своје столице, да ми се ништа ружно неће догодити.
— Како ти се, Будо, обраћао? Именом или „куме“?
— Куме, куме, по сто пута. Чак ми је било непријатно његово улагивање, колико му је стало до нашег кумства.

Настало је дуго ћутање. Нити је Крстина смела шта да пита, нити је Будимир имао шта да каже.

Кад попи кафу, устаде одмах да иде. Устадоше и Крстина и Белов, па у реду пођоше за њим, да га испрате.

— Крсто, ако не дођем зарана. реци синовима истину. Нека знају и нека виде шта им ваља чинити. Велики су и способни да мисле и одлучују својом глалом. Збогом!
— Збогом пошао, па пожури кући!

Жури Будимир по прашњавом каменитом путу и среће таљигаше и бициклисте који му се чуде што иде пешке поред два дебела коња у штали и још свечано обучен. а није ни светац, ни пијачни дан. Да може, трачао би, да претрчи пет-шест километара до Вароши, да се што пре ослободи писма из гуња и терета из душе.

Осама и брига терају га да размишља, а да све чешће и све жешће себи поставља питање: шта је у тој дебелој воском забрављеној коверти? У селу нема ни војске, ни државних непријатеља, ни шпијуна. Чак и полиција ретко залази, јер нема посла у мирном тсжачком насељу, које је више окупирано скидањем јесење летине, него свим осталим проблемима овога света.

Да није у вези нареза? Па ја сам испоручио све што су тражили! Жита је било педесет метара, таман толико да подмирим државу. Вишс нема ни зрна, ни брашна. Сада се надам кукурузу, па ћемо јести проју до нове жетве. Шта мари. Преживеће се. Дао сам и троје дебелих свиња и 100 кила масти, 20 калупа сапуна и пет кила вуне и један плуг и запрежну косачицу. Дао сам све што су тражили. Порески писар ми је дао потврду да сам све измирио. Шта траже још?!

Значи, то је у реду. А, можда и није? Пре недељу дана секретар Месног одбора, онај зрикави Драја, долазио ми кући, да ме убеђује да се учланим у Сељачку радну задругу. Каже:

— Знаш, Будо, ти треба да се учланиш у СРЗ. Такви требају новој држави. Имаш доста стоке, имаш добру земљу. Имаш коње за орање, шуме да грејеш читаву варош.
— Ако све то унесем у СРЗ, шта ће мени остати? Ти знаш, Драјо, да је нас десеторо у кући. Чиме ћемо радити, како ћемо се хранити?
— Баш зато треба да нам приђеш. Два сина, две снаје, два унука, сви способни и орни за рад. Знаш ли ти колико је то месечно трудовдана. И ха! Нећеш моћи да потрошиш тачкице и бонове. А тебе ћемо, као старијег човека, да метнемо за бригадира и то у задружном дворишту, па да заповедаш где да се дену сламе, а где шаровина, како да се хране свиње, када је пауза за ручак, а када за чинију.
— Друже Драјо, лепе су ти речи, али те је тешко слушати. Нити ја имам вишка земље и радника, нити ми је до бонова и трудовдана. Ја држави даем колико тражи. Дакле, корист од мене је намирена, а да ми синови иду у надницу, нити ми је нужда, нити ми је воља. То је за вас писменије и вредније. За нас обичне, просте сељаке, мотика је најсигурнија и најдража и власт и сласт.
— Је ли то, Будо, твоја последња реч?
— Јесте. Драјо, и по том питању ми више немој долазити.
— Кајаћеш се домаћине. Наша Партија не воли кулаке. Када смо успели да срушимо краља, срушићемо и богаташе.

Будимир није хтео више да разговара. Видео је да је враг однео шалу и да га секретар Месног одбора наводи и изазива да нешто лане против власти, да поткрепи и увелича неуспело убеђивање.—

То је све смислио онај пијани Драја. Можда мој кум и не зна шта је запечатио, а када би знао, сигуран сам, не би дозволио да ме тера зрикави секретартар у СРЗ и на мени убира партијске посне.

— Е, неће вала! Сада ћу да отворим коверат и да прочитам. Писмо могу да однесем и онако распаковано, голо. Шта мари? Ја нисам ни Немац, ни Бугарин, ни Турчин, а рат је давно завршен.

Будимир сиђе с пута, пређе обалу, па седе на траву. Зелена врзина заклањала га је од друма, а високи кукурузи од могућег погледа берача. Из џепа извади дрвену бритву и пажљиво расече коверат, по самој ивици. Несрпетно извади на четворо пресавијани коцкасти папир на којем је једна страна била цела исписана писаћом машином. Поче да чита:

„У име народа!

Овај човек се зове Будимир Стојановић из села Подринаца. По убеђењу је побожан и слави славу, пали свећу и иде у цркву. Не воли комунисте. Није био у рату, јер је стар, а да је и млађи, не би опет ишао, јер не воли партизане.

Извро је највише жита у Подринцима, дакле, трули је кулак. Испоручио је 50 метара и ћутао је. Значи, има још, а не нуди. Значи, непријатељ је. Како ће се онда понашати они што имају знатно мање, ако буду следили његов пример?

Секретар нашег месног одбора понудио га је да уђе у СРЗ, а он је глатко одбио. Каже: Неће трудовдане и тачкице и да га не занима најхуманија творевина новог друштва; заједнички рад. Не долази на зборове бирача и заповест. Одазива се само на строге позиве, као овај. Као што знате, сада проширујемо и подижемо насип поред Саве. Тамо је на хиљаде сељака и корди са коњском запрегом. Ради се сложно и орно, као да није кулук. Овај човек купио је неку рагу и платио надничара да ради са његовом кордом. Његови синови се диче селом, а коњи језде равним путем. Он тако свима пркоси, па и нама који се својски трудимо да сасвим изједначимо сиротињу и газде.

Овај Будимир, сваке зиме насече пуна дуга кола дрва у својој шуми, а нас не пита. Поткресује гране, да не чекићује дебла, сече обале, да не би неки надничар и социјалистички свестан пролетер, одсекао његов багрем или брест.

Има пуну кућу чељади, а неће у нашу Сељачку радну задругу. Лично сам га видео како пролази поред наше економије, а главу окреће на другу страну, да не види радине и петокраку.

Зато, предлажем у име народа, да овог човека по имену Будимир Стојановић, одмах конфискујете. Да му узмете двориште, њиве, шуме, сву стоку и сва радила. Као личну казнену меру, предлажем да га одмах ухапсите и, у име народа, осудите на принудан вишегодишњи рад. Ако нађете сходно, казна може да буде и робија, јер само затвор може га преваспитати и учинити га нама корисним.

Предсеник м.о. Подринци
Драгиша Ђукић, својеручно“
Будимир се умало не онесвести. Скиде шешир са главе и дланом свуче зној са ћелавог темена. Гледа на пут, па у небо, па преда се дуго у писмо, чита без реда и прекореда, само поједине реченице и крупне речи. Не верује својим очима. Не верује да је то могао написати он, Драгшиа Ђукић, рођени кум?! Да ли сам полудео или имам високу температуру па не знам шта читам. Не знам шта пише, не схватам на кога се односи.

— Јок, нити сам луд, нити болестан, лепо пише Будимир (Стојановић, а такво име нема у Подринцима, нема у пет суседних села. Значи ја сам тај што славу славим и окрећем главу од петокраке, а власт мотри! Не могу да схватим, шта се од мене тражи? Зар сам крив што сам жив, што сам текао и стекао, а они гологузани што су се латили Партије и власти, хоће да нас казне што нисмо као они годинама седели у кафани и чекали туђу част. Што нисмо јуче радили, а данас трошили, што нисмо зими позајмљивали, а лети грбачом одрађивали. Што нисмо у црквеној порти коло водили и последње паре трошили. Исти тај Драгиша клао је једину крмачу за зимину, а прасе куповао за Божић и славу. У њиховој колективи данас заповедају лењови, испичутуре и дојучерашњи гологузани, који су више протурили свадба, вашара, кафанских столова и жена, него ја бразда и откоса. Зар са таквим да се дружим? Зар њих да слушам и служим?! Нећеш, Будимире! Могу ти сломити грбачу, али не и понос! Каже, да нисам био у рату, јер сам стар? Па зар сам и због тога крив?! Моје синове су мобилисали четници. Шта су могли? Да се побију? Зар су они знали на чијој је страни патриотизам и правда? Наравно да нису. Они су сељаци, као и ја. Отишли су у рат, исто онако како су Срби одлазили пет минулих векова. Они нису могли да схвате нова времена, у којима је и међу српском војском било оних који су на правом и који су на погрешном путу. Срећом, средином рата су побегли из четника и вратили се кући. Одмах потом, мобилисали су их партизани. Истим жаром, наставили су да се боре за ослобођење отаџбине. Срећом, ни један није погинуо, нити је рањен. Зар је то њихова грешка? Зар их треба кажњавати зато што их је служила ратна срећа? Не могу то да разумем.

Будимир устаде, погледа на све четири стране и трупка у месту. Нити му се иде у Варош, нити му се мили кући. Брзо размишља, нећка се и већа, вага своје и туђе разлоге, суди и пресуђује, пљује на Драју и Драгишу, стиди се кума.

„Е, мој Будимире, будало, што не погину четрнесте године, кад су око тебе у рову севали швапски куршуми. Што се не смрзе на Проклетијама, што те не пробуразише немачки бајонети када је прошла кажњеничка експедиција. Триста пута могао си погинути, а ниси. Чекао си време да те убију твоји! Нека буде и тако. Ја нећу ићи у Варош, одлучио сам. Ако Драгиша потегне друго писмо, онда ће УДБА доћи по мене. Водиће ме кроз село као зликовца, а деца ће трчати крај пута, уверена да је Будимир Стојановић злочинац и да га с правом воде у затвор. Ако са робије не дођем, бар ће ме упамтити малишани као отпадника, а да ли сам такав и био, њима ће време једног дана дати прави одговор.“


Advertisements

Information

This entry was posted on 9. јула 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: