ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Салајка које више нема“ – Бранимир Јовановић

Драги сине Јоцо!

Ома ти јављам да смо сви добро, а било нас је и мародни. Стровалијо нас је назеб, па нас још држи балабан. Ал ми се не дамо! Деда Паја умало да није чундукурцно. Чак га је попа причестио, у злу не требало. Још мало кашљуца ал ће га проћи јербо свак дан троши по фраклиц-два, како увати да ми не видимо. А баба Наста, наочин, гуши се у магарећем кашљу, што ће рећи, боже’м прости, да је подетињила. Матер ти је навека, ко што знаш, на своју руку. Лајава ко кера, па трлајише ко навијена. Ту ми седи на глави са’ш њени дивани. Воле да олајава комшилук па је заправо не воледу ни ови прид кућом а ни они за кућом. Браца, ко Браца. Момак, па може штогод науми. Ономадне о’шо у бирцуз код Салашки и прокардо ћуше, сто смо га купили јесенаске на вашару у Жабљу. Е, сад кад дође пролеће, па нек види с ким ће презати. Нашу Олгу са мном сигурно неће! Ја диг’о руке од свега. Сада немамо посла, излежавамо се по кревецу по цео дан и здраво волемо да читамо Календар јербо у њему има свега и свачега написато. Снег деб’о па се не види ништа с оне стране сокака. А и боље је, бар не морам да гледам оног Перу швандравог што нам је приклане сас салцгасом потрово пола чопора оваца, кад су ушле у штету у ње’в купус. Суд са шњим још није готов. Отежеду и судија и Перин фишкал, курвећа посла.

Ко канда ће надерати Пера и платити све трошкове. Тако ми бар фурт дивани мој фишкал. Дај боже. Ако се то стрефи, ома ћу ти послати коју форинту да имаш на трошак, ал да нејдеш ни за живу главу у куплерај јербо ћес од ти Маришки и Јулишки фасовати шангир и фрењанг, а треба ти се женити кад се вратиш из солдата. Девојака оде у Салајки и Подбари има ко плеве, и све су лепе и наочите и имаду боме добар штел. Кад се оправе и кад крену у коло, све се бећиду ко ждребице, боже’м прости! Ону твоју штрапађозу, мислим на Милку, што си ми причо пре нег сто си наруково, сада шњом гацари неки дотични из Пизшдрићеве фајте. А ти Пизшдрићеви су здраво мушкарасти. Ваљда си ме разум’о.

Лежимо ти ја и матер ти тако ноћаске, па диван окренули о тој Милки, па се чудимо откуда да та иста Милка воле мужки свет кад је здраво мушкобањаста. Чак јој расту и науснице а и дивани ко господин попа сас дебелим гласом. Ко да се, боже’м прости, подерала. Имо би ја теби пуне таљиге да надиваним ал ме је већ заболела рука од плајваза! А матери ти здраво бесна и тера уштруц ко бегечка нана па неће, ни да је убијеш, да узме плајваз у шаке. Сви те поздрављамо и шаљемо ти у коверти две форинте да имаш на трошак кад будеш ишо у варош да попијеш бар три чиста и цетир брез соде, па нек те Бог види!

Ал да се не ождркељаш и да те, недо Бог, стрпаду у бувару ко каквог скота и дротоша. Пиши нам ома. Ево сада сви плачеду а и мени није свеједно. Јоцо, ваљда ниси сметно с ума наш атрес. Пиши. Сине, ево ти сад сви шаљемо пољупце. Онај што је најдебљи и црвен, није заото црвен што ти је мати намазала уста сас кармином, већ заото што је отоићке јела соса а није обрисала уста.

Из књиге: „Салајка које више нема“

Advertisements

Information

This entry was posted on 16. јула 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: